Intervju sa Markom Krstićem

Pred beogradski sajam knjiga (2011) u izdanju izdavačke kuće „Mona i Manjana“ izašao je roman prvenac Marka Krstića – Viktorija. Roman opisuje našu svakodnevnicu, perioda koji nazivamo tranzicijom; ogoljenu do štrajkova i patnje običnog radnika ili sebičnosti i bezobzirnosti karijerista i ljudi koji su okrenuli leđa idealima za koje su se borili. Roman pokazuje različite puteve kojima su se uputili nekadašnji „saborci“ Petooktobarske revolucije. Gde su oni sada, i koliko nas autor ovog romana pušta da sami odredimo gde je granica između fikcije romana i stvarnosti u kojoj živimo, pitaćemo Marka.

 

Roman Marka Krstića ušao je u uži izbor za NIN-ovu nagradu, a ovogodišnji je dobitnik nagrade „Branko Ćopić“ koju dodeljuje Zadužbina Branka Ćopića.

 

 

 

Prvo bih te pitao a vezano za sam naslov knjige – da li je Viktorija samo i jedino devojka? Samo jedan od likova u romanu, ili...?

 

Viktorija jeste devojka u koju se zaljubljuje glavnu junak. I to je bolja, svetlija strana naslova, ako hoćeš i romana, u kojoj verujem da je ljubav jedino svetlo na kraju svih tunela. S druge strane, tamnija strana naslova upućuje na ironičan odnos prema tekovinama 5. oktobra i, u tom smislu, roman je prva kritika postrevolucionarne Srbije. Dakle, Viktorija je i žena, i pobeda, i poraz.   

 

Kroz roman se provlači radnja izgradnje Mosta, ali u jednom trenutku si ga i oživeo, nazvavši ga „stvorenjem“. Šta zapravo predstavlja taj most? Čega metafizičkog ima u njemu? Da li ima uopšte?

 

Most je jedan od najznačajnijih motiva u srpskoj književnosti. Ipak, za razliku od andrićevskog, moj most upućuje na razdvajanje, deobe, zablude i predstavlja paradigmu savremene Srbije i simbolički rezultat naše demokratije. Mi smo već celu deceniju proveli na tom postmodernom Skadru kojeg besomučno gradimo, zatvarajući oči pred činjenicom da je veliko pitanje šta nas čeka na drugoj strani obale. I da treba dobro da razmislimo koja je cena ulaznice za raj. S druge strane, u romanu, most je mesto zločina i razdora između glavnih junaka.

 

 

Znamo da prijateljstvo, ako je pravo, nije lako prekinuti niti uzdrmati, ali da li samo vreme u kojem živimo – tranzicija – toliko utiče na ljude da se Otuđivanje nekako počelo podrazumevati? Šta se desilo sa prijateljstvom „saboraca“?

 

Pre nego što konkretno odgovorim na pitanje, moram da kažem da je Otuđivanje pošast savremenog tehnološkog doba i nema puno veze sa tranzicijom. Tranzicija, ovde ili bilo gde na svetu, samo je mali šraf, zupčanik sveopšte slike u kojoj se stvarnost zamenjuje simulacijom. A prijateljstvo „saboraca“ u romanu na koje aludiraš je univerzalni motiv koji potrđuje da moć i vlast neizostvano promeni čoveka. Prosto, ljudi koji imaju vlast, nezavisno od oblika, menjaju ugao posmatranja na svet oko sebe. Tako i Ivan kad postane tajkun, vidi svet iz perspektive tajkuna a ne čoveka koji je prijatelj, kum i nekadašnji  aktivan učesnik Revolucije. Mene je zanimao taj preokret. Tačnije, pad.   

 

Koliko košta pravda danas?

 

Pravda je najskuplja srpska reč. Znači, ne košta ništa.

 

„Sanjati, spavati i prespavati ili ustati, pokrenuti, preživeti?“; Gde smo mi danas, u snu ili pokretu?

 

Tumaramozaglavljeni u kolektivnoj konfuziji, nedovršeni u promenama i reformama, tuđi sebi i nepoznati drugima, promovišemo model somnabulije  ̶̶  hodamo u snu. A to je najgore stanje jer nismo nigde. Ako se ne trgnemo, ne uštinemo sebe i ne pokrenemo se, bojim se da ćemo prespavati budućnost. 

 

Da li je tvoj roman realan prikaz jedino jednog sumornog i teškog vremena, ipak samo prolaznog, ili i u njemu postoji tračak nade? Da li je recept za to: „Normalan život je jedina pobuna protiv stvarnosti“?

 

Recept, kako ga nazivaš je kao i naslov  -  ironičan. Jer, ovde je normalan život do te mere doveden do apsurda da on zapravo i ne postoji.  S druge strane, u Viktoriji, Petar simboliše sve one koji su posvećeni poslu i koji uistinu veruju da je stručnost ispred politike, da se našalim s ovim predizbornim sloganom. Njih vodi ideal, smisao, ideja, vera... Ti ljudi svakako postoje, ali su negde skrajnuti. Oni si bolji i lepši deo Srbije koja ih, umesto afirmacije i podrške, ponižava i tera da i dalje odlaze iz zemlje. Ipak, sve dok god postoje heroji koji poturaju svoja leđa za opšte dobro, ima nade. Makar bili i “uzidani u most” kao što je Petar. S tim uverenjem pisan je ovaj roman.

 

Napisao si i scenario za film Poslednji i prvi. Možeš li da nam kažeš nešto o tom filmu? Ko glumi i režira? Gde je on sada, u kojoj fazi, i kad možemo da očekujemo premijeru?

 

To je moj debitantski scenario koji je pisan četiri godine. Poslednji i prvi je akciona drama smeštena u milje surove realnost beogradskih ulica na kojima vlada tajanstveni kodeks “srpskog ruleta”. Ova priča, kroz intrigantnu priču neraskidive povezanosti dva brata koja i dalje opstaje u nestabilnom modernom svetu, prikazuje simboličnu sliku našeg vremena. Mihajlo Lubarda, anesteziolog, žrtvujući sve, stavlja na kocku svoj život kako bi zaštitio svog mlađeg brata Petra, srpskog Džejmsa Dina, koji pokušava da pobegne od posledica pogrešnih izbora iz prošlosti. Napominjem da, osim imena glavnih junaka i motiva braće, scenario nema veze sa Viktorijom. Reditelj je, takođe, debitant, ali jedan od najtalentovanijih mladih reditelja, Predrag Stojić koji je uspeo da okupi fantastičnu ekipu glumaca koju predvode Nikola Đuričko i Ljubomir Bandović. Film je trenutno u fazi snimanja, a premijeru možemo očekivati sledeće godine. Malo je reći da se radujem tome.

 

Radiš li na nekoj novoj knjizi?

 

Kao što i sam znaš, pisac uvek radi na novoj knjizi. Pitanje je samo kad ću početi da je pišem. Jer, za mene književnost nije samo čin pisanja, već i čin maštanja, stvaranja, razmišljanja. Svaka knjiga se prvo napiše u glavi, pa tek onda oživi na papiru. Šta ti misliš?      

 

 

Mislim da pisanje to i zahteva –  kreativnost van same hartije.

 

 

 

                                                                                                          Miloš Sečujski