Šepa i Bato

Prošlost je čudna stvar, kao i sećanje. Selektivno. Sećamo se uglavnom bliskih i prijatnih događaja, ili pak onih izrazito teških i neprijatnih. Zanimljiva je stvar kad su sećanja i prošlost u pitanju da se po nekad setiimo i onoga što smo potisnuli, a decenijama nam nije palo na pamet.

Čitam danas "Politiku" i negde na 19. strani naiđem na tekst o tome kako je obnovljena kafana "Tošin bunar", zapravo, "Džakarta", kako se zvala u mojoj i mladosti joše desetina hiljada nekadašnjih žitelja i žiteljki  "Studenjaka" na Novom Beogradu.

U reportaži o obnovi kafane, ima malo preterivanja, poput onog da su tu dolazili Tito i Sukarno, ali ne nikako da je imala sjajan roštilj i da su se u njoj dobro zabavljali studenti, naročito nakon položenog ispita ili diplomiranja.

Dane, mnogo dana sam proveo u toj kafani i potrošio mnogo očeva novca, ali i onoga što sam zaradio igrajući fudbal ili fizikalčeći preko studentske zadruge. I drugi su na mene mnogo potrošili. Tako je to nekad "hodalo".

Poslednji put sam tamo sedeo davne 1979. kad više nisam bio student i kad sam kao već zaposlen čovek svratio do mog drugara Bate Milanovića koji je polagao zadnje ispite pred diplomiranje. Bato je godinama bio kultna ličnost u "studenjaku" i o njemu bi se mogao napisati dugačak i sadržajan roman, a da čovek opet sve ne ispriča. Upravo sećanje na njega, jer Bato je mlad umro  devdesetih godina, u izbeglištvu, na pokojnog Šepu, sjajnog momka iz Bosanskog Petrovca, na Repicu iz Glamoča, na mog druga Kušu - Ličanina, ( slava bogu, živ je i zdrav), na Neška, Veska i Caru iz Nikšića, Cicka, Čupka i Bagera, negde iz Bosne, pa Nuriju i Sejdu iz Srebrenice, za koje sam bog zna da li su živi, na moje Kninjane, Jovicu, Svetu, Njoska,Branu, Duku,Krstu, Peru, Marka, da ne nabrajam, jer dugo bi to trajalo, osećam potrebu da prenesem nešto vlastitoga iskustva iz "Džakarte".

Kninjani su tih godina bili brojna, snažna, ali nikada agresivna grupacija u "Studentskom gradu". Bučne i agresivne su bile neke grupacije švercera, uglavnom iz Crne Gore i sa Metohije.Svakako ne većina Crnogoraca ili Pećanaca što su boravili u "Studenjaku", i ako bi se ko ovim osetio pogođenim, neka mi unapred oprosti. No, problematični tipovi sui više voleli obližnji "Radnički", gde je "stolovao"Pera Kostolomac, ili kafane u gradu. Objekciju o kojoj pričam je tako najjednostavnije predstaviti, a da je bliska istini, mada priznajem da postoje pojedanični primeri koji ovo mogu relatizovati. 

Kninjani u "Studenjaku"se nikada nisu grupisali, osim ako bi nastupila neka vidljiva opasnost za sve. Tada bi se udruživali sa Drvarčanima, Petrovčanima, Grahavljanima i Glamočanima, kojih je bilo taman koliko i nas.I vrlo smo se efikasno štitili. Skoro da kroz istoriju nije pozato da je neko iz te grupe bio maltretiran, kao i to da je nekoga maltretirao.

Postoji događaj, u kome sam učesnik, gde su Pećanci, u avgustu, 1974. pred prvim blokom, napali Šobića iz Drvara, jednog od najjačih momaka u "Studenjaku, ali je brzo iz bloka izašlo dvadesetak Krajišnika i taj napad je prošao bez posledica.

E, sad, da se vratim dvojici momaka, koji, kad se o "Studenjaku" priča, zaslužuju posebno poglavlje. Danas nisu živi, a oba su bili moji prijatelji. To u Šepa i Bato.

Šepa je bio momak iz Bosanskog Petrovca. Malo ko danas zna gde je ta varoš, iako je u bivšoj Jugoslaviji imala najviše narodnih heroja. Malo ko zna da je to zavičaj Ćopičevog Nikoletine Bursaća, i da je danas bespovratno devastiran, uništen i bez života. Nikada u Bihaću, kome je Petrovac blizu, ne bi bilo održano 1. zasedanje AVNOJ-a, da Petrovčani nisu oslobodili Bihać od ustaša. Šepa je, čini mi se, studirao ekonomiju. Upoznao sam ga baš u "Džakarti", njega i Repicu iz Glamoča, sjajnog pevača koji bi na predlog da peva profesionalno, redovno odgovarao da on može živeti radeći i korisnije stvari, a da peva samo sa prijateljima. . Za njihov sto sam došao sa Batom. Sedeli smo satima, i kao "brucošu" mi nisu dozvolili da platim ni jedne ture. 

- Imaćeš vremena, govorili su mi..naročito ako ne misliš diplomirati na vrijeme..

Tu večer, Šepa je, napravio dve neočekivane i za mene  zadivljujuće stvari. Najpre su, nakon izvesnog prijateljskog "prepucavanja" između našeg stola (ja ćutao) i stola za kojim je sedelo pet izrazito krupno građenih momaka koji su govorili crnogorskim akcentom, pozvao svu petoricu za naš sto, poručio im piće, a onda predložio da "baca ruku" sa najjačim, pa ko izgubi plaća večeru. Crnogorci, ko Crnogorci, u takvim prilikama nikada ne odustaju i prihvatiše tu ponudu, mada su se malo više "roškali" oko toga ko će bacati sa Šepom. Gledajući ih, nisam na Šepu davao ni "pet para". Najslabiji od njih bio je bar deset kilograma teži od njega.

- Šta mu je, pitao sam Batu..

- Ćuti, od njega niko na ruku nije jači, ima kosački mišić - samo gledaj - rekao mi je u povrenju Bato.

Odabraše Crnogorci predstavnika,sećam se da je momak bio iz Danilovgrada, izrazito snažnih i preplanulih mišica, i uplašio sam se za Šepu dok su zavrtali rukave. No, i Šepina ruka izgledala je puno snažnije nego mu je to konstitucija govorila.  Gledao sam lica i video Repicu kockarski hladnog a Batu skoro nezainteresovanog. Stavili su ruku na sredinu stola. Šepin protivnik je imao dužu nadlakticu, no kad su se uhvalili i krenuli, počeo je baš on nekako da se kliza i buni kako zahvat nije dobar. Ponovili su zahvat i stajali uz drhtaje u egalu jedno desetak sekundi, a onda ga je Šepa počeo naginjati na njegovu stranu. Jošdesetak sukundi i stvar je bila gotova. Šepa ga je "bubnuo" kako bi Bato rekao. Večarli smo zajedno i pričali kao da se ništa nije dogodilo. Nikakve saurevnjivosti nije bilo. Neško, jedan od momaka iz "crnogorske ekipe" pitao je Šepe odakle mu takva snaga u rukama. 

- Od košnje - rekao je. Od desete godine kosim mjesec dana po vazdan-

Zavrnuo je ponovo košulju, vrlo visoko i napeo mišić koji do tada nisam video. Negde malo iznad lakta, tanak i dugačak, naziralo se da odlazi iznad dela košulje koji je zavrnuo.

- Pa jesi li i na nogama, ka rukama, "čačkao" je dalje Neško.

- Jesam, odvratio je Šepa - Iz moga je kraja Starac Vujadin.

- Eh, skoro su horski odgovorili Crnogori -Đe sad Stari Vujadin.

Ćutao je Šepa, ali se "upleo" Bato.

- A hoćete li sutra platiti još jednu večeru, ako on ovaj sto za kojim sjedimo preskoči stupice?

Nije stol bio puno visok, ali je bio širok za skok stupice. Pogledaše se momci, mere sto, mere Batu i mere Šepu. Ćute, al jednom ne dade đavo mira, nego kaže - Ajde -

- Oćeš li - pita Bato Šepu

- Oću, muke to - kaže Šepa

- Ajde, kaže onaj što je već rekao "ajde".

Ja ćutim. Gledam sto i ne čini mi se to mnogo verovatnim. Gledam Repicu. On još uvek kockarski hladan. Vidi moj upitni pogled i tiho mi kaže a da i drugi mogu čuti - može -.

Bato zove konabara. Traži da poskida sve sa stola. Ovaj ćutke sve skloni. Podižemo se. Šepa se samo malo rastegne, uradi dva čučnja, priđe stolu, odmeri ga, izmakne za korak, ponovo priđe, izmakne za pola kraka, priđe, i da me sad neko "ubije, ne bih znao da li je stao na korak, pola koraka ili dve trećine, jer sam taj čas pogledao u Repicu. On je potvrdno mahnuo glavom ohrabrujući me. Sledeće što sam čuo i video bio je Šepin huk...eeeee...let i siguran doskok. Apladurila je cela kafana, bar tridesetak ljudi.Svi, baš svi smo ga poljubili, nakon toga. Nismo se mogli braniti od časti, svi su hteli da se sa nama upoznaju. Celu stvar je, hladnokrvo, kako ga je bog stvorio,morao presecati Repica sa onim - dosta je, i sutra je dan -.

Družili smo se i sledeći dan, ali posle toga i ne svaki dan. Svako je imao svoj raspored. Viđali se često u prolazu, posećivali, pozajmljivali jedan drugom novac kad je bilo neophodno i kad se imalo, sedeli po nekim drugim kafanama, ali stalno bili prijatelji.

Dve ili tri godine iza ovoga što sam opisao, ja od Bate čujem da je Šepa oboleo. 

- Šta mu je -pitam Batu..

- Bubrezi - kratko mi je odgovorio...

- Pa skoro sam ga vidio, rekoh - nije se žalio..

- Ne žali se on nikada. Propali mu bubrezi.

- Kako mu se može pomoći.

- Nikako, kaže Bato.

- Kako, pa valjda može nekako..

- Ne može, bila mu oba brata i nudila bubreg. Doktori rekli da to može, ali on odbio. Kaže, oni su ženjeni imaju decu i on njihov bubreg neće.

Nikakvog, apsolutno nikakvog znanja o medicini nisam tada imao, kao što ga ni sada nemam. U to vreme su postojale transplantacije uglavnom kao eksperiment.

- Kako mu se može pomoći, pitao sam ko zna koji put  Batu,i sam znajući da pitam ono na šta ni on nema odgovora.

Odgovorio mi je uvek realni i odmereni Repica.

- Pustiće ga  u petak iz bolnice na nekoliko dana. Najbolje je da idemo sa njim na mesta na kojima smo sedeli.

U petak je došao Šepa. Dočeakali smo ga Bato, Repica i ja, na skveru, preko puta Džakarte. Izljubismo se i naravno, gde ćemo nego u Džakartu. Izljubili ga konobari, izašle kuvarice da ga izbljube. Obradovali se, svi mislili da je izlečen i da se zdrav vratio. Nije se mnogo razlikovao, tek  je bio malo bleđi.

Seli smo i poručili piće i ručak. Nas četvorica, kao i kad sam prvi put bio u "Džakarti". Za njega naručili neslano, a bog zna da li je bilo neadekvatno. Pričao nam je o svojoj braći koja hoće da mu daju bubreg, a on to ne želi, jer imaju decu, i potpuno je neizvesno bi li uspelo.

- Otići ću prijatelji, i ništa tu nema nenormalno. Ne znam kad, ali neće proći dugo. Svi ćemo jednom otići, taman i oni koji su danas rođeni. I smeškao se, pamtim to.

Mora da sam izgledao naročito depresivno ili je smatrao da je najprikladnije da se meni kao najmlađem i najneotpornijem direktno obrati toga časa. Pogledao je baš u mene i kazao...

- Šta je mali, šta si se usrao, hoćeš da sada skočim preko stola..Mogu veruj, mada neću dugo..

Skrenuo sam oko na Repicu i video mu trzaj preko lica i suzu koju nije ni on, tako jak, mogao sakriti. Bato je već imao više suza u oba oka, a ja, ja sam baš vidljivo zasuzio..

- E, pa nismo danas tu da plačemo, magarčine. Aj, prestanite, da vas ne šamaram..Bastaa..

I bilo je "basta". Trudili smo se da bude kao i pre, ali je to bilo samo loše prikrivanje..

Beše avgust, 1977,ne sećam se tačno koji dan. Negde između Ilindana i Preobraženja. Kasno jutro. Na dvorišnim vratima moje roditeljske kuće pojavio se Bato. Po načinu na koji se penjao stepenicama uz moje dvorište,  video sam da se nešto strašno dogodilo...Ustao sam iza  stola na terasi i krenuo mu u susret. Istovremeno smo izgovorili...umro Šepa...naš prijatelj. I u zagrljaju jecali, a kako je prepričala moja majka, kroz Batin ili moj jecaj, svejedno, moglo se čuti- "Onakva ljudina, a ni 27 godina"..

P.S. Nastaviću ovo. Moram o Bati i još nekim ljudima..Zbog sebe i sećanja na njih.