Od Štrumfova do "začepi gubicu ili ću te ubiti"

Dakle... Za razliku od surovih dešavanja sa kojima se svakodnevno sreću deca-vojnici u konfliktnim regionima Afrike i Azije, zatim ona koja robuju praveći cigle od blata ili radeći u rudnicima, o prostituciji da i ne govorim, rečenica u dijalogu jednog crtanog filma – začepi gubicu ili ću te ubiti – i ne predstavlja neki bauk. Je l’? 

sive lobanje silom....

Pre neki dan sam, ispunjavajući želju sestričini, vrteo samo dva kanala. Od „PinKids“ do „Ultra“ i nazad. I kako na jednom krenu reklame, prebacuje se na drugi. Kontinuitet animiranih vratolomija morao je da se nastavi. Usput da dodam da su, što se tiče marketinga, mame, odnosno ženska populacija, ciljna grupa reklama koje se vrte uobičajno dugo. Od šampona i farbi za kosu do mini šivaćih mašina. A kad prođe reklamno ispiranje mozga tj. sve ono što bi moglo da zanima ženskog roditelja kreće se sa reklamiranjem akcionih figurica. Svih onih likova iz crtanih filmova koji se vrte po ceo dan. Dakle, sledeća na udaru su deca kojoj su oči uvek gladne igračaka... no vratimo se na agresiju tj. crtane filmove koje shvatamo zdravo za gotovo.

I dok sam surfovao po netu a nju pustio da gleda svoj program, i namenjen deci, ispostavilo se da su scene eksplicitnog nasilja praćene ništa manje nasilnim dijalozima glavnih junaka. Tako mi je za uho zapalo i – ovaj dečko mi se ne sviđa, mogao bi da ga ubijem, ili – ti debeli, nepismeni klipane. Reči tipa – uništiću te, i – pretvori je u opiljke, praćene su konstantnom tučom, izderavanjem i mrštenjem na nekoga, pretnjama te vijanjem i jurcanjem po SciFi gradovima. Da ne bude da sam „ubo“ baš jedan jedini crtani film koji je agresivan (iako mislim da oni idu u serijalu, svaki dan) i očigledno namenjen nešto starijem uzrastu, jutros sam se naterao da odgledam još jedan. Želeo sam da vidim da li je to neka nova generacija akcionih „heroja“ koja treba, na kraju krajeva, da oblikuje u tim malim glavama odnos dobra i zla. Da im predoči šta je prihvatljivo a šta ne.

Iako se manje-više svaka ta animirana akciona priča svodi na okršaj dobrog i zlog, ali na veoma surov način, odnosno na sukob poželjnog modela ponašanja pozitivnog junaka (junaštvo, borba za porodicu/pleme i „opstanak čovečanstva“) i neprihvatljivog lika na suprotnoj strani kog „krasi“ pokvaren osmeh, pretnje i ništa manje strašna grimasa, maska ili kostim (jer potreban je celokupan i jasno distinktivan utisak) zaprepašćujuće je kakav rečnik prati tu animaciju. E sad, da li je u pitanju „dopunjeno izdanje“ srpskog titla pa – marš budalo, glupane, idiote... i ne predstavljaju nešto strašno, niti nešto na šta bi trebali da obratimo pažnju, ili je doslovno skinut strani dijalog, ne znam? Ali s obzirom da se i u udžbenicima za osnovce uzimaju primeri poput „glup-glupača“ i još „loza-lozovača“ (jer mi smo društvo tradicionalno te se ti primeri najlakše i najbrže usvajaju, a i velika je verovatnoća da će se susresti se tim primerima kad odrastu. Dosta njih ih možda i primenjivati) nije za čuditi da rečnik u akcionim crtanim filmovima mora da isprati radnju.

pravopis

Tako mi od najranije dobi navikavamo decu na reči koje su društveno prihvatljive. Činjenica je da su one prihvatljive, i u svakodnevnoj konverzaciji, budući da se prikazuju, to jest mogu se čuti na kanalima namenjenim za najmlađe. Tako se formira i poželjan model ponašanja – prostački a prihvatljiv, sasvim „normalan“, svakodevan, onaj koji se uklapa i ne štrči iz mase uniformisanih... I kada se naposletku zapitamo – da li to Nešto „nemirno“ kod deteta potiče iz škole čiji se standard srozao, porodice koja se u doba tranzicije(večite) otuđuje, ulice i lošeg društva ili nečeg petog, možda je ipak sve to krenulo još mnogo ranije? Od one rečenice koju su čuli baš u crtanom filmu, na mestu gde bi trebali da se zabave, a gde su stariji, po svemu sudeći, samo preselili svoj frustrirani svet i pretočili ga u dvadeset minuta destrukcije i eksplozije. I reči i slike.

Po običaju dobro pobeđuje zlo, uz puno truda, časti i požrtvovanosti i svih drugih pozitivnih vrlina, ali i uz krv i agresiju koja kreće od petog minuta jednog dvadesetominutnog crtanog filma. Ali u svim tim munjevitim slikama jedne epizode glavno pitanje je – koliko deca uspevaju da skontaju i sami donesu zaključak onog što su videla? Gotovo sam siguran da, ma koliko bila bistra i svaka sledeća generacija naprednija (naravno i to koliko imaju godina), oni jesu u stanju da shvate poentu tog silnog lomatanja i udaranja. Međutim, kako će se to što su videli i čuli primeniti u svakodnevnom životu – u odnosima sa drugom decom, pa čak i roditeljima? Naravno, ja nisam psiholog da bi mogao da diskutujem koji uzrast kako reaguje na primljenu informaciju i koji sve faktori utiču na formiranje ličnosti, but still.......

Ne znam, možda je nekad neko napisao nešto slično ovom mom tekstu na vijanje, lomnjavu i konstantno podmetanje Tom i Džerija kada su se oni pojavili. I oni su za nekog verovatno bili nedopustivo agresivni sa radnjom koja loše utiče na one koji je gledaju.