Put u Okinavu

Po izlasku iz aviona u Okinavi me je dočekala granična policija u lateks, doktorskim rukavicama, i ženskom rodu. Upalo mi je u oči, nisu ni pokušale sa mnom da govore engleski; ćutke su pregledale dokumenta, kulturno mi klimnule glavom da potvrde da ostajem samo nekoliko dana, i pustile me da prođem. Na aerodromu me je čekao šofer. Čovek možda u šezdesetim godinama. Sve na njemu je odavalo skromnost: čisto ali isprano odelo, kondukterska kapa, bele rukavice, takođe iznošene. Pokazao mi je put do auta, koji je bio slika i prilika njega samog, uredan ali korišten godinama. Prozori na zadnjem sedištu su bili okićeni belim čipkanim zavesama. Zavese sam morao da pomerim da bih video pejzaž dok smo prolazili kroz Nahu, glavni grad Okinave.

Vozili smo se neko vreme, može biti pola sata, ili sat, izgubio sam predstavu. Iz radija je dolazila tiha muzika, i povremeno priča, na meni nerazumljivom jeziku; pomislio sam ovo je super, apsolutno ništa ne razumem, niti išta mogu da pročitam. Izgledalo je kao da ni šofer ne govori engleski- u svakom slučaju nije pokazivao interes za razgovor. Kad smo stali, našao sam se ispred ulaza hotela: Ana Manza Beach International. Oko mene su se muvali japanski turisti (posle sam shvatio da je ovo mesto, inače slabo poznato na zapadu, dosta posećena destinacija za japanske turiste). Na recepciji su me pozdravile dve mlade žene u uniformi. Uzeo sam ključ od sobe, i dobio paket sa uputsvima za sledećih nekoliko dana.

Razmakao sam zavese i izašao na terasu. Dan svetao, ispod u dvorištu bazen sa duboko plavom vodom, okružen suncobranima i plastičnim stolovima, ali prazan. Mora biti da nije sezona, pomislio sam. Pogled veličanstven, svejedno. Iako sam putovao vise od četrnaest sati nisam bio umoran. Cathay Pacific je bio opremljen krevetima, pa sam prekookeanski let prespavao. Let Hong Kong - Naha je bio dodatna dva sata.

Presvukao sam se u opremu za trčanje, i otisao da vidim okean iz bliza.

Okinawa je jedna od 47 Japanskih provincija (službeno Prefecture), i obuhvata 160 ostrva u južnom pacifiku, od čega je 49 naseljeno. Ostrva se pružaju 400 km u pravcu sever-jug, i skoro 1000 km u pravcu istok-zapad, zauzimajući položaj između Pacifika i Istočnog Kineskog Mora (Senkaku, ostrva koja su razlog nedavnog sukoba između Kine i Japana, pripadaju Okinavi). Ostrva koja čine Okinavu su poznata pod imenom Ryukyu (izgovara se Rju-ku), i pre pripajanja Japanu su činila nezavisno kraljevstvo. Posledica toga je da Okinava i danas ima jedinstvenu kulturu, koja se znatno razlikuje od ostatka Japana. Ryukyu Kraljevstvo je ostavilo modernom svetu u nasleđe karate, kao borilačka veština nastao na ostrvima u 13-tom veku iz mešavine lokalne tradicije i Kineskog kung-fua.

Sledeće jutro sam se ispred hotela ukrcao u mini-bus koji me je odvezao do Onna-son, što je, ispostavilo se, naselje sa oko 10.000 ljudi koje se nalazi ispod brda po imenu Onna. Baš na tom mestu Japanska vlada je odlučila da izgradi univerzitet-fakultet, Okinawa Institute of Science and Technology (OIST). Za to ima više razloga: jedan je to sto je Okinava ekonomski najslabije razvijena japanska provincija; drugi je tradicionalna kulturna različitost Okinave od ostatka Japana. OIST je takođe jedna od retkih obrazovnih institucija u Japanu (ako ne i jedina) u kojoj se zvanično koristi engleski jezik, kako u nastavi tako i u administraciji. Japanci su pokazali da se ne šale oko toga: za predsednika je postavljen Sydney Brener (Nobelova nagrada za medicinu 2002), a za podpredsednika Jonathan Dorfan (pre toga direktor cetra za ubrzanje čestica u Stanfordu- Stanford Linear Accelerator Center). Obojca dakle Amerikanci.

Mini-bus me je ostavio ispred kompleksa zgrada za koje sam kasnije saznao da je novoizgrađeni OIST. Nakon stola za registraciju, zaputio sam se dugačkim hodnikom u amfiteatar B250. Sem zvanica koje su se okupljale, kompleks je bio pust. Na uglovima hodnika su se nalazili disciplinovani mladi ljudi u uniformama, koji su govorli engleski i bili besprekorno organizovani, svakog trenutka su znali šta se događa, spremni da pomognu. Nisam znao šta da očekujem, ali ono što sam zatekao ispred amfiteatra me je svejedno iznenadilo: obezbeđenje, sve momci u tamnim odelima i TV kamere. Ispostavilo se da je prisutan američki amabasador (u Japanu), kao i guverner Okinave. Njih dvojica su održali kratak govor, svaki po desetak minuta, fotoaparti su blještali, i onda je ceo cirkus nestao- i nastavljeno je sa opuštenijim i više rutinskim izlaganjima. Prvo izlaganje je održao Philip Yeo, počasni gost iz Singapura, i savetnik premijera za ekonomski razvoj.

Sledeće jutro svi delegati su dobili isečke iz lokalnih novina (zajedno sa prevodom na engleski), Okinawa Times je doneo seledeći izveštaj: "Ahead of the opening of the Graduate University in autumn 2012, the Okinawa Institute of Science and Technology Promotion Corporation (OIST) held an international symposium at OIST campus in Onna Village [...] including representatives of venture companies in Japan and overseas, researchers, and administrative officials".

U sledeća tri dana sam učestvovao u radu nekoliko radnih grupa, ali to je sasvim sporedno za ovu priču.

Poslednje veče smo u organizaciji domaćina izašli na večeru. Bilo nas je dvadesetak, plus nekoliko gostiju sa OIST-a, i nekoliko onih mladih ljudi iz organizacije u svojim besprekornim uniformama. Na pamtim ime restorana, ali izgledao je kao mesto za koje samo lokalni znaju i imaju šanse da pronađu; uzan ulaz, niska tavanica, dobili smo sto u podrumu koji se zapravio sastojao od dugačke drvene klupe i masivnog drvenog stola. To veče smo probali lokalno pivo (Orion), bili smo posluženi specijalitetima kao što su Goya Champiry (goya je neko lokalno povrće), Saataa Andagil (nešto kao krofne), Tebichi (kuvane svinjske nožice), i Rafute (svinjska rebra kuvana u ribljoj supi). A na kraju večeri, oni najhrabriji su dobili da probaju Habu Sake. To je alkoholno piće napravljeno od riže u kojem je udavljena otrovna zmija, poznati specijalitet na Okinavi koji potiče jos iz vremena Ryukyu Kraljevstva. Koliko razumem u pitanju su zmije po imanu Habu, koje potiču iz iste familije kao i poskok. Sledeće sam našao na internetu: za najfiniji Habu Sake, zmija se prvo uspava hlađenjem, zatim joj se izvadi utroba, i telo se zašije; nakon što se zmija otkravi i dođe k sebi odmah se nađe u smrtnom ropcu, i ugine uz divlje koprcanje. Tako sveže ubijena zmija se stavi u etanol neko vreme pre nego što bude prebačena u awamori (alkoholno piće od riže, sadržaj alkohola otprilike kao naša rakija), u kojem provodi nekoliko meseci pre nego što je Habu Sake spreman.

To veče sam zapodenuo razgovor sa Yali F, što je jedan od onih simpatičnih tipova koji je svuda bio i svašta zna. Inače Amerikanac, živi na relaciji Boston-Tokyo. Imali smo dosta toga da pričamo jer sam i sam živeo godinama u USA. Po njegovim rečima, stalno se vraća u Japan.

- "Ovo je zaista drugačije od bilo čega što sam do sada video", kažem ja.

- "Sasvim drugačije i od ostatka Japana. A neobičnost Japana je teško shvatiti ako tamo nisi pokusao da živis..."

Hteo sam da ga pitam zašto se stalno vraća u Japan, ali umesto toga moje pitanje je ispalo malo drugačije.

- "Zašto je Japan toliko neobičan?"

- "Gde da počnem. " uzdahnuo je Yali, sa onim prizvukom lažnog očajanja u glasu koji imaju dobri pripovedači. "Zamisli grad od 13 miliona ljudi u kojem ulice nemaju imena, a kućni brojevi idu redom kojim su kuće izgrađene! I to ti je samo početak. "

Mislio je na Tokyo, naravno.

Ostatak puta je prošao brzo (dok avionski let u dolasku pamtim u detalje, o povratku gotovo ničeg ne mogu da se setim). Sve zajedno, na Okinavi sam proveo samo pet dana, bio sam poslom, ali ono što sam video je ostavilo dubok utisak: miroljubiv i prijatan narod u svojoj posebnosti, i načinu života koji ne mogu da odbrane pred najezdom glasnih i nepozvanih došljaka.