O kafani, ljudima, atmosferi, konobarima, svircima...

Ovaj tekst posvećujem drugarima:

freehand

Gde su mirisi, gde pića, gde klopa, gde doživljaji, gde konobari i konobarice, gde svirci a gde čuveni gosti?

St.jepan
hahhh, ja ga pre dve godine, kad je pisao o "Zori", nagrdio baš isto k'o ti sada.

albicilla

ni kafanu ne cine stolovi, vec ljudi za njima. a o njima, ne rekosmo nista.

Bilo je to na samom kraju šezdesetih. Izađem u japankama, kratkim pantalonama i mornarskoj majci ispred zgrade, rano je poslepodne, na klupi donetoj iz parka, onoj starinskoj s livenogvozdenim nogama, već sede Budo, Bobo, Aca Pandur, Vlada Biljac i Mirko Biksna. Naprave mi mesto i uvale u šaku do pola popijen Skenderbeg i flaku BIP-ovog ladnog. Brzo i lako se uključim u razgovor koji bi se u dve reči mogao nazvati: Sviranje kurcu. Između velikog stuba i žardinjere videh karton sa šest praznih i pet punih Skenderbegova. U to vreme bio džabaka, jedva nešto malo skuplji od piva. Otvori Biksna novu flašu a Pandur viknu: Stako, pet ledenih k'o sisa od veštice. Iz samiške izađe Dragan, nekoliko godina kasnije postao je poslovođa i donese nam BIP. Duvanimo, cugamo i komentarišemo prolazeće prirodne lepote. Tako jedno sat, sat i po, brat bratu.

Iz Nirvane nas na surov i negostoljubiv svet u trenutku baci k'o da smo s neba pali, urlik: 'Oćemo li vuci gorski... Koji ti je bre Karadžiću, šta se dernjaš, gde gori, umalo ne popadasmo s klupe, promumla kroz brčine Budo? Upadajte u makinu, vozim vas na jedno mjesto. Ne mrdamo mi odavde imamo piće i nije nam zavrat da se lomatamo okolo, rekoh ja. Drug mi se ženi, carinik i pravi svadbu u Kafe soliteru, svi ste pozvani, dere se i dalje Karadžić. Natezasmo se još neko vreme a onda Bobo odnese preostale Skenderbegove Draganu da ih stavi u kancelariju dok se mi ne vratimo. Utrpamo se svi đuture u Karadžićevu Simku, kršinu nad kršinama i sam bog zna kako stigosmo na odredište!

Uđosmo mi onako neformalno odeveni, Karadžić se izljubi s mladoženjom i mladom, oznojeni svatovi u odelima i kravatama, ruzmarin s trobojkom da i ne pominjem, gledali su nas kao da smo došli iz nekog drugog Svemira! Konobari, naši stari jataci, stvoriše nam sto i na njega natrpaše ića i pića, moglo nam je trajat bar deset dana! Sve je išlo kao po loju dok ne poče naručivanje pesama. Kum je tražio da se svira i peva: Nekada sam i ja voleo plavo cveće, meni bi baš legla ali Karadžić ga odgurnu, tutnu lovu muzici i poruči dve jedine koje je znao i voleo: Evo ovu rumen ružu i 'Oćemo li vuci gorski zapjevati crnogorski. Kum neki pristojan čovek, sede, prošaputa nešto s mladoženjom iza mladinih leđa i strpljivo sačeka da orkestar završi s rumen ružom i vucima gorskim. Onda ustade, pozva kapel majstora i tek da mu kaže želju, ubaci se Karadžić i uz pozamašam smotuljak love, natera svirače da ponove one dve njegove. Mi smo do tog trenutka mirno i staloženo cirkali, čoplili pečenje i sasvim pristojno kibicovali ženski deo svatovštine. Kad je Karadžić po peti put zatražio od orkestra da mu svira one njegove dvije i nama sa smuči a kum ga uhvati za ramena pokušavajući da ga urazumi. Taj potez je bio više nego dovoljan da Karadžić, visok 199cm, širina ramena 120cm, ščepa kuma, baci ga na sto i gurne mu glavu u mladenačku tortu! Svadba se pretvori u opštu tuču, žene su vrištale, pored i oko glava, počeše da lete prvo flaše, tanjiri i escajg a onda bogami i stolice. Po prirodi miroljubiv, umešah se ne bih li razdvojio najrazjarenije i dobih grdne batine! I od jednih i od drugih, samo je pucalo po meni, mojoj glavi i leđima! Kad je opšta frka bila u najvećem jeku, pojavi se Narodna Milicija! Lupiše pendrecima ovog i onog i očas uspostaviše red. Neko pametan ih je pozvao. Ko ne zna, u i iz Kafe solitera se ulazilo i izlazilo niz desetak stepenica. Komandir kao da je na pozornici, elegantno ispruži desnu ruku i reče: Izvol'te u kolima. Ispred, do samih stepenica, bile su parkirane dve Marice s otvorenim vratima. Sila boga ne moli, pokunjeni i svi kao popišani, uđosmo u kolima. Promućurni komandir nas je razdvojio, odabrane svatove u jednu a nas u drugu Maricu. Zatim, pravac dvadest deveti!

Nisam od tada bio ali ako me sećanje ne vara, spustiše nas sprat ili dva ispod zemlje. Otvoriše neka vrata i jedan po jedan uđosmo u smrdljivu prostoriju na čijem se betonskom podu nalazila izlizana i ponegde polomljena drvena rešetka. Svatove smestiše u drugu prostoriju tek da bi imali koliko, toliko mirnu noć. Jedna jedina škiljava sijalica od 25w čija svetlost nije dopirala ni do poda, u prvi mah nam ne dade tačnu i preciznu sliku gde smo i s kim delimo prostor. Kad nam se oči priviknuše na tmušu, videsmo da je prostorija ispunjena k'o kutija od sardina. Najviše je bilo alkoholičara, koji su sklupčani u fetus položaj spavali k'o odojčad i hrkali tako jako da je otpadalo i ono malo maltera koji se nekakvim čudom još bio zadržao na mokrim zidovima. Bilo je i uhićenih lopina kojima su se beonjače svetlele u mraku zbog neprekidnog zveranja i procenjivanja situacije. Karadžić se osvrnu oko sebe i odabra najsuvlji i naizgled najčistiji ćošak. Gazeći bez pardona spavače, raširi noge, podboči se rukama i onima koji su zauzimali dotični ćošak, suvo reče: Briši! Godzila je malji deca spram onakvog Karadžića. Protivljenja ne beše, ustadoše kao po komandi i razmileše se po, nazovimo je, sobi, uguravajući se do ležećih i spavajućih. Sjedite tu i naslonite se jedan na drugog, biće vam toplije, reče. A ti, upitah ga? Sa'ću ja, idem do vrata, eto me za minut. Priđe vratima i zalupa pesnicom o njih: Straža, straža... Ne prođe mnogo otvoriše se vrata i na njima se pojavi milicioner: Što se dereš ka da si na planinu, ne daš drugijema da spavaju... Obradova se Karadžić: Čegović si bogati? Nije to tvoja briga al' baš da ti kažem, Pivljanin sam, a što? Kako što, pa ti i ja mu dođemo ka rod rođeni, ja sam s Durmotora! No reči mi dokle će nas ođe držat? Do sjutra u devet, dok ne dođe istražni sudija, odgovori milicioner ali već mekšim tonom. Nego imate li što da duvanite, duga je noć...evo vi kutija Zete i počinite malo. Vrati se Karadžić, otvori Zetu, zapalismo alii polako poče da nas hvata umor a i popijeno poče da dejstvuje, te se stisnuti jedan uz drugoga počesmo predavati Hipnosu. Taman da utonem u san, s bukom se otvoriše vrata i ubaciše još jednog nam sabrata. Daj mi još jedan cigar, rekoh a gde je Biljac? Eno ga pored vrata, dočekuje nove, nasmeja se Karadžić. Vlada Biljac student ni do danas ne završenog Mašinskog fakulteta, sitan, plavook i plavokos, pijanac par excelance, vazda strašljiv i uplašen, ni nalik na oca mu, stamenog, zdepastog Ličanina kome su vilice neprekidno bile u pokretu, stajao je pored vrata od apsane i svakog koga bi ubacivali unutra, pitao: A zbog čega su tebe uhapsili? Lopovi su ćutke prolazili pored njega, pijanci bi nešto promumlali odrvenjenim jezicima, milicioner Pivljanin mu nekoliko puta reče: A ti mali, što si se zalijepio za vrata, miči se otole. Potraja to sve dok negde pred zoru ne uvedoše tipa, mračnog i opasnog izgleda, pocepane i krvave košulje. Ponovi Biljac pitanje i dobi kratak, jezgrovit odgovor: Zbog pokušaja ubistva! I ne sačekavši kraj odgovora, Biljac prelete po rešetkama ležeću masu, ulete među nas i progura se u sam ćošak. Ni reč više nije progovorio!

Dokotura se i sutrašnjih devet sati. Pivljanin i još jedan pandur nas grupno uvedoše kod istražnog sudije. Ovaj još ne beše popio kafu, čitao je prijavu, zapisnik, šta li, jebem li ga. Mi stojimo...ne baš postojano kano klisurine, premeštamo se s noge na nogu. U neko doba sudija podiže pogled i s dosadom u glasu reče: Petnaest dana Padinjaka ili...izgovori neku cifru. Karadžić je svu lovu bio bačio na ružu i vučine gorske a mi ostali nismo imali prebijenu kintu. Onda Padinjak, srećno vam bilo drugovi, kiselo se osmehnu sudija. Taman da nas povedu, začusmo glas Vlade Biljca: Druže sudija, mogu li da telefoniram? Nije ti ovo javna govornica... oglasi se sudija, a kome bi telefonirao, koga bi zvao, pokaza dozu radoznalosti? Zvaću sestru da donese pare, reče Biljac. Evo ti, gurnu telefon k njemu a vi ostali napolje u hodnik. Izađemo, sednemo na drvene neudobne klupe, Pivljanin nas ponudi Zetom. Dok dlanom o dlan, izađe Biljac s osmehom na licu: Sa'će Mira, samo što nije. Ne popušismo ni po dve, eto ti Mire. Ne gledajući nas, pokuca i uđe kod sudije. Nije dugo trajalo ali je nama izgledalo kao godina, otvoriše se vrata i izađe Mira s nekim dokumentom u rukama: Idemo! I Mira sitna i tanušna, nije imala više od 40 kila, na čelu kolone a mi za njom. Karadžić se izljubi s Pivljaninom i obeća mu nekoliko boksova Marllboro-a. Mira nas odvede u Bled gde kontrolisano popismo po dva pića. S indignacijom je odbijala zahvaljivanje i zagrljaje, poljupci nisu dolazili u obzir.

P.S. Jedan iščupak (a ima ih mnooooogo!) iz sopstvenog mi kafanskog života. Ne volem (Gordanac) da prepričavam tuđe dogodovštine.