Hleb s koprivom

Koprive sam samo dva puta pripremala u životu, prvi put prošle godine u Severnoj Vestfaliji, brala sam ih u rukavicama oko golf terena i posle napravila pire, a ove godine su mi koprive doneli Mina i Goran na povratku s Rajca, gde sam i ja bila, al sam zaboravila da je nabarem, kao i divlju nanu, a bilo je čitavo polje, a sve zato jer sam se zaludela s paraglajdingom i idejom lebdenja nad livadama. Da sam ubrala nanu, napravila bih i mohito, ali nisam, pa sam samo umesila hleb s koprivama. Zapravo, mesiti je pogrešna reč kad radiš s integralnim brašnom, jer uopšte nije frendli, već je žilavo i otima se, što se meni sviđa. Zato sam ga oklagijala u četvrtaste „ploče", nabacila dvominutno obarenu koprivu na pari i zarolala ko tepih, al labavo. Sem malo soli ništa nisam dodala, jer mi se sviđaju ti bejzik ukusi.

Ja volim da se igram s hlebovima i običnim testom. Nikada ništa nisam pravila od, na primer, lisnatog, ali me razveselilo kada sam negde pročitala da je početkom 17. veka neki Englez objavio knjigu „Ženska radost" u kojoj daje recepturu i postupak pravljenja ovog valjanog testa s masnoćom. Ali sam zato isprobala razne druge varijante, miksala brašno, dodavala semenke, masline, travke i suvo voće i uvek ispadne dobro.

Hleb s koprivama me je međutim naložio na boje. Jer, zbog rolanja,dobila sam lepu teksturu, kao godovi na drvetu, samo zeleni krugovi. Sad mi se čini da bi bila fora napraviti „šareni" hleb, da ima crvene, narandžaste, zelene, ljubičaste krugove. Mogla bih i da ga nazovem „planinarski hleb", da ga napravim s suvim šljivama, kajsijama, orasima, bademima, te s suvim paradajzom, maslinama, koprivom, sargarepom itd. Da bude energetski jak, super za pešačenje, da ti ne treba ništa drugo u rancu, sem vode s limunom.
Ja mnogo volim da pešačim, mada još uvek nisam uspela da se otisnem u neko ludilo od hodanja dugo više stotina kilometara. Sada sam nabacila i svoje štapove, trekking na rasklapanje i nerasklopive za nordijsko hodanje za moju visinu. Hodanje i hlebarenje mi idu od ruke I mnogo mi se sviđaju. Zbog elementarnosti. Nedavno sam dobila knjigu "Lutalaštvo, istorija hodanja"koju je napisala Rebeka Solnit pa sam bila mrtva srećna što sam našla i zgusnutu teorijsku podlogu za svoje hodačke niske strasti.

I o hlebu mi se moglo mnogo pisati, imam negde u arhivi čitavu zbirku raznih balkanskih vradžbina s hlebom koji se mesi s suzama, mlekom dojilje, otiskom mačje šape, rupama za "progledavanje"i tako to, zaostalo iz etnološke faze, tj vremena kada sam čitala tu literaturu. Sada ne čitam ni kuvare, sem bazičnih upustava koji su mi potrebni, tipa kako se pravi testo za kiš.

Kiš ću da napravim danas, jer mi je dunulo da zgotovim vegetarijansku večeru za par prijatelja. „Jel to znači da ja treba da donesem pečenje?" pitala me drugarica, koja ne može da zamisli bezmesnu klopu. „Naravno da ne znači", iz mesta sam se pobunila. Ne razumem tu frku mesoždera od vegetarijanske večere!? Ja sam vega, al sam ove godine dva puta jela meso i nije mi pala vegetarijanska kruna s glave. Na Rajcu sam pojela pis jagnjetine koju nisam probala ne zna se otkad, a pre nedelju dana savršen tatarski biftek s cimetom, na večeri kod prijatelja koji voli da sprema klopu. Sad se osećam dužnom i prozvanom da uzvratim na svoj način, pa s uživancijom mozgam šta da pravim.