Uncanny valley – dolina sablasnosti

Rec ima gost autor alselone (ventriloquist)

Zamislite da šetate kroz muzej voštanih figura “Madame Tussauds”. U prepunom ste holu, zamrznutih ljudskih figura. Nagnuti nad jednom od njih posmatrajući neprirodnu teksturu njene kože i „prepariranu” grimasu, figura vas pogleda suvim ukočenim pogledom i polako trepne, jezivo zar ne?

 A zamislite sad da vam priđu Wall-e, R2-D2, C-3PO. Ovo je prijatnije, jel da?
A zašto je to tako? Pokušavajući da odgovori na ovo pitanje još 1970. godine, Dr Masahiro Mori nekadašnji profesor i jedan od prvih istraživača na polju robotike na Tokijskom institutu za tehnologiju, sasvim slučajno stvorio je koncept, čiji je odjek tek u današnje vreme našao publiku koja ga čuje.

Kao i svaka velika ideja, početak je bio skroman, Mori je napisao esej „Bukimi No Tani”, ne za naučni, već nepoznati reklamni časopis Energija, u vlasništvu naftne kompanije.

Prošlo je 30-k godina od tad i esej je dobio pažnju i prvi prevod. Naziv eseja na engleskom je danas mnogima poznat koncept - “The uncanny valley”, “dolina sablasnosti” ili “sablasna dolina”.

U vremenu kad su roboti razvijani u kategoriji funkcionalnosti, Mori je predvideo da će roboti u budućnosti izgledati skoro kao ljudi. Problem je samo ovo “skoro”.

Morijeva ideja glasi: što su roboti sličniji ljudima, privlače više simpatije, do tačke kada izgled i kretanje postaju previše realni, toliko da najmanja odstupanja od potpune sličnosti sa čovekom, izazivaju neprijatnost ili odbojnost kod ljudi usled čega dolazi do naglog pada nivoa empatije - ovaj pad Mori je nazvao “sablasna dolina”. Fenomen je prikazao na grafiku, koji  treba shvatiti više kao metaforu za doživljaj kako neprijatno osećanje proizilazi iz kombinacije ljudskog realizma sa neljudskim karakteristikama.

Grafik. 1 – Prikaz “Sablasne doline”

Mori je pokušao da slikovito objasni ovaj doživljaj veštačkom rukom, koja može da bude potpuno realna. Koža može da ima čak i otiske na prstima i da se pokreće, da bude toliko uverljiva da pomislimo da je prava, sve dok se ne rukujemo. Kad osetimo stisak bez kostiju, zajedno sa teksturom i  hladnoćom ruke, “prođe nas jeza”. Tada prestaje da nam bude bliska, i ona postaje strana i neprirodna. U matematičkom terminu, ovaj osećaj se može predstaviti kao negativna vrednost. Dakle, u ovom slučaju, izgled veštačke ruke je sasvim prirodan, ali je nivo afiniteta negativan, što je stavlja skoro na dno doline sablasnosti.

Na samom početku grafike su industrijski roboti koji mogu da pokreću samo ruke, nemaju noge ni lice, njihov dizajn je usmeren na funkcionalnost, a ne na izgled tako da nemaju puno sličnosti sa ljudskim bićima. Pošto nema puno sličnosti, ne osećamo srodnost sa njima. Sa druge strane, dizajn robota igračke je fokusiran na izgled, a ne na funkcionalnost. Uprkos tome je što je mehanička figura grubog ljudskog izgleda, deca jako vole ove igračke.

Nasuprot njima tradicionalna japanska pozorišna lutka Bunraku, na grafiku pokazuje visok nivo afiniteta i preskočila je “sablasnu dolinu”, a nema puno realizma u njenom dizajnu. Zašto je to tako?

  Bunraku – tradicionalna japanska lutka

Mori priznaje da lutka izbliza nema puno realizma, mala je, nema realnu teksturu kože, ni crte lica, ali sve se to ne vidi iz publike, i sve se zanemari kad se lutka pomera za vreme predstave. Dok se pomeraju njene oči i ruke su tada realnije ljudskim, publika se uživi i bude uvučena u njenu predstavu i tada dobija puno empatije i simpatije od publike.

Odgovor na pitanje je pokret. Pokret je ono što oživi lutku i uvuče nas u njen svet. Kretanje je bitna karakteristika ljudi, tako i robota.

Grafik 2. Prikaz “sablasne doline” sa faktorom – kretanja posebno prikazanog. [Maske koje su spomenute na grafiku su tradicionalne japanske maske za predstave, Yase otoko maske imaju grimasu patnje, dok Okina maske izražavaju sreću.]

Mori razdvaja – pokret, kao važniji faktor u doživljaju bliskoti ljudi sa robotima. Naprimer, dok je industrijski robot isključen, on je samo okorela mašina. Čim se programira da pokreće mehaničke ruke koje jedino ima, naš nivo afiniteta je veći nego prema običnom alatu. Potpuno suprotno tome, kada prostetička ruka, koja je skoro na dnu “uncanny valley” počne da se pomera, naš osećaj sablasnosti se povećava.

Međutim, pokret ima važne odlike koje moraju biti što sličnije ljudskim to su: brzina, ubrzanje i usporavanje. Koliko je velik uticaj pokreta kao faktora u dostizanju ljudskog realizma, može se videti kod antropomorfnih robota kod kojih su ugrađeni facijalni mišići isto kao kod čoveka. Osmeh se sastoji iz niza sekvenci facijalne deformacije kod koje je brzina izvođenja ključna. U pokušaju da napave robota koji se smeje njegov izraz lica je bezmalo jeziv i podseća na psa koji reži dok pokazuje zube.

  Na slici je prikazan robot Saya

  Ovo pokazuje koliko je kretanje kao faktor značajan. Postići realizam pokreta veći je izazov od realnog izgleda robota.

Da je to tačno možemo se uveriti kod geminoida koje robotičar Hiroshi Ishiguro pravi po uzoru na ljudske modele. Koji su toliko likom uverljio čovekoliki, da se može reći da je “sablasna dolina” preskočena ali bez faktora pokreta.

  Na slici su geminoidi koji sede i ljudski uzori po čijem liku su rađeni,  Hiroshi Ishiguro je u sredini

  Na prvi pogled ne izazivaju jezivost, njihovo lice i osmeh intrigiraju posmatrača svojom smirenošću i misterioznošću Davinčijeve Mona Lize. Ono što posmatrača odbija od njih je sporo treptanje i facijalne ekspresije tj. pokret. Dizajneri su hteli da izbegnu neprirodnu mimiku, pa su im smanjili pokretljivost lica, zbog čega deluju katatonično. Međutim, značajno je što su prihvatljivi na prvi pogled, uspeli su da preskoče “dolinu”, na grafiku bez pokreta.

Hiroshi Ishiguro sa svojim “duplikatom”. Da li je robot levi ili desni? – Levi. 

Ovo može da ukaže na nivo detaljnosti koji je potreban da se preskoči “dolina”. Sad kad smo objasnili kakav osećaj nastaje, pitanje je zašto?

Problem leži u našoj psihološkoj prirodi da se identifikujemo sa robotima, kad oni postanu previše slični nama, da ih naš mozak prihvata kao ljude. Samo što onda shvatamo da nešto nije baš sasvim “kako treba”. Ako um vidi čoveka, postavlja određene standarde, a raskorak u očekivanju stvara nelagodu. Sa druge strane, u čovekovoj prirodi je da humanizuje predmete i bića koja nisu ljudska, ali pokazuju malo ljudskih osobina. Um prepozna pojavu kao očigledno nečovekoliko biće, a onda bude privučen prisustvom ljudskih osobina koje je u tome zapazio. Tako će ljudska psihološka priroda nadopuniti njihov nedostatak sličnosti, i prihvatiti ga. Zato nam je pas blizak i čini nam se inteligentan, jer ga humanizujemo. Roboti kao što su C-3PO i R2-D2 izgledaju jako simpatično. Ne smeta nam što su samo 50% nalik nama.

Na slici su omiljeni junaci mnogima  roboti C-3PO i R2-D2

Crtani likovi, lutke i životinje su prilog tome. Ali, kad bi zamislili psa da je antropomorfniji, da stoji uspravno i da je ljudske visine, više nije prijatno zar ne?

Kad je robot 99% čovekolik, tako blizu da je skoro kao živ, mi ćemo se fokusirati na onih nedostajućih 1%. Primetićemo mlitavu ili previše zategnutu kožu ili odsustvo prirodnog sjaja u očima. Nivo naše empatije koji je bio na usponu, naglo pada dole u ponor – u sablasnu dolinu. Paradoksalna tačka u kojoj je simulacija života tako dobra, da je to loše.

Šta je u korenu osećaja koji proizilazi iz “sablasne doline”? Prirodna čovekova tendencija da se plaši smrti. Mori smatra da je suština ovog fenomena prikazan strelicom -  pad zdravog čoveka u „dolinu”. Kada čovek umre, odjednom se njegov manjak pokreta i bledilo tena smatra jezivim i on sa vrha pada u ponor doline, ali u ponor bez faktora pokreta.

Prema jednom istraživanju koje je rađeno da istraži ovu mogućnost, grupa ispitanika je gledala slike čovekolikih bića. Učesnici su bili uznemireni, i tražili su objašnjenja koja su ih umirivala i tešila, ista reakcija koja se dešava u procesu suočavanja sa realnošću umiranja. Da li je naučno dokazano postajanje “sablasne doline”?

Utvrđeno je da se doživljaj “sablasne doline” pojavljuje, ali da neprijatan osećaj ne treba pripisati stepenu realizma, per se. Zaključeno je da se neprijatnost može javiti ako su određene vizuelne karateristike, neprikladne za nivo realizma na kom su, npr. prevelike usne ili oči. Tako da povećanje stepena realizma bez menjanja prenaglašenih karakteristka dovodi do još većeg neprijatnog doživaljaja.

Uglavnom se istraživanja baziraju na ocenjivanje doživljaja na ponuđene slike na kojima se postepeno ukrštaju slike realnih ljudi sa crtanim likom, CG (eng. Computer generated – 3d likovi) i slikom robota. Glavni problem je što rezultati variraju u zavisnosti od ponuđenih slika u istraživanju. Percipiranje likova sa fotografija bilo animiranih ili CG likova je drugačiji nego kontakt sa androidnim robotom tako da istaživanja ovog tipa sa slikama i ličnim doživljajima ispitanika nisu potpuna.

Međutim u istraživanjima ljudskog mozga, nađena je aktivnost u parijetalnom korteksu, delu mozga koji sadrži ogledalo neurone (eng. Mirror neurons). Ove ćelije se aktiviraju kad čovek posmatra akciju koju neko drugi izvodi kao i kada čovek sam izvršava tu radnju. Veruje se da ovi neuroni kreiraju svest, zaduženi su za idenfitifkaciju sa drugima a samim tim i sa samim sobom. Na primer – pijenje vode i gledanje nekog kako pije vodu aktivira iste mirror neurone.

Neuroni ogledala u ljudskom mozgu

Neuronaučnici smatraju da mozak upravo ovu grupu neurona aktivira kad je u kontaktu sa antropomorfnim robotima. U istraživanju je pokazano da dok posmatramo robota koji je 50% čovekolik, neuroni ogledala se ne “uključuju”. Međutim, kad dizajn robota dostigne tačku realizma toliko da prevari naš mozak, “pale” se ogledalo neuroni i mi njegov izgled i pokrete upoređujemo sa našim. Neusklađenosti sa ljudskim pokretima je kontradiktoran sa njegovim ljudskim izgledom koji aktivira ogledalo neurone. Ova pukotina u očekivanju je okidač za osećaj “nešto nije kako treba”.

Postavlja se pitanje zašto je naš mozak opremljen ovim instiktom? Doživljaj odbojnosti je deo instikta koji nas štiti od entiteteta kojima možemo prići blizu.Odgovor može biti u našoj sposobnosti da se identifikuju i izbegavaju ljudi koji boluju od zaraznih bolesti, mentalnih ili fizičkih problema, koji mogu biti opasni. Ovo nije stvar ukusa, niti estetike, već deo instikta, koji je od velike važnosti za opstanak vrste. Naša koncepcija lepote i ružnoće sadrži socijalne implikacije koje se protežu daleko u prošlost osnovnog impulsa fizičke privlačnosti, u službi održavanja vrste.

Koliko je ovaj koncept značajan? U današnje vreme fenomen “sablasne doline” dobio je i zaslužio mnogo pažnje, zanima i dizajnere robota, CG (eng. Computer generated) likova za video igre i filmove, animiranih likova, sociologe, psihologe, neuronaučnike isl. Puno se dobija ako se u svetu dizajna animiranih likova i robota zna unapred kako će publika da reaguje. Skaliranjem ovog osećaja moglo bi se tačno znati kako će publika prihvatiti određen dizajn robota.  Ili npr. u skladu sa žanrom flma moći će da se napravi CG biće za koje će se tačno izračunati koji procenat realnosti da bude i kakav recimo odnos čula i realizma da bude da bi izazvao određene psihološke doživljaje.

Što se tiče dizajna robota vodi se žustra polemika da li će „sablasna dolina” biti preskočena i da li je to uopšte potrebno. Ako i bude, hoće li roboti biti prihvaćeni kao nama ravni? Ili umesto da imitiramo čoveka, možemo se truditi da ga unapredimo u – kiborga (eng. cyborg). Npr. Prostetički delovi mogu biti od metala, mnogo jači od ljudskih ili u različitim bojama, više kao modni dodatak.

Mnogo truda se ulaže u pravljenje robota, međutim kad budu potpuno nalik nama da li će nam biti zanimljivi? Zar nije mnogo zanimljivija ideja da čovek ugradi poboljšanja kao što su krila, metalni skelet, unapređenje čula, da prevaziđe fundamentalna ljudska ograničenja sjedinjujući se sa tehnologijom od druženja sa 100% čovekolikim robotom? Da li će čovek budućnosti  sa ugrađenim robotičkim delovima - kiborgizazvati isti osećaj kao i 100% antropomorfni roboti?

Kiborg

Možda su koraci da se dođe do čovekolikog robota, neophodni da se pređu da bi nastao robotizovan čovek.

 Zasad ostaje nam da napravimo jedan važan korak, korak preko sablasne doline.

 *** Ovaj tekst je originalno napisan za portal Q-sphere, ali odlučili smo da ga i ovde postavimo. Q-sphere portal ce se zvanično pojaviti za par nedelja, pa je ovo prilika da steknete makar mali utisak o njegovom buducem sadrzaju.