Repriza sastava originalno objavljenog 08.10.2008.

I bi noć. I svanu dan.

Drugi na Odeljenju intenzivne nege.

"Je li, kad nam donose decu?", pitam ženu koja leži do mene, takođe porodilju koja se oporavlja od carskog reza.

"Nikad."

"Ha, ha. Dobra ti je ta. Ajde, ne zezaj, stvarno, u koliko sati donose decu?"

"Ma, ne zezam, ženo, ne donose decu uopšte. Bebama je zabranjen pristup na intenzivnu negu."

Gledam je pomno, sve očekujući da uočim osmeh u uglu usana. Čekam da mi kaže da se šalila. Ona, međutim, ostaje mrtva ozbiljna. Prčka nešto po svojoj torbici i kaže:

"Evo ti, ukucaj broj telefona neonatologije u mobilni. Jedino što možeš je da ih zoveš da pitaš kako je beba."

I dalje sam uverena da je ona tu nešto debelo pobrkala. 'Oće to od naglog pada hormona nakon porođaja. Ali ukucavam broj telefona i odmah zovem neonatologiju da pitam, pa oni će valjda znati. Telefon besomučno zvoni. Niko se ne javlja.

Pola sata kasnije, odustajem od daljih poziva. Istrošila mi se baterija. Stavljam mobilni na punjenje, i okrećem se ženi koja leži s druge strane mog kreveta, da nju pitam. U onu prvu sam izgubila svo poverenje.

"Je li, a jesu tebi donosili tvoju bebu?"

"Ja nemam bebu, ja sam imala operaciju ciste. Ali nisam videla da su ikome do sada donosili bebe."

"Pa, to nije moguće!"

"Ne znam, stvarno, ja sam tu tek od juče popodne. Sad će sestre da dođu da nas pripreme za vizitu, pa pitaj njih."

"A kad je doručak?"

"Nema doručka."

"Molim?!"

"Tek treći dan dobiješ keksa i čaja. Do tada si na infuziji. Ni voda ni hrana nisu dozvoljeni."

Ajde što je ona prva pobrljavila od naglog pada hormona, ali šta je s ovom drugom, pobogu?! Kako mogu da nam ne daju da jedemo tri dana? Pa, ja bih trenutno mogla vola da pojedem. A što sam žeeeeeeednaaaaaaa... Sva sreća te sam ja sebi ponela i vode i Plazme. Vadim iste iz torbe i počinjem iće i piće.

"Pa, ti nisi normalna!", ona prva će meni. "Ako te vide, nadrljaćeš!"

"Kad da me vide, kad nikad nisu tu? Uostalom, ne plašim se ja njih. Šta će da mi rade? Da mi konfiskuju hranu i vodu?"

"Ali, kako se ne plašiš da nešto ne pođe naopako, ženo? Ne bi oni to zabranjivali da nije opasno jesti i piti posle operacije."

"Slušaj, meni se sestra od strica porodila pre nekoliko meseci u Kanadi, carskim rezom, rodila blizance, i par sati nakon toga odmah je mogla umereno da jede i pije, a isti dan nešto kasnije i normalno, a ne samo umereno. Šta ovi naši ovde izigravaju - ne znam. Ali definitivno se ne plašim da išta može da pođe naopako."

Sad sam već uspela da privučem pažnju i ostalih žena. Gledaju me kao da sam pomutila pameću. Sigurno i one meni pripisuju neuračunljivost usled naglog pada hormona.

Uto eto omanje čete sestara koje u krug idu s nekakvim lavorom i pola metra dugačkim metalnim pincetama kojima uštinu nešto vate, zamoče u to nešto u lavoru, dreknu: "Širi noge!", i s gadljivim izrazom na licu prodžaraju gdi i šta treba s bezbedne udaljenosti. Pet do sedam minuta kasnije, svih deset smo "spremne za vizitu".

Doktor Vizita uleće u prostoriju u žurbi, pognute glave - da mu se pogled slučajno ne sretne s nekom od žena, što bi je nedajbože moglo ohrabriti da nešto pita - i idući od kreveta do kreveta grabi bolničke kartone, posvećujući svakom između 10 i 30 sekundi pažnje (100% išao na kurs brzog čitanja!). Nekih pet do sedam minuta kasnije, svih deset smo vizitirane.

Jednu sestru koja se, još uvek ošamućena od uzbuđenja "vizite" i prisustva "Doktora Vizite", nije snašla da baš odmah izleti iz prostorije, uspevam da navatam u poslednjem trenutku:

"Izvinite, molim vas, da vas pitam: kada će nam doneti naše bebe?"

"Kakve bebe? Nema ovde beba. Bolnički protokol ne dozvoljava unošenje beba na Odeljenje intenzivne nege."

Još ne izgovoriviši do kraja poslednju rečenicu, sestra nestaje iz prostorije. Ja sad konačno shvatam da oni uopšte nemaju nameru dati mi da vidim i pipnem moje dete. Počinjem da plačem. Zovem neonatologiju. Niko se ne javlja. Opet plačem. Zovem Tata-Kengura. Plačem. Zovem neonatologiju. Niko se ne javlja. Plačem.

Dolazi moj anesteziolog.

"Kako ste, Krugolina, ima li bolova? Pa, što plačete, pobogu?"

"Nemam bolova, ovaj epidural je najbolja stvar na svetu, doktore. Svaka mu čast ko ga izmisli, stvarno. Nego, ne daju mi da vidim moje dete!"

"Pa, ja stvarno ne znam kakva su pravila, to bi trebalo da pitate vašu doktorku, ona je inače i načelnica Intenzivne nege."

Oh, hvala Svevišnjem! Moja "veza" je načelnica Intenzivne nege! Ima nade!

"A gde da je nađem da je pitam, je li ona tu?"

"Ona radi popodne danas. Ne brinite, reći ću joj da dođe da vas obiđe. Nego, jeste li vi ustajali iz kreveta?"

"Pa, nisam."

"Hajde da ustanete, da vidimo možete li da stojite."

Mogu, naravno da mogu. Šta je problem stajati? Nije mi jasno.

"Krugolina, dobro je. Obavezno da ustajete iz kreveta i da šetate s vremena na vreme. Nemojte preterivati, ali malo po malo. To je izuzetno važno nakon operacije. Neka vam sestra pomogne."

Nakon njegovog odlaska, ja se kao po naređenju vraćam na ono što će mi postati rutinski posao do kraja boravka na Odeljenju intenzivne nege: igranje gluvih telefona s neonatologijom i plakanje.

Malo iza podneva, svojim prisustvom na 10 minuta počastvuju nas čak dve sestre. Smena. Mislim se kako da skinem onu cevku s infuzije, ne bih li imala od čega napraviti laso da navatam bar jednu na pet minuta, da zatražim pomoć oko pomeranja kreveta iz polusedećeg u ležeći položaj. Otpade mi kičma, htela bih da se opružim, a možda uspem malo i da odspavam.

"Sestro, kako se ovi kreveti pomeraju u ležeći položaj? Ja pritiskam ove dugmiće sa strane, ali ništa se ne dešava."

"To govno od kreveta su nam Amerikanci dali kao donaciju, i čim smo ih dobili, odmah su se pokvarili. Krevet ne može da se pomera iz položaja u kome je."

Reče, i otperja iz prostorije kao tihi lahor. Mi žene se zgledamo u čudu, prosto ne znajući kako da reagujemo, dok jedna ne reče:

"Jeste, nije im bilo dovoljno što su nas bombardovali, nego nam sad uvaljuju i bofl kako bi, kao, ispali humani! Barabe jedne!"

"A što nam ne daju jastuke?", ljubopitljivo će Krugolina.

"Ma, tražila ja", reče jedna od sapatnica, "ma mi rekoše da bolnički protokol ne dozvoljava jastike."

"E, da mi je znati zašto?", okuražih se. "Da se ne plaše da ih ne zadavimo njima?"

Prolomi se smeh na sumornom Odeljenju intenzivne nege. Prvi u dva dana. Ali, već pet minuta kasnije, svaka se vraća svom poslu. Neke plaču i igraju se gluvih telefona, kao ja, neke pokušavaju da spavaju, neke slušaju muziku...

Popodne konačno dolazi moja doktorka, inače načelnica Intenzivne nege.

"Kako je? Čujem plačeš?"

"Pa, ne daju mi da vidim moje dete. Ja hoću i moram da vidim moje dete. Molim vas, dajte mi moje dete!" preklinjem kroz suze i jecaje.

"Bebe ne smeju na intenzivnu negu, bolnički protokol to ne dozvoljava."

"Zašto?"

"To je za bebino dobro. Znaš, ovde nisu samo porodilje, već i žene koje su imale neke druge operacije. Nije bezbedno za bebu da bude u istoj prostoji. A mi para nemamo da napravimo dva Odeljenja intenzivne nege. Nije ti ovo Amerika. Tako mora. Nego, jel' sve ostalo u redu?"

"Pa, jedino ova sestra... to je užas božiji, izvikala se sinoć na mene, nije mi dala spavaćicu, nije htela da mi promeni posteljinu..."

"Jeste, i na mene je vikala. I vređala me", dobacuje jedna od sapatnica.

"I na mene, i na mene!", okuražiše se još nekoliko njih, znajući da mi je načelnica 'veza'.

"Sestru nemojte da mi dirate, jel' čujete! Ona je ovde najvrednija! Da znate da ću sve da vas tužim kod nje! Ajde sad, idem ja, a ti prestani da plačeš više, pobogu, šta ti je?"

Moja doktorka izlazi iz prostorije. Iza nje muk. Zgledamo se moje sapatnice i ja u neprijatnoj tišini koja caruje, dok se jednoj ne povrati moć govora:

"I, šta kažeš, to ti je 'veza', a?"

"Aha."

Hebala me veza da me hebala.

Kud je ne potplatih?!

I bi noć. I svanu novi dan.

Treći na Odeljenju intenzivne nege.

Do vizite, pričasmo o burecima, pečenim prasićima i jagnjetini, a posle vizite došlo na red da kukamo koju šta boli. To uzajamno kukanje bar odvraća od plakanja, da ne dehidriramo skroz. Baš dok smo razrađivale temu bezobraznih i drskih Amerikanaca kojima nije dovoljno bilo što su nas bombardovali, nego nam uvaljujuju kojekav otpad (možda i nuklearni?) s etiketom "donacija" (a možda su i lokatori?), naiđe opet moj anesteziolog.

"Kako je danas, Krugolina, jel' bolje? Ima li bolova?"

"Ma, kakvih bolova, doktore, nema bolova uopšte. Kažem vam, svaka mu čast onome ko izmisli ovaj epidural. Doduše, bole me leđa, ali tu epidural ne može da pomogne. Kičmu iskrivismo svi spavajući u polusedećem položaju."

"Pa, što ne spustite krevete u horizontalni položaj?"

"Pa, sestra kaže da ne može. Evo, vidite, ovi dugmići uopšte ne rade."

"A jeste li uključili krevete u struju?"

"Kakvu struju?"

Moj anesteziolog se saginje, virka ispod kreveta, i odatle izvlači gajtan. Uključuje krevet u struju. Oprezno počinjem da pipkam dugmiće. Krevet se iznenada transformiše u svemirski brod!

"Jao, jel' možete i meni, molim vas!", kuka žena do mene.

"I meni, i meni!" spopadoše mog anesteziologa i ostale žene.

On ide, nesrećnik, od kreveta do kreveta i uključuje nas sve u struju.

"Pa, dobro, zašto je nama sestra rekla da kreveti ne rade, da su pokvareni?" pitam ja njega.

On me gleda i sleže ramenima. Ubrzo potom odlazi, izgovarajući se da mora da opere ruke od prašine i paučine koje je nahvatao tražeći gajtane pod krevetima.

Ja se zasitih od plakanja, i reših da krenem u akciju. Smislila Krugolina da lepo ustane, i da ode da si nađe svoje dete. Za razliku od drugih žena, koje su umirale od bolova, zahvaljujući epiduralu ja sam toga bila pošteđena, pa i relativno pokretna. Ako zanemarimo to što su me za krevet vezali s jedne strane infuzijom, a s druge urinarnim kateterom. Ipak, videvši kako se druge žene dovijaju, i ja stavljam kesu s infuzijom u jedan, a kesu s urinom u drugi džep bade mantila, i laganim, sitnim koracima izlazim na hodnik. Žene iz sobe mi rekoše da je neonatologija odmah tu, pored. Vidim hodnik koji vodi do nje, ali vrata su zaključana. Dalje se ne može. Verovatno moram uz stepenice na gornji sprat, pa da dođem s druge strane. Kud ću, to već ne smem, nisam sigurna da i mogu sama uz stepenice...

U sred tog razmišljanja, prepade me iznenadna dreka sestre koja se stvorila, čini mi se, niotkuda:

"Gde si ti pošla?! Vraćaj se nazad u krevet, momentalno! Hoćeš da mi se onesvestiš ovde na sred hodnika, pa posle ja da budem kriva?!"

"Ali, meni je moj anesteziolog rekao da moram da šetam!", opsetih se spasonosnog opravdanja.

"Ma, kakva šetnja, vraćaj se u krevet kad ti kažem!"

Lagano se vraćam u sobu, a sestra me u korak prati, da se uveri da neću da zavijem za krivinu dok ne gleda. Koristim priliku da je preispitam za sve što mi do tada nije bilo jasno:

"Recite mi, molim vas, jel' možete da mi skinete ovaj urinarni kateter. Meni to uopšte ne treba, ja sam uverena da ja mogu sama da piškim, bez ikakvih problema."

"A šta ako ne budeš mogla, pa posle moram da ti ga vraćam?"

"A zašto uopšte moramo da nosimo te katetere?"

"Bolnički protokol je takav."

"Dobro, a zašto je takav, mislim šta time postižete, zbog čega je to tako?"

"Tako merimo količinu tečnosti koju izbacujete iz organizma."

"Pa, zar nema neki drugi način da to izmerite?"

Na ovo pitanje uopšte i ne dobijam odgovor. Već smo stigle nazad na odeljenje i ona razvrstava moje okove (kesu s infuzijom i urinom) gde treba, vezujući me njima ponovo za krevet. Bade mantil mi konfiskuje i odnosi na čiviluk koji je udaljen desetak metara - da mi ne bi ponovo pala na pamet kakva glupost tipa šetnje.

Malo zatim, u prostoriju uvoze na kolicima ženu koja je obeznanjena. Diše nepravilno, bunca, u polusvesnom stanju je. Žena koja leži do mene kaže mi da sam upravo tako ja izgledala kada su me dovezli. Novopridošlicu parkiraju u samo dno prostorije. Ona je na krevetu okrenuta na bok, licem prema zidu. Gledam kako se nad nju nadvija doktorka koja je bila u pratnji, i čujem kako joj se obraća:

"Biće sve u redu. Bićete dobro."

Žena ne reaguje nijednom rečju, nijednim pokretom.

"Ali beba nije dobro."

Žena ne reaguje nijednom rečju, nijednim pokretom.

"Čujete li me? Beba nije dobro!"

Žena ne reaguje nijednom rečju, nijednim pokretom.

"Čujete li me? Beba je umrla."

Izgovorivši to, doktorka se okreće i izlazi iz sobe. Žena iz ćoška sobe se ne pomera, ne čuje, čini mi se da ni ne diše. Mi žene se zgledamo dok nam svima suze naviru na oči.

Odjednom me hvata panični strah. Tresem se. JA MORAM DA VIDIM MOJE DETE! SAD I ODMAH! Šta ako je umrlo??! Šta ako su me lagali??! Šta ako su ga zamenili s nekim drugim??! Šta ako su ga prodali nekome??! Ništa im ne verujem!

"Sestro!!!" urlam, "Donesite mi moje dete, odmah! ODMAH!!"

Počinjem da ridam, da jecam, da vrištim. Nalazim se pred nervnim slomom. Sestre dozivaju dežurnu doktorku. Opet je u smeni ona fina, od prve noći. Smiruje me, teši me, obećava mi da će mi doneti moje dete. Verujem joj. Smirujem se. Čekam.

I konačno, eto moga sina... Unose ga na Odeljenje, a meni se oči pune suzama, pa ih brišem jer od njih ne mogu ni da ga vidim, ali one nezaustavljivo nadolaze još i još i još... Pružam ruke, tražim da mi daju moje dete. Ne daju mi. Mogu samo da ga pogledam, ali ne i pipnem. A ja ga od suza ne vidim. Brišem ih, one nadolaze, ja opet brišem... i tepam mu, mojoj ljubavi jedinoj, sreći majkinoj, koga sam 9 meseci tako željno iščekivala da ga zagrlim i poljubim.

Posle pet minuta ga odnose, ostavljajući mi rašireni zagrljaj prazan.

Ostatak dana prolazi mi u polovičnom transu. Plačem non-stop, a najviše kad mi pogled skrene u ćošak gde leži žena koja je izgubila bebu. Ja sutra idem na odeljenje baby-friendly gde će moj sin biti pored mene 24 sata dnevno, a ona će kući bez deteta koje je željno iščekivala. Ako je uopšte i shvatila da je izgubila dete.

Pokušavam da spavam, da što više i što duže spavam, da što pre dođe sutra.

SUTRA. SUTRA. SUTRA.

--------------

Napomena: iz dubokog poštovanja prema svemu što su Bitka za bebe i Bitka za porodilišta do sada učinile, i što nastavljaju da čine za roditelje u Srbiji a i šire, dva dana sam se borila sa porivom da napišem kontra-sastav. Danas sam se predala, sve sebe tešeći da ovo nije kontra-sastav, već repriza davno napisanog i objavljenog sastava. Slabić sam, nisam mogla više. Molim Bitku za bebe i Bitku za porodilišta da mi oproste, ako ikako mogu. Ako ne mogu... spremna sam podneti kaznu, kakva god da je. Ostajte mi zdravo i dobro, a ja sad idem da nastavim da plačem.