Sasvim lična priča

KUNDAK BOŽE KAURINA

O njemu dugo nije bilo ni jednoga glasa.Poslednji su ga živog videle komšije već smeštene na karoseriju traktora Maće Kopača, kad su, četvrtog avgusta devdesetpete, uveče, krenuli u izbeglištvo.

Božo Kaurin je stajao kraj traktora i na pozive da mu se pomogne da se popne na karoseriju, odlučno  je  odbio, onako kako je on to znao i gde svaka rasprava i ubeđivanje postaju suvišni.

-         Neću, rekao je.

-         Njihova vojska će sutra biti tu, kazao mu je Maćo.

-         Neka bude, što ću im ja. Imam 87 godina i nije me briga.

Dve godine kasnije, u „Izvješću Hrvatskog Helsinškog Odbora“ saopštena je činjenica njegove smrti. Pisalo je tamo da je u gustjerni, u zaseku Popovići, a  selu Mokro Polje, pronađen leš 87-ogodišnjeg B.K. iz sela Ervenik, opština Knin, koji je „najprije ustrijeljen sa više hitaca iz vatrenog oružija, a potom bačen u gustjernu“.

Zaseok Popovići su na desetak kilometara od Božine kuće. Možda se te noći kad nije hteo krenuti sa komšilukom predomislio pa pošao peške, a presrela ga hrvatska vojska i onda hladno ubila, sklonivši leš u gustjernu, mada će kasnija saznanja i događaji koji samo na oko sa njim nemaju veze, učiniti verovatnijom opciju da su ga zatekli u kući, pretukli, opljačkali, povezli prema Kninu, a onda ubili i bacili u gustjernu.

Detalji Božine smrti nisu nikada zanimali hrvatsko pravosuđe, kao ni smrti hiljada drugih staraca ostalih u Krajini, tog avgusta 1995. godine, a na sličan način ih pobila hrvatska vojska i specijalne policijske postrojbe. Umjesto zločinom, državna propaganda je to nazvala junaštvom i patriotskim podvigom kome se treba diviti

 *************************************************************

Božo Kaurin je bio umetnik, i vrlo osobit čovek.

Pričalo se, da je kad se vratio iz kraljevske mornarice, a služio je u Kumboru, negde oko 1930.godine, u orahovini sebi izrezbario tako lep kundak na lovačkom karabinu, da su mu za njega bogati trgovci nudili  silan novac. Bila je na kundaku detaljna kompozicija simbola iz života u Bukovici, skladno i neponovljivo izrezbarena.

- Ma ka ikonostas, govorio je svako ko je to video.

Čuveni hajduk Medić,nemilosrdni razbojnik što je jednom uspeo pobeći sa vešala, dvostruki osuđenik na smrt,poručivao mu je preko svog jarana Blagoja Subotića, da mu taj karabin proda, a on ne pita za cenu. Blagoja su uskoro ubile „vilance“, seoska rezervna policija toga doba, koja je po pozivu žandarmerijske komande išla u intervencije u ataru sela za koje je formirana, najčešće u potera za hajducima ili odbeglim robijašima, ali i u smirivanju nekih većih neprilika i svađa među seoskim komšilukom.

Mada se sa Medićem nije nikako bilo uputno šaliti ili ljutiti ga, Božo mu je hladno poručio da on za njegovu pušku nema para i kako je najbolje da svak radi svoj posao.

No, Medić ne bi bio Medić, da je njegova pogana ćud to mogla otrpiti. I kad je Božo s jeseni otišao nekim poslom u Liku, upao je u kuću i odneo karabin.U kući nije bilo čeljadi jer je svak bio za nekim poslom, tako da se tačno nije ni znalo ko je to uradio, ali njemu je bilo jasno čija je to“maslo“.

Ko zna šta bi sve bilo, i bi li sujetni Medić negde još Boži „zapržio čorbu“, da ubrzo, baš u Erveniku,nekako u zimu, između Božića i Svetoga Save, u napuštenom katoličkom samostanu, žandarmi i „vilance“ nisu podranili i uhvatili razbojnika na spavanju. Satima je pružao otpor, ranio četvoricu a ubio jednog pripadnika „vilance“, a onda, kad je i sam bio ranjen, odlučio da se preda. Jatakovao mu je Ante Ivanković, poštar i tutor napuštenog samostana i crkvenoga doma.

Nije nikada službeno objavljeno ko je dojavio gde se Medić krije, ali ucena od tridesethiljada dinara raspisana za njegovu glavu, dospela je, tvrde meštani, sasvim izvesno, u ruke poštara i tutora Ivankovića. Jataci su uvek bili najveći profiteri hajdučije. Medić je pljačkao, ubijao  i kasnije „ omastio“ konopac, a pare završile kod jataka Ivankovića.

Žandarmerija je među Medićevim stvarima pronašla Božin karabin i nakon kraće procedure mu ga vratila.

Kad je, u aprilu, 1941. godine, došlo do sloma kraljevine Jugoslavije i njene vojske, Božo se sa fronta, iz Babina Dub, uzvišenja iznad Zadra, vratio u Ervenik sa tovarom oružija koje je sakrio u jednoj zabačenoj kraškoj dolini zvanoj Riđa lokva.

 Jedan bataljon italijanske divizije „Sassari“,popunjen vojnicima sa Sardinije, stacionirao se u Erveniku, odmah po dolasku.

U centru sela su počeli podizati dugačke, prizemne zgrade, od betona i kamena, kao da će tu smestiti čitavu diviziju i ostati trajno. Na mnogo mesta napravili su betonske utvrde i bunkere, čiji tragovi se vide i danas.

Reka Zrmanja je, već 13. aprila 1941. postala granica između Italije i NDH, ali je delila i Ervenik na dva dela. Gornij Ervenik i desna obala Zrmanje bili su u NDH, a leva, južna, u Italiji.

Božina kuća je pripala Italiji.

Niko ga nije dirao, i on je, s obzirom da je bilo rano proleće, radio kućne poslove, sadio krompir, sređivao vinograd, uzorao što se moglo orati, a ostatak vremena provodio u svojoj stolarskoj radionici, nevelikoj,kamenoj kućici sa desne strane širokog dvorišta.

Severnom stranom sela upravljala je hrvatska vlast. U postaji koju su uspostavili bilo je 20 ustaša i oko 80 domobranskih oružnika.

Iz Knina, gde je bilo središte ustaške župe Bribir – Sidraga, počele su stizati gadne vesti. Ustaše hapse Srbe, otimaju im imovine, trgovine, zanatske radnje, krčme i rade šta im padne na pamet. Oko sv. Ante, negde sredinom juna, čulo se i za prve likvidacije.

Božo je bio uznemiren plašeći se pre svega za meštane Ervenika sa one strane Zrmanje. Jednoga dana, poručio je nekolicini njih da noću, pređu Zrmanju, već uzmaklu sa vodom, ispod Jagodnika, i da se nađu na Žeželjskoj gradini,jer ima nešto za njih. Stigli su u zakazano vreme, njih desetak mlađih ljudi iz Gornjeg Ervenika i Božo im je tom prilikom podelio vojničke karibane, što ih je doneo iz aprilskog rata,iz rovova sa Babina Duba.

- Na, nosite ovo, evo sanduk municije i sanduk kragujevki - vama će sigurno trebati da glavu odbranite.

U tišini i sa zahvalnošću, pridošli ljudi prihvatiše„dar“ i pređoše ponovo Zrmanju, nestajući u mraku, jedan po jedan. Ostatak od još desetak karabina sa municijom i po koju bombu podelio je komšijama na svoj strani reke, prikričavši im da to sakriju dok im ne zatreba.

Italijani su upravo tih dana imali akciju prikupljanja oružija. Božo se prijavio i odneo onaj lovački karabin sa umetničkim rezbarijama na kundaku. Računao je da će time skinuti sa sebe moguću sumnju, a znao je da italijanski špijuni znaju za njegov čuveni kundak i  karabin. Kad ga je doneo i predao, dali su mu i potvrdu. No, nekoliko dana iza toga događaja, njegovoj kući su došla trojica ljudi. Lokalni šumar Špale koji je već ušao u italijansku službu, mladi podoficir, prevodilac, i major italijanske vojske srednjih godina, kamandant mesta.

Bili su ljubazni i major je zamolio Božu da izrezbari prigodan kundak za njihova perfekta u Zadru koji uskoro ima rođendan. Oni bi mu rezbariju platili. Božo se snebdivao, nije mu se to radilo, a pogotovo ne italijanskim glavešinama i lakonski je našao rešenje.

-         Pa eno vam onaj kundak. Ja boljega ne mogu napraviti, a svaki puškar će znati u njega uklopiti bilo koji karabin.

-         Bene, reče tom priliko major. Nego, onda dođite u komandu da potpišete dokumenat da to ustupate perfektu.

-         Bene, reče i Božo.

Sutradan je otišao do italijanske komande i potpisao papir u kojem je stajalo na oba jezika da dobrovoljno poklanja kundak zadarskom perfektu kao odani prijatelj italijanske vojske i italijanske države.

Vratio se kući. Nije mu bilo baš pravo, ali je računao da je tim poklonom na silu, postigao, da ga Italijani bez potrebe ne diraju i da je upisan u knjigu njihovih prijatelja.

U drugoj polovini jula, vladale su stravične vrućine, i dok je Božo pripremao guvno za vršaj, u predvečerje, preko Zrmanje je stigao Mićan Kabić, momak iz Gornjeg Ervenika i doneo mu glas, da su ustaše pohapsile dvadesetak ljudi iz Gornjeg Ervenik, Mokrog Polja i Krupe, i da ih sutra voze u Knin, gde će sigurno biti pobijeni. Šalju ga njemu, oni što im je podelio oružije i pitaju šta da se radi. Bio je 26. jul, 1941. godine. Božo je prekinuo posao i raspitao se o detaljima. Među uhapšenima su bili sve ljudi koje je poznavao, a neki su mu bili i rodbina.

- Sačekaj me ođe, dok se ne vratim, rekao je Mićanu.

Uzeo je bicikl i krenuo put Ivoševaca, kući Stanka Tišme, za koga se šaputalo da je komunista, a sa kojim je ranije imao dogovor oko mogućeg otpora ustašama, ako se to bude moralo. Vratio se za dva sata, kad se već bilo uveliko smrklo, i Mićana  uputio nazad u Gornji Ervenik. Rekao mu je da  ujutro, rano,prije svanuća, oni što im je podelio oružije, i drugi koji mogu, budu na Žeželjskoj glavici. Stići će još ljudi, i sprečiće transport pohapšenih za Knin, a ustaše će proterati iz Ervenika. Stanko mu je rekao da se u Lici i Drvarskom kraju priprema ustanak protiv ustaša i da se samo čeka znak za početak, te  da će mu on na Žeželjsku glavicu poslati  bar dvadeset ljudi pod oružijem.

I stvarno, prije svanuća, na Žeželjskoj glavici je bilo više od sto mlađih ljudi, od kojih je pod različitim oružijem bilo njih sedamdeset. Prešli su Zrmanju, i rasporedili se uz cestu prema Kninu, između Travica i Bjedova. Cestu su prezidali na krivini kod Travičinih ograda i čekali. Komandovali su Stanko Tišma i Gojko Grubić. Oko osam sati, čulo se brektanje kamionskih motora, i ugledali su tri kamiona sa ceradama kako se penju krivudovom cestom. Nisu tačno znali u kom su kamionu pohapšeni Erveničani, a mogli su biti na karoseriji sva tri kamiona.Kad je prvi kamion stigao na krivinu i vozač ugledao prezidanu cestu, stao je, a za njim i druga dva. Nije bilo prostora za manevar. Iz kabine prvog kamiona iskočio je jedan ustaša, da pogleda šta je, i tad je odjeknuo prvi pucanj. Bio je pogođen, a vozači su u panici krenuli u rikverc. Tad se već uveliko pucalo na kabine kamiona i u poslednjem po redu je bio pogođen vozač tako da se isprečio na cesta. Ustaše su poiskakale iz kamiona i dale se u beg. Trojica su pogođena, ali njih desetak je bežalo nazad cestom. Iza zaklona su izašli, najpre, Tišma, pa Grubić, a onda i ostali i prišli kamionima gde su našli dvadesetak vezanih komšija iz Gornjeg Ervenika, Mokrog Polja i Krupe. Brzo su ih odvezali, a jedna grupa, bez oružija, ih povela preko Zrmanje, na italijansku stranu, na sigurno. Ostali su krenuli za ustašama koje su panično bežale.Odjekivala je pucnjava i dreka. Pred samim ulazom u centar sela, videli su sa uzvišenja, da domobrani, ustaše, ali i nešto civila beže preko mosta na italijansku stranu. Sišli su do mosta i tamo ih je dočekala italijanska patrola od pet naoružanih vojnika. Na drugoj strani, italijanska vojska je bila u pripravnosti. Italijani su bili ozbiljnih lica i sa oružijem na gotovs, odbijajući ustanike da prelaze na njihovu stranu. Sprovodili su domobrane i ustaše u jednu od onih dugačkih, prizemnih zgrada koje su koji mesec pre sazidali. Na  tek oslobođenoj desnoj strani centra sela,na gornjoerveničkoj strani staroga zrmanjskoga mosta, vladalo je oduševljenje, ali i konfuzija. Neki od ustanika su već ušli u zatvorenu krčmu i tražili šta bi se moglo popiti. Druga grupa je pohrlila u domobransku kasarnu, ustašku komandu i magazin,iznoseći otuda sve što bi moglo biti od koristi. Pronašli su oružja, hrane, nameštaja, a neki su i šenlučili. Italijanski komandant je na drugu stranu poslao nekoliko domaćih ljudi i zahtevao da se odmah prestane sa pucnjavom i da mu ustanici pošalju nenaoružanu delagaciju kako bi im izdiktirao pravila ponašanja.

Za sat, dva, pošla je u italijansku komandu, petočlana delegacija, koju je vodio Gojko Grubić, a Božo bio jedan od preostale četvorice. Stanko Tišma nije hteo da ide, pravdajući se da „neće na noge okupatoru“, ali nije imao ništa protiv da drugi odu.Italijanski komandat ih je primio u nevelikoj sobi, stojeći. Nije pokazao iznenađenje što vidi Božu,čak ni bilo kakav znak da ga poznaje i lice mu je bilo strogo i hladno. Rekao im je da će italijanska vojska do večeri preuzeti kontrolu nad drugim delom sela, a da se oni moraju razići kućama i u roku od nedelju dana prikupiti svo oružije koje imaju u posedu. Ako se iza toga roka kod nekoga nađe oružije biće najstrože kažnjen. Obećao im je da će italijanska vojska i država od sada voditi računa o njihovoj bezbednosti i da im je oružije nepotrebno. Obavestio ih je da su „hrvatski oružnici“ pod njegovom zaštitom i da će biti provedeni i predani svojoj komandi u Gospiću, te da se ukida njihovo stacioniranje u selu. Nije dozvolio nikakva pitanja i poslao ih je na drugu stranu da ustanike pošalju kućama.

I zaista, vrlo brzo, ljudi su se razišli kućama, a italijanska vojska prešla na drugu stranu, vršeći pripreme za boravak. Za nekoliko dana su prebacili i komandu na tu stranu sela i počeli graditi iste onakve prizemne zgrade kakve su već napravili na levoj strani Zrmanje. Lugar Špale, Đuro Končar i još nekolicina ljud u italijanskoj službii, išli su po selu i savetovali da se preda oružije. Govorili su kako je to bolje nego da ga Italijani traže.Prikupljeno je tridesetak pušaka, uglavnom ono što je pronađeno u domobranskoj kasarni i još nešto opreme i to je Gojko Grubić predao u italijansku komandu posle nedelju dana.Nastupio je mir, sve negde do jeseni. Bilo se već okišalo, a i bura je najavljivala hladnije dane, kad je u kršu, u trapu, gde je rasla kržljava jasenova šuma i nešto hrastovog drveća, naherenog od bure na južnu stranu,jedna partizanska grupa, sačekala u zasedi Špalu lugara i trojicu italijanskih finansa zaduženih da organizuju civinu vlast, i pobila ih. Italijanski komandant je imao informacije da je to grupa Stanka Tišme i poslao je kaznenu ekspediciju koja je zapalila Stankovu i nekoliko susednih kuća i ubila troje meštana koji su se tu zatekli. Božo je od toga dana promenio mišljenje o Italijanima, i kad ga je koji dan kasnije noću posetio Stanko, pristao je da sarađuje sa partizanima, formacijom za koju je prvi put tada čuo.

- Bićeš naš terenski radnik, rekao mu je Stanko.

- A šta mi je posao, pitao je.

- Da sa nama držiš vezu i ispunjavaš zadatak koji ti postavim. Nekad će trebati donjeti hrane, nekad nekom prenjeti poruku,nekad saznati šta namjeravaju Talijaci, nekad nam poslati povjerljiva čojeka u partizane.

- Dobro, rekao je.

- I još nešto. Tebe Talijani smatraju prijateljem zbog onoga poklona perfektu. Budi sa njima u dobrim odnosima, tako si nam potrebniji.

Deset dana kasnije, italijanski perfekt Zadra, krenuo je u Ervenik da se lično uvjeri u stanje, jer je dvije nedjelje prije tamo ubijeno četvoro službenika italijanske države. Dobio je informacije da je stanje bezbedno i pod kontrolom i krenuo sa samo petoricom pratilaca.. Perfekt je bio u automobilu sa vozačem i ađutantom, a pratioci na dva motocikla, trokolice. Poneo je i lovački karabin, na kome je bio Božin izrezbareni kundak, jer su ga obavestili da ima priliku loviti zečeve i jerebice. Kod Vujanića ograda, na dva kilometra pred Ervenikom, postavljena im je zaseda.Stankova partizanska grupa izršila je prepad i pobila kolonu, izrešetavši vozila. Sedamnaestogodišnji Mirko Štrbac, učesnik prepada, iskočio je pred automobil, da se uveri da li je perfekt mrtav, zavirio unutra i kad je video da je zadatak izvršen, ponovo preskočio zid i sa družinom se povukao u neprohodan krš prema Zmijštaku. Ispričao je šta je video u unutrašnjosti perfektova automobila, pomenuvši da je na zadnjem sedištu video lovački karabin lepo izrezbarenog kundaka i da je hteo da ga uzme, ali se vrata nisu dala otvorit. Možda bi ga i otvorio, da nije čuo povik da se povlači i vratio se preko zida.

Kad je Stanko čuo za ovu priču, znao je da je to Božin kundak, i nasmešivši se u šali kazao Štrpcu, da je bolje da nije dirao karabin, jer ko ga god uzme sebi, osim onoga što ga je izrebario, taj brzo gine.

Da je tako, pokazao je daljnji razvoj događaja. Italijani su brzo stigli na mesto prepada i zatekli perfekta i njegovu pratnju izrešetane. Sanirali su mesto prepad, odšlepali automobil i na kamionu prevezli motocikle. Spalili su nekoliko zaseoka, gađali ceo taj dan i noć minobacačima Zmijštak i Despote, za koje su verovali da su „odmetnička baza“ i streljali deset seljaka po nekom njima znanom kriterijumu.

Karabin je uzeo za  sebe major, komndant bataljona. Nekoliko puta je sa njim izlazio naredne zime u lov na lisice, a kasnoga proleća, viđen je  u „Bunjevačkom polju“ kako iz njega puca na jerebice. U leto 1942. godine, jedna italijanska patrola presretnuta je kod bunara u Rištima, ličkom selu odmah do Ervenika, i pobijena. Major je nakon artiljerijske pripreme, krenuo lično sa velikim snagama u poteru za partizanskim snagama za koje je znao da se kreću tim krajem i koje su izvršile napad na patrolu. Lički partizani, očekujući takav razvoj događaja, postavili su im zasedu u jaruzi koja se penje ka Rištima, i nakon krakotrajne borbe se povukli. Izginulo je dvadeset dva italijanska vojnika, a među njima i major, komandant mesta

Mladi „serdžente“, zadarski Italijan, prevodilac i majorov ađutant, od koga je major bio udaljen samo metar u trenutku kad je poginuo, teško je podneo smrt svog komandanta. Prebirajući po njegovim stvarima i pripremajući se da uz majorov kovčeg na daleku Sardiniju pošalje i njegove lične stvari,“ serđente“ se zamislio šta da radi sa lovačkim karabinom. Najpre je pomislio da bi bilo dobro da ga uzme sebi. Karabin je bio lep, a kundak umetničko delo. No, nešto ga je od te pomisli odbijalo. Prisetio se dana kad je zajedno sa majorom bio kod Božine kuće, tražeći da im izrezbari kundak za perfekta, a on im predložio da uzmu onaj koji im je već ranije predao. Vratila mu se slika izrešetanog perfektovog automobila, trojice mrtvih tela u njemu i karabina na zadnjem sedištu čiji je kundak bio poprskan krvlju. Lično ga je izvadio iz automobila, pazeći da ne umrlja ruke. Setio se majora i njegove neprikriven želje da karabin, koji je poklonio perfektu samo koji mesec pre, zadrži sebi, kad je video da je ovaj  mrtvav i beo.

Major je sam, ne verujući drugima, iz udubina izrezbarenog kundaka, pažljivo strugao tragove sasušene krvi perefektova ađutanta, pazeći da ne ošteti kakvu šaru i ne naruši sklad izrezbarene kompozicije. Setio se kako ga je pažljivo uzimao u ruke kad je nekoliko puta sa njim izlazio u lov, i kako je sa ponosom pokazivao probranim gostima „svoj“ karabin. „Serdžente“, osetljivi momak, student književnosti u Padovi, lepo vaspitan, iz ugledne esulske kuće,pod utiskom tih slika odbio je svaku pomisao da karabin prisvoji. Ali, šta da radi sa njim? Da ga spakuje sa drugim majorovim stvarima i pošalje za Kaljari? I skoro je već počeo da ga omotava plavim pakpapirom, kad mu je došla u glavu druga misao: čekaj, ko je god imao u posedu karabin sa Božinim kundakom, loše je završio. Možda dođe u ruke majorovom sinu, čije je slike toliko puta gledao razgovarajući sa majorom u gluvim, bukovačkim noćima, pa se i njemu nešto loše dogodi. Majorova smrt je već dovoljna nesreća za njegovu porodicu i tog dečačića. Osetljivi, tankoćutni „serdžente“ video je pred očima nežno lice desetogodišnjeg crnomanjastog dečaka, o kome je njegov otac, major Riva, tako nežno i sa ljubavlju pričao.

Ne, odlučio je. Karabin sa fatalnim kundakom, odneće onome od koga su ga i uzeli. I već sutradan, zaputio se Božinoj kući, sam sa vozačem. Zatekao je Božu u radionici. Upravo je strugao drvenu zdjelu izdubljenu u klenovu drvetu i prilično se iznenadio „serdžentevoj“ poseti. Serdžente je u levoj ruci držao u plavi pakpapir zamoran karabin, a desnu pružio Boži, kao da su stari drugari koji se nisu videli neko vreme.

-         Gospon Božo, ja sam doneo karabin sa vašim kundakom, i vraćam vam ga?

-         Šta će to značiti gospodine i kako to da tumačim, iznenađeno je pitao Božo.

-         Tumačite, da vam italijanska država veruje, izdeklamovao je „serdžente“ i pružio mu u pakpapir zamotan karabin.

Božo je prihvatio pruženi omot i odložio ga na stolarski banak.Ponudio je mladog Italijana da sedne i upitao da  li je za vino ili grapu.

-         Grapa, rekao je „serdžente“.

Iz maškariola, što je bio okačen na zidu, Božo je dohvatio bocu sa lozovom rakijom i dve neobične čašice od smrekova drveta. Italijan je nakon izgovorenog „salute“, iskrenuo čašicu bez zadške, i Božo nakon što je otpio gutljaj, natoči mu još jednu. Brzo je „serdžente“ popio i drugu, a nakon treće, uz pripaljenu cigaretu zabrinuto ga je upitao:

-         Gospon Božo, ako bih ja od vas uzeo ove dve drvene, smrekove čašice za rakiju, bi li one nosile nesreću kao što nosi vaš kanduk?

-         Ne, razumijem, pitanje, gospon „serdžente“?

-         Hmm, evo uzeli smo od vas karabin sa predivno izrezbarenim kundakom. Ko god ga je imao u posedu, brzo je poginuo pod vrlo neobičnim okolnostima. Perfekt, pa onda major. Čuli ste za to, sigurno.

-         Da, čuo sam. Ali to je slučajnost gospodine, sasvim velika slučajnost.

-         A, ne. Nije slučajnost. Ja sam vam ga zapravo i donio, zato što mislim da nije slučajnost.

-         Zaboga, gospodine, pa kundak je samo predmet. Komad orasova drveta po kome sam ja švrljao neku priču koja mi je tada pala na pamet. To nema nikakve veze sa pogibijom perfekta i majora.

-         Ima, uvjeren sam. Ne može se sve objasniti racionalnim razlozima. Postoje stvari koje su nama nesaznatljive. I ja vam vraćam karabin i predivan kundak, da prekinem lanac nesreće. Molim vas, nemojte dozvoliti da vam ga iko više uzme. Siguran sam, da nam ga niste dali dobrovoljno, nego zato što ste se plašili posljedica. Jel, tako?

-         Pa,sam sam ga donio i potpisao sam papir da ga darujem.

-         Da. Jeste, tako je. Ali, odrekli ste ga se plašeći se posljedica, jeli tako, recite iskreno.

Božo je nekoliko sekundi razmišljao šta da mu kaže. Video je na licu svog sagovornika da je iskren i nekako preplašen. Setio se i toga kako je prošao ajduk Todor Medić kad mu je iz kuće odnio karabin sa čudesnim kundakom. Možda ima nešto u ovoj čudnoj priči mladog Italijana.

-         Da, nisam ga dao zato što sam želio da vam ga poklonim, nego zato što sam mislio da je to za mene bolje.

Božo mu onda ispriča i priču sa hajdukom Medićem i načinom na koji je on završio kad je odneo karabin. Mladom Italijanu su zasijale oči. Bila je to dodatna potvrda njegovih misli. Nakon četvrte rakije, on se ustade, pruži ruku, i reče:

-         Siguran sam da niko, ko bi se usudio da vam ovo što sam doneo uzme, a da vi to ne želite punim srcem, neće dobro proći.

Božo ga je u nemo  gledao, a onda iskoračio korak, otvorio maškariol i izvadio četiri smrekove, rakijske čašice. Pružio ih je i kazao.

-         „Serdžente“, uzmite ovo kao moj dar, punoga srca. I  želim vam svaku sreću.

Prihvatio je pruženi dar, osmehnuo se, i rekao sasvim iskreno.

-         Evo, da i ja dobijem nešto, a da je od srca u ovoj surovoj zemlji. Uzimam, hvala vam i želim vam svako dobro.

-         I ja vama, rekao je Božo kad je „serdženteova“ figura već promicala kroz vrata Božine male radionice.

Kad je u jesen, 1943. godine, kapitulirala Italija, Božo je lično pomogao „serđenteu“ da se izvuče i bezbedno vrati u Zadar. Imao je dušu taj „talijanac“, rekao je kasnije Božo mom ocu. Nikad ga više nije video. Karbin sa čudesnim kundakom je zamotao u nauljene krpe, stavio u drvenu oblog i sakrio u Grmarskim  škrapama blizu kuće. Izvadio ga je iza rata i sa njim desetinama godina lovio. Nikome, ni najbližima nije dao ni da ga očiste nakon lova. Priču o karabinu i kundaku je ispričao samo svom bratu i mom ocu. Držao ga je u zastakljenoj, zaključanoj vitrini, u svojoj spavaćoj sobi. Samo iz njegovih ruku se mogla pogledati ta čudesna rezbarska kompozicija na obe strane kundaka.

Kad se, nakon „Oluje“, u avgustu 1995. godine, čulo da nije hteo napustiti Ervenik i svoju kuću, te da je sasvim izvesno stradao jer o njemu nema nikakvoga glasa, moj otac mi je ispričao priču o njegovom karabinu i o izrezbarenom kundaku. Rekao mi je i to da će onaj kome taj karabin dođe u ruke,sigurno doživeti nesreću, a nekome hoće, jer hrvatska vojska nemilo pljačka Krajinu, pa će karabin svakako neko naći i  uzeti. Onaj ko ga prisvoji, bio je potpuno siguran moj stari,neć dobro proći.

Nije mi ta priča delovalo više od staračkoga tešenja i prizivanja viših sila da se „osvete“ hrvatskoj vojsci za zlo koje je radila Krajini i prostaloj starčadi tamo.

I, zaboravio sam bio potpuno, na kundak, karabin i Božu, divnog i neobičnoga starca i  umetnika, nevinu i skandaloznu žrtvu hrvatske države. Pre neku godinu, na jednom portalu, naiđem na vest, da je hrvatski general u penziji, Ivan Korade, komandant jedne gardijske brigade koja je u avgustu 1995. ušla u Knin, u nervnom rastrojstvu pobio iz lovačkoga karabina petoro svojih suseda, u nekom selu hrvatskoga Zagorja, gde je živeo. Povod za zločin bio je sasvim banalan. General se dao u bekstvo i za njim su specijalne snage hrvatske policije pokrenule opsežnu potragu. Taj slučaj je danima okupirao hrvatsku javnost, i nakon izvesnog vremena, objavljeno je da je genarl – višestruki ubica,  pronađen mrtav u svojoj vikendici, nedaleko od mesta zločina. U opsežnom tekstu, naznačeno je kuda se sve kretao pre nego se ubio, te da je u vikendici imao čitav arsenal oružija. Objavljene su i fotografije oružija pronađenog u generalovoj vikendici, i zastao mi je dah kad sam među tom silnom gomilom ugledao karabin sa izrezbarenim kundakom. Bio je to Božin karabin.

Ostaje, samo pitanje, kome li je danas u rukama?