A šta kad Tadić pobedi?

Predlog: Pre nego što počnete a čitate ovaj blog, idite na kraj teksta, pustite pesmu pa počnite da čitate 

Vidim, što reče Kusovac, da se svako latio pera pa u papir zbori glede predstojećih nam izbora. Nemojte, dragi blogeri da se ljutite što ću ovo reći, ali smučilo mi se vaše agitovanje na ovu ili onu stranu. Ali, što reče Novak, sve Vas i dalje volim!:))))))))

Lično mislim da je prepiska na liniji DS-LDP uzaludno trošenje vremena i para. Objašnjavati jednima ili drugima šta je demokratija, kako se živelo tokom Slobino/Šešeljeve ere je ništa drugo do trošenje vremena i para.

Dakle, ta duboka razočaranost DS/LDP populacije je nešto što nas troši. Neprijatelj je na drugoj strani, to nisu ni Čeda, ni Boris, ni Prokić, ni Biljana Srbljanović, ni Nune Popović, ni bilo ko drugi. Ono protiv čega se treba boriti je ona druga Srbija.

Da, postoje dve SRBIJE! Nema jedne Srbije kako danas hoće da kažu jedni ili TRI Srbije kako to nameravaju das prikažu drugi. Srbija je podeljena na dve pole, te dve pole ne mogu zajedno. Jedna pola prezire prošlost, druga je preplašena od budućnosti, ksenofobična. Ona prva mora da pobedi drugu.

Zato i ne vidim više ni jedan razlog da slušamo cenjene Tadićeve agitatore koji se ovih dana ubiše da definišu šta Nikolić predstavlja - učiš Džaju da centrira!.

Dakle, kao neko ko se duboko ne slaže sa politikom dodbrovoljnog ponižavanja nekada najdemokratskije partije u regionu moram da kažem da mi smetaju sve te kletve, optužbe i slično koje dolaze iz tog ćoška prema meni i drugima koji se usuđuju da javno kažu i ukažu na Tadićeve nedostatke.

Svi smo mi, manje-više razumni, i jasno nam je šta može da se desi ako Nikolić dođe na vlast. I to je dobro, da se zna. Ali, nismo otvarali pitanja, ili smo to vrlo malo činili, Tadićeve buduće politike.

Da li će Tadićevi ljuti agitatori i dalje tolerisati onakva ponižavanja, kojih smo svedoci, od strane Vojislava Koštunice? Šta ako se to tako nastavi. Da li se agitatori slažu da je Tadićeva politika otišla previše u nacionalizam. Malo li ga je (nacionalizma) na srpskoj političkoj sceni, pa nam je potrebna i još jedna lekcija da nas podseti. Da li je to populistička politika, politika manjeg otpora, koja neprimetno zauzia mesto afirmativnoj, pokretačkoj i reformističkoj politici. 

Ako mi neko od Tadićevih agitatora kaže da se Srbija od 2004. nije ni za jotu vratila u devedesete u smislu ukupne atmosfere, ideoloških matrica, restauracije nacionalističkog rečnika, strahovanja za dane koje dolaze... Ako mi neko ne kaže da nismo u svađi sa Crnom Gorom, Makedonijom, Bosnom i Hercegovinom, Hrvatskom, da nismo imali problema s Madjarskom oko manjina, onda ću ja da prestanem da pišem na ovom blogu. Da ne idem dalje od našeg dvorišta i komšilika.

Ovo ne pišem kao glasač LDP. Ovo pišem kao čovek koji se ujutro budi, ide na posao, priča sa ljudima, i gleda šta mu se dešava sa zemljom. Ovo pišem kao čovek koji nema dilemu da li će glasati, opet, za čoveka s čijom se politkom uglavnom ne slaže u praksi. Teorijski, Tadić je divna maca, veliki Evropljanin, humanista. U praksi, Tadić je Koštunica. A za mene Koštunica je Šešelj u odelu. Ovde je matematika neumoljiva, zar ne?

Ali, koliko još puta da glasam protiv sopstvenih nazora. Ne, ne slažem se sa Biljanom Srbljanović u onom delu kada ona kaže POSLEDNJI PUT. Ja tu dodajem zarez i kažem: "Da, poslednji put ću glasati za manje zlo, samo ako zemlji ne preti s druge strane ponor". Ako preti, opet ću glasati (nažalost) za manje zlo. Ako ne preti, onda ću predati političku pozornicu političkim pajacima, neka se biju...

Ne smemo zabortaviti da smo samo pre pet godina, u drugom krugu predsednički izbora, imali Koštunicu i Labusa, s patetično malim brojem glasova robijaša Vojislava Šešelja. Pre pet godina, Radikali su bili na rubu propasti, ispod 10 odsto glasova.

Ko je kriv za to, što danas oni imaju ogromnu podršku naroda?

Moje mišljenje je da su za to krivi dvojica političara - Koštunica i Tadić. Koštunica, zato što je njihov ideološki klon, a Tadić zato što je nemoćan da se bori sa takvom intelektualnom gromadom kakav je  Koštunica. Uplašen je. Zasenjen je njegovim lažima, njegovim teorijama, njegovim postavkama, njegovom ideologijom. On je uvek u šah-mat poziciji, jer Koštunica razmišlja kako da stvori Srbistan, a Boris se pravi da ne vidi gde mu ide zemlja, ili vidi ali zarad istorijski beznačajnih interesa pristaje na to.

Ova dva čoveka su uveli Srbiju u restauraciju, institucionalizovali većinu vrednosti iz Slobinog vremena. Koštunica zato što to hoće, Tadić zato što ne sme da kaže ne.

Šta misli Tadić? Da će Koštunica stati, jednom? To je naivno, strašno naivno. Neće Koštunica stati, i ako ga bude i dalje podržavao ostadosmo mi i bez Evropske unije, Kosovo gubimo s strahovitim osećajem ponićenosti, sa inflacijom, novim egzodusom, novim strahovima i opštenarodnom depresijom.

Kao neko ko je tokom devedesetih proveo više vremena na ulici - protestujući, nego u kući, i sve to radeći bez ikakve želje i težnje da se nekome dodvori, trošeći samo sebe, svoje zdravlje, novac i slično, daje mi pravo da i ja kažem nešto o Srbiji danas i da postavim poslednji put pitanje za diskusiju - šta će Tadić da radi kada postane predsednik. Vraća li se on onima koji su ga izglasali, a to su glasači LDP (velikim delom) ili ostaje tamo gde i jeste (a nije nigde)?

Vraća li se Tadić prirodnim prijateljima, i u Srbiji , i u regionu  i svetu, ili odlazi stranputicom koja je na nizbrdici i koju više nikadq neće moći da zaustavi.

Tužno je danas biti deo "normalne" Srbije i gleati kako se ta "normalna Srbija" svađa, otima oko građanskih toponima, tužno je gledati progresivnu Srbiju kako srlja u regresiju.