Harms prvi put na optuženičkoj klupi

 u 9 časova izjutra ima obavezno javiti Sudiji Fjodorovu u sobu 407.
Danil Ivanovič bio je ubeđen kako nije počinio apsolutno nikakav zločin ─ stoga je i u Sud stigao u prilično dobrom raspoloženju.Na ulazu u sudnicu dvojica uniformisanih lica Harmsa su pretresli do gole kože.
Njemu je to bilo jako čudno ─ ipak, snažno osećanje pravde kojim je bio ispunjen nije mu ostavilo ni najmanji razlog za bilo kakvu sumnju.
Kada je izašao pred Sudiju Fjodorova Harmsa je dočekalo novo neprijatno iznenađenje.
Naime, Sudija Fjodorov bio je ružan, star i nepojmljivo gluv čovek.
Bio je toliko gluv da do njega uopšte nije ni dopiralo ništa od onoga što je Harms imao da mu kaže.
─ Gde ste bili tog i tog dana u toliko i toliko sati?
Danil Ivanovič je jednostavno slegnuo ramenima, pošto takve podatke i inače nikad nije pamtio.
A i da je zapamtio sve bi ionako bilo sasvim svejedno pošto sudija jednostavno nije bio u mogućnosti da čuje ništa od onoga što bi Harms eventualno mogao da mu saopšti.
Sudija Fjodorov konstatovao je da je Danil Ivanovič priznao krivicu i osudio ga na tri godine strogog zatvora.
Iako mu i dalje apsolutno ništa nije bilo jasno ─ osećanje pravde Danila Ivanoviča jednako nije napuštalo. 
Bio je i dalje ubeđen u to da će se vrlo brzo utvrditi kako je u pitanju neka strašna greška.
Čak i kada je završio u mračnoj, hladnoj i vlažnoj ćeliji ─ Harms je i dalje bio više nego siguran da bi stvari ispale sasvim drugačije samo da sudija kojim slučajem nije pre vremena izgubio sluh.
Danilu Ivanoviču je bilo istinski žao sudije.