Otvoreno pismo srpskoj javnosti

Pišem ovo pismo, jer me je sve ovo što se događa vratilo u jako loše stanje i jer je, možda, došlo vreme da javno kažem zbogom Srbiji, kojoj sam dao sve i od koje sam zauzvrat dobio samo zlo, kako na ličnom tako i na profesionalnom planu. Činjenica da sam uvek samoinicijativno uradio sve što je u mojoj moći, često dajući i duplo više nego što imam, mogu i treba da dam, ponekad i grešeći u najboljoj nameri i radu – moja mirna ljudska i građanska savest mi govori da imam puno pravo da kažem da mi je dosta. Sve ima svoje granice, pa tako i ja. Snaga i volja koju sam do sada imao su iscrpljene, kao i način na koji sam radio.

Dakle, iskustvo govori dve stvari:

1. Pobeda demokratske opcije je moguća ukoliko se iz boce oslobodi građanski duh, uprkos svim ucenama za podršku, poput 5. oktobra kada je ucenjivao SPO i poslednjih predsedničkih izbora kada su ucenjivali DSS-NS i LDP, stavljajući sebe u poziciju da su bitniji od sopstvenih građana.

2. Pobeda demokratske opcije ne mora da znači ništa stabilno i trajno ako se umesto pogubnog samozadovoljstva nategnutom pobedom odmah ne krene sa rešavanjem uzroka koji demokratski karakter Srbije čine tako nestabilnim, kao što je bilo nakon 5. oktobra, 12. marta i kao što je danas.

Za razliku od antidemokratskih snaga, koje su nakon 5. oktobra uvek naučile lekciju i tako jačale svoje pozicije, demokratske snage su pokazale da ne uče lekcije i ne čitaju opomene, već se zatvaraju u svoje diletanstke krugove emitujući lažnu sliku o stanju u Srbiji i pripisujući sebi fiktivne zasluge za još fiktivniju demokratiju u Srbiji.

Ovoga puta demokratska opcija je dobila jako malo vremena za odlučnu borbu u poslovima koji su svima jasni da se moraju uraditi inače će radikalsko socijal-nacionalistički talas potopiti Srbiju. A to što je na tapetu Kosovo, što se ne zna kako sa Koštunicom, korupcijom, službama bezbednosti... što su svi umorni od izborne kampanje, što je situacija komplikovana, što bi svi da je drugačije nego što jeste – to više nikoga nije briga, niti je osnova za bilo kakav izgovor za nečinjenje, a još manje će sprečiti ponovni dolazak umivenih diktatora i fašista na vlast.

Ne kažem da svi moraju da znaju šta i kako treba raditi, ali stari je nauk da znaš ko zna. Na ovom svetu nismo sami i problemi koje imamo nisu problemi koje drugi nisu imali i rešili.

Poljska ima Instutut pamćenja naroda, vladinu organizaciju koja brine da njihov narod ne zaboravi šta su im u prošlosti radili sopstveni zločinci, da se takvi pronađu, označe i da budu kažnjeni, ma ko oni bili – narodni poslanici, predsednici partija, državni funkcioneri, akademici, kardinali, agenti tajnih službi... Da postoji takva organizacija u Srbiji, ne bi morali da podsećamo u ovoj kampanji, ko su radikali, Šešelj, Milošević i njihov režim, šta su nam radili i zašta su ostali nekažnjeni, pa nam sada ponovo dišu za vrat, baš kao da se, koliko juče, ništa nije dogodilo, niti da su oni za bilo šta krivi.

Potrebno je, takođe, raditi i suprotnu stvar, verifikovati i nagrađivati one koji su se borili i koji se bore protiv zla, davati im veći i značajniji prostor u medijima i javnom životu, a ne prećutkivati ih i ignorisati, puštati da skapavaju od gladi i anonimnosti, kao što se do sada činilo na štetu demokratije u Srbiji, zarad bolesnih ambicija političara da sebe prikažu kao sve i svja što na ovom svetu postoji. Poljska ali i Češka su i za to odličan primer.

Verujem da je pozitivan ishod moguć, želim i nadam se da će biti pozitivno ali me ništa neće začuditi i ako bude suprotno, jer lično poznajem profil ljudi koji tobože brinu o Srbiji. To su sitni kalkulanti i prevaranti, koji dok pričaju o evropeizaciji i otvaranju Srbije prema svetu istovremeno zatvaraju svaku mogućnost za napredovanje ljudi u Srbiji. Zato ih umesto očekivanja da se oni sami sete, treba pritisnuti i primorati da rade ono zašta su dobili poverenje građanja i što im je posao.

A vi, izvolite, ne propustite priliku da se obračunate samnom, jer znam da vam ništa nije dovoljno da se opametite i shvatite ko radi za vas, a ko protiv, ko vredi, a ko ne, šta jeste vaš interes, a šta nije. Zato ste i stigli dokle ste stigli. Neću više dozvoliti da više ne vidim sebe i svoj život, da bilo šta žrtvujem dok se vi seirite i hranite tuđom krvlju prosutom za vaše dobro.

Ako je i od mene, mnogo je. Vidimo se. Možda.

Nune Popović