Top Nite Out (Pt. 1)

Dakle, počela je sezona letnjih festivala i ovo je moj prvi izveštaj sa koncerata koje sam posetio ovog leta.

 

Festival Belgrade Calling je bio sjajan!

 

Kao prvo - odradio je line-up koji ni jedan drugi festival ne bi uradio! Tamo gde bi neki drugi festival razdelio The Horrors i Public image Ltd. i The Sisters of Mercy na dva ili čak tri dana, jer je jasno da ova tri benda dele više-manje istu fan-bazu, BCF je odradio tri sasvim razlicita dana, tako da smo generalno gledano imali repere jedan, metalce drugi i alternativce treci dan. Ovo je bio znak ogromnog poštovanja prema ljudima koji kupuju karte. Pa neka se mesecima posle priča kako je ovaj festival pukao ili "loše prošao". Pa neka super prolaze festivali koje je baš briga što im se prosečan posletilac zanima za samo jedan ili dva od 10-15 ponudjenih konceratat tog dana. Znači BCF je bio festival na kojem mi ni jednog trenutka nije bilo dosadno, dok na vecini drugih najviše vremena provedem u redu za pice i tumarajuci izmedju ogromne mase malo do nimalo zanimljivih act-ova, efektivno odgledavši dva do tri nastupa koja me zaista zanimaju a izgubim ceo dan i celu noc da bi uspeo u tome (barely).

 

Kao drugo - treceg dana festivala - odradjen je genijalan lineup! Izbalansiran izmedju više ili manje starih bendova alternativnog rocka. Neke - kao što su PiL i Ugly Kid Joe - smo propuštali kada im je bilo vreme. Neki - The Sisters of Mercy i Faith No More - ovde decenijama imaju jaku i vernu fan bazu, dok neke - The Horrors - još nismo dovoljno dobro upoznali, iako su nam godinama pred očima. Hm, ne znam gde da smetim The Darkness.

 

Takodje, bilo mi je veoma drago što na festivalu oko sebe vidim starije ljude, ljude mojih godina, matore pankere i darkere sa izbledelim majicama (PIL, The Sisters of Mercy, Faith No More) koje nisu vadjene iz ormana bar dvadeset godina (i stoga su smešno pretesne i drže se na koncima) i rubensovski zaobljene (think Nigella Lawson) darkerke u godinama koje izazivaju poštovanje koje upucujemo osobama ustajuci im u autobusu gradskog prevoza ... Dakle, kao i na koncertu grupe The Fall onomad, oko mene su moji vršnjaci i oni malo stariji.

 

Ulazi su otvoreni sa sat vremena zakašnjenje i nakon toga je sve kasnilo sa sat vremena zakašnjenja. Mada s obzirom na vrucinčinu, moglo je sve još sat vremena da kasni. Pice i hrana su  - s obzirom na okolnosti - prodavani po razumnim cenama (150 dinara za kiselu vodu, 250-350 dinara za sendviče i pljeskavice) i žurka je mogla da pocne.

 

 

UGLY KID JOE

 

Ko je bio tinejdžer početkom-sredinom devedesetih pamti da nekoliko meseci izmedju 1992. - 1993. nije moglo da se diše od grupe Ugly Kid Joe i njihovog albuma America's Least Wanted. Proslavili su se masivnim hitom Everything About You a kasnije je usledio još jedan hit-singl Neighbor čime su se probili na scenu kao zabavan dodatak ondašnjem (turobnom) grunge pokretu. No, posle još jednog uspešnog hita - obrade Cat's in the Cradle publika je pomalo zaboravila na ove lude momke. Sredinom devedesetih se bend rasormirao i članovi su se u najvecoj meri utopili u anonimnost (pevač Whit Crane je bio u bendu Life of Agony a bubnjar Shanon Larkin u Godsmack). Bend se pre dve godine (2010.) ponovo okupio a novi EP pod nazivom Stairway to Hell izlazi 9. jula.

 

Iako je bilo je veliko iznenadjenje za mene kada je najavljen njihov koncert u Beogradu - i iako su imali prilično loš termin za nastup -  Ugly Kid Joe je, pokazalo se, zaista odličan “good-time rock” bend. Pevač Whitfield Crane, gitarista Klaus Eichstadt, basista Cordell Crockett, gitarista Sonny Mayo i bubnjarka Yael, su počeli svoju svirku oko 19:00 sa pesmom V.I.P. Ispred bine je bilo tek par stotina ljudi i publika je tek ulazila na festival. Bilo je užasno vruce i malo ko je bio raspoložen da skače i luduje. Usledile su pesme Dialogue i Neighbour. Crane je održavao odličnu komunikaciju sa publikom i uspevalo mu je da je animira. Bilo mi je zanimljivo što su ljudi znali pesme i pevali skoro svaki refren. Slede Come Tomorrow i Milkmans Son a onda i akustična (sa nekim teškocama) Cats in the Cradle. Pevač je pričao nešto o njegovoj deci koja pune deset godina  i time nas je malo obavestio o tome gde je bio minulih desetak godina. Za kraj, bend je završio svoj 40-minutni set pesmama Goddamn Devil i (naravno) Everything About You.

 

 

 

THE HORRORS

 

Bend koji je po meni 2011. imao album godine - Skying je perfektan miks najboljih post pank momenata i savremenog alternativnog popa - počinje svoj nasup oko 20:00. Jasno je da ovo nije bend za open-air festivale. Na primer, dok su svi bendovi nameštali svoju binu 30-40 minuta, imao sam utisak da su ovi momci bili spremni za deset. Na bini su imali samo nekoliko matorih (Vintage je li) Vox pojacala i komplet sa klavijaturama i semplerima. Bend izlazi na binu i na njoj izgledaju veoma veoma nepretenciozno. Njihov stil je prilicno mračan, vecinom su obučeni u tamnu odecu sa NESTVARNO tankim pantalonama (legendarnost tih pantalona je zaslužila urnebesan skeč u britanskoj seriji The Mighy Boosh). Kao i uvek, svoj nastup - nastup koji bi garantovano zapalio svaki klub velicine SKC-a - počinju pesmom Mirrors Image. Sjajna kombinacija gitarske buke (Joshua Hayward ima veoma zanimljiv stil sviranja, najcešce se umesto rifovima i solažama, ležerno ali veoma energicno bavi teksturama i fidbekom) i melodičnih klavijatura (Tom Cowan, sakriven iza klavijatura u ljubičastoj košulji i zalizane kose  izgledao je na bini kao šef sale a ne član benda) sa raznim zanimljivim sempovima. Slede pesme Who can Say, I can See Through You, Scarlet Fields i Changing The Rain. Pevač Faris Badwan je nešto kao gothic Joey Ramone. Visok, sakrivenog lica iza duge crne kose. Na bini je izuzetno stidljiv i veoma retko ostvaruje konatakt sa publikom. Tek pred kraj svirke se i on malo oslobodio, ali samo da bi doprineo ogromnom zidu gitarske buke sa scene.  Dakle, tek posle 5-6 pesme se koncert poceo opasno zagrevati i bilo bi zaista fer da su svirali bar duplo duže nego što su svirali (50 minuta). Onda je usledio dug i spor uvod u Endless Blue da bi se svirka nastavila njihovim najpoznatijim pesmama Sea Within a Sea (pesma koja ih je proslavila, jedina pesma koju su baš svi oko mene znali i koja je zaista izazvala veliku reakciju publike) i Still Life. Za sam kraj je usledila duga I bučno haotična  Moving Further Away. Bewan je odlazeci sa bine rekao "Thank You.  See You Soon". Držimo te za reč Farise!!! Nastup je bio gotov oko 20:50.

 

 

PUBLIC IMAGE LIMITED

 

Nije tajna da mi je PIL jedan od all time omiljenih bendova koji volim u svim njegovim inkarnacijama. Secam se da mi je bilo potpuno neverovatno što je Lajdon u momentu komercijalnog i kreativnog vrhunca post-punk revivala okupio Sex Pistolse (videli smo ih onomad na Exitu) a ne Public Image Ltd. No, za tako dobar bend nikada nije kasno (ako ne sa komercijalne, onda bar sa kreativne strane) i sa radošcu sam primio vest da se bend ponovo okupio pre tri godine (2009.). Novi album - This is Pil, sa singlom One Drop - koji je izašao krajem maja me nije oduševio, očekivao sam spektakularniji povratak kultnog I legendarnog benda. Gledajuci na njihov minuli rad - uporedio bih This is PIL sa Lajdonovim solo albumom (pomalo zaboravljen, izašao u drugoj polovini devedesetih) Psychos Path i sa PIL-ovim (samo prosečnim) albumom Happy? Ovo je generalno solidan album, mada bez pesama koje se preterano ističu.

 

John Lydon, zajedno sa bivšim članovima benda (inkarnacija sa albuma Happy?) Luom Edmondsom i  Brusom Smitom, i sa jednim potpuno novim clanom Skotom Firtom, u Beograd dolaze u zaista odličnom raspoloženju za svirku. Svoj nastup počinju pesmom This is Not a Love Song I pred binom ekspresno počinje ludilo. Vidi se da je masa ljudi čekala upravo Džonija i ekipu. Lajdon je kao i uvek pričljiv i posle prve pesme kaže "Hello suburban Serbia! This is where five-star Johnny makes-meets Red Star Belgrade". Sledi pesma sa novog albuma Deeper Water (pesma objašnjava Lajdonovo traganje za novijim, čudnijim, zanimljivijim uticajima na svoj muzički rad). Dakle, prilično hrabar izbor, pesma koju je u tom momentu malo ljudi čulo. Vrativši se na same pocetke PiL-a, pesmu Albatross izvode u dugoj - kao da je dub - verziji. Pesme sa Metal Boxa su omiljene kod fanova i kod kritike, ali da li su za festivalsku publiku? Jesu! Džoni još jednom pozdravlja publiku sa "Hello Good People! Hello Bad People!" Ima nas svakakvih ... Bend je nastavio sa sličnim izborom i u sledecoj Metal Box pesmi - Swan Lake aka Death Disco! Posle bespotrebno dugog i DOSADNOG uvoda, sledi jedna prava ogromna festivalska stvar - Warrior. "This is my land!". Zaista fantastična pesma na kojoj se vidi kojiko PiL-u - ali i celom svetu - nedostaje gitarista John McGeoch koji je bio sjajan kao član PiL-a! Inače, bend se na bini prilično oslanjao na semplove i snimljene delove pesama. One Drop, iako je nedavno izašla kao prvi singl, znaju skoro svi ispred bine. Genijalna stvar taj internet! Slede pesme Bags i Chant da bi se koncert završio baš kad je postalo najlepše - pesmama Rise (masivan hit, pesma koju znaju svi) i - iznenadjujuce, čudno - pesmom Open Up sa Lajdonovog solo albuma Psychos Path (tacnije, pesmom koju je Lajdon radio u saradnji sa Leftfieldom). Nastup je završen oko pola jedanaest. Kao i sa The Horrors, nadam se da cemo PIL uskoro videti na samostalnom nastupu u Srbiji.

 

 

THE DARKNESS

Kada su se pojavili na sceni pre desetak godina bili su prezreni od svih, osim od publike. spinaltapovska mešavina Queena i najgorih momenata glam rocka i hair metala izgledala je urnebesno, ali je donela neprekinut niz od nekoliko impresivnih hitova koji se nisu skidali sa radija i televizije. U Beograd su došli tek nakon raspada (2006.) i ponovnog okupljanja (2011.) originalne postave (sa pevačem i gitaristom Justinom Hawkinsom). Nastup im je trajao oko sat vremena i počeo je pesmom Lights Out da bi odmah sledeca pesma bila njihov megahit Youre Really Growing on Me. I Hawkins ima sjajan odnos sa publikom: “Give me D! Give me –arkness!”. Over the top ludiranje na bini (basista Frankie u jednom momentru svira cowbell, što je nod za one koji znaju) sa sve presvlačenjem izmedju, pokazalo se, hit-za-hit-pesmama je nastavljeno. One Way Ticket to Hell and Back, Get Your Hands Off My Woman, pa onda genijalna power balada Love is Only a Feeling. U jednom momentu su roudiji na rukama nosili Hawkinsa pravo kroz publiku. Sjajni The Darkness su svoj nastup završili posle ponoci obradom pesme od grupe Radiohead (!) i još jednim mega-hitom Thing Called Love. Iako sam planirao da u vreme njihovog nastupa odem da prezalogajim, odgledao sam ceo koncert. i uživao.

 

FAITH NO MORE

 

Sta reci, najveci broj posetilaca festivala je čekao upravo njihov nastup. Oduvek su kod nas bili popularni i ovde ce uvek imati više nego verne fanove. Nedavnim nastupom na Exitu su to doslovno i zacementirali. Bina za njihov nastup na BCF-u je bogato sredjena. Sve je bilo u belom (prekriveno i omotano belim čaršavima) sa gomilama cveca unaokolo (koje je kasnije bačeno u publiku). Mike Patton i ekipa (sa sve roudijima) su takodje svi obučeni u bela odela ili majice. Nastup počinju pesmom Toma Džonsa – Delilah koja je ustvari bila uvod u Woodpeckers From Mars. Brzo I efektno stvorenu sjajnu atmosferu nastavljaju sa pesmama Midlife Crisis, Ricochet i Land of Sunshine - sve do opuštanja sa pesmom Evidence. U medjuvremenu je Mike imao neke probleme sa mikrofonom i megafonom i videli smo kako je umalo nastala tuča pored i iza bine u kojoj je neki jadni roudi skoro nastradao. Tenzija ponovo raste sa Last Cup of Sorrow i Digging the Grave (pesma posvecena novom predsedniku Srbije, lol). Posle pesme Epic atmosfera poslatje pregrejana i bend počinje da svira megapopularan hit singl Easy. Pesmama Everythings Ruined, Gentle Art of Making Enemies, King for a Day i Just a Man se odličan nastup raspoloženih momaka na bini završio. No, Faith no More su ozvani na bis i po ponovnom izlasku na binu počastiše nas jednom (so-so) novom pesmom da bi se koncert završio oko 2:10 pesmama Hajde Jano (repriza sa Exita valjda) i Stripsearch.

 

 

 

THE SISTERS OF MERCY

 

Po drugi put u Srbiji, Sistersi hrabro marširaju stazom koja se malo kome kod nas svidja. Ljudi su uglavnom bili razočarani njihovim nastupom na Tašmajdanu – jer nije to – to. A to što oni očekuju – klasični gothic rock sa First and Last and Always, Floodland i Vision Thing - ne postoji vec dvadeset dve godine. Iako ova (umalo rekoh “nova”) postava radi oko 15 godina (bez izdatog albuma, mada sa desetak novih pesama koje regularno izvode uživo i koje fanovi više-manje dobro znaju) - stari fanovi nikako da je prihvate. Moram priznati da i meni smeta činjenica da  bend sada nema basistu (bas deonice na koncertima su snimci) jer bas gitara je izuzetno bitna za zvuk ovog benda, ali generalno ipak veoma cenim sve ovo što vec drugu deceniju radi Andrew Eldritch i veoma sam se radovao što cu ih ponovo gledati uživo!

 

Koncert otvaraju kratkim instrumentalom nalik pesmi Afterhours (iako najavljen kao “special aftermidnight show”, nastup Sistersa je počeo nešto pre 3:00) a prva pesma je bila Crash and Burn. Kao i prošli put, bend PRETERUJE  sa dimnom zavesom. Veliki deo koncerta Eldritcha nije bilo moguce videti jer je bio povučen u sredinu bine ispred koje se vio gusti oblak dima. Iako sada vidim na fotkama da to veoma lepo izgleda, mene je veoma nerviralo to preterivanje. Inače ne znam čemu sva ta magla i dim kada se Eldritch uvek trudio da pobegne od goth etikete. On ni ovaj put nije odstupio od toga i na sceni se pojavio u drečavo žutoj majici-dresu i ošišan do glave. Na sceni, osim par kurtoazija (“Shall we dance?”), nije komunicirao sa publikom. Zadužen za animiranje publike bio je kao i prošli put gitarista Christ Catalyst (a pomalo i Ben Christo, drugi gitarista). Iako nisu svirali moju omiljenu stvar Giving Ground, bio je ovo solidan nastup koji je obuhvatio sledece pesme: Ribbons, Detonation Boulevard, First and Last and Always, Logic, Gift That Shines (obrada pesme grupe Red Lorry Yellow Lorry), No Time to Cry, Arms, Domination-Mother Russia, Summer, Alice, This Corrosion, More,  Flood II, Something Fast, Lucretia My Reflection, Top Nite Out, Vision Thing, i za sam kraj Temple of Love.

 

Svirka se završila oko 4:00, dakle - na vreme, jer je uskoro krenulo da se  razdanjuje.

 

 

 

Veoma umoran ali i jako srecan i zadovoljan odličnim svirkama, pohitah da čekam prvu 16-ticu.

Sve u svemu, bilo je zaista sjajno!