Rehabilitacija i lustracija su evropske vrednosti!

Puk'o si kad te dohvate

...da na vedesh listu medjunarodnih odlikovanja i priznanja koje je dobio Tile?

• revolucionarni pobednik u građanskom ratu, tj. Titovi partizani (tzv. NOVJ, tj. „Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije“) i KPJ (Komunistička partija Jugoslavije), je smišljenom i dobro organizovanom politikom uklanjanja, pa čak i fizičkog uništavanja, kako svoje sopstvene tako i „neprijateljske“ arhivske građe uspeo da u kratkom vremenskom razdoblju nakon vojne okupacije Beograda i Srbije u jesen 1944. g. eliminiše uglavnom sve kompromitujuće autentične i originalne dokumente koji bi mogli u većoj ili manjoj meri da ospore politikantsku propagandu zvanične titoističke istoriografije nakon rata. Tako, npr., u jugoslovenskim arhivama se ne mogu naći ključna dokumenta o otvorenoj saradnji Titovih partizana sa ustašama, šiptarskim balistima i Nemcima kao i o otvorenoj antisrpskoj politici i vojnim akcijama titoističkog Vrhovnog štaba NOVJ kao i njemu potčinjenih operativnih komandnih štabova na samom terenu. Stoga su u ovom kontekstu sačuvana nemačka i italijanska dokumenta (arhivska građa) kao i memoarska literatura (zajedno sa dnevnicima) nemačkih i italijanskih komandanata (npr. austrijskog generala u službi Vermahta Gleze fon Horstenaua)[ii] od ključne važnosti za razotkrivanje prave istine o politici i ciljevima borbe Politbiroa CK KPJ u vremenu borbe za preuzimanje vlasti u Jugoslaviji 1941. g.−1945. g.

• pobednik je takođe, isto tako dobro smišljenom politikom, ubacivao falsifikovana dokumenta a naročito falsifikovane fotografije u fajlove suparničke strane a koji se i dan danas mogu naći po raznoraznim arhivama širom bivše Jugoslavije ali se ova politika falsifikovanja povesnih istočnika naročito sistematski primenjivala u slučajevima kada je trebalo kompromitovati rukovodeći kadar Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO) pod komandom đenerala Dragoljuba Draže Mihailovića.[iii]

eureka momentima jednog Omege.

Dragi Iso, malo će te začuditi način na koji ti dostavljam ovo pismo. Ali neka to ne dovodi u sumnju. Kad se jednom sastanemo objasnićemo vam sve. Evo o čemu se radi.

Sa VI Brigadom, pojačanom sa delovima majevičkog odreda ili fruškogorskog, hitno se prebacite između Goražda i Medjedje na sandžačku stranu i čistite teren od četnika u pravcu Zaborka i Čajniča. Ovde ćete uhvatiti vezu sa levim krilom naše I Divizije i dobiti dalje direktive.

Na svome putu, tj prilikom prebacivanja ne sukobljavajte se sa Nemcima, ne preduzimajte ma kakve akcije na pruzi, jer je to u interesu sadašnjih naših operacija. Još pre vašega prelaza pošaljite kurire u pravcu Ustikoline, gde će uhvatiti vezu sa našim jedinicama.

Najvažniji naš zadatak sada jeste uništiti četnike Draže Mihajlovića i razbiti njegov upravni aparat koji predstavlja najveću opasnost za daljnji tok narodno-oslobodilačke borbe.

Sve ostalo saznaćete kad se sastanemo.

U istočnoj Bosni ostavite manje odrede čiji će zadatak za sada biti borba protiv četnika i mobilizacija novog ljudstva. Pojačavanje VI Brigade nesme ići na račun brzine pokreta u gore predvidjenom pravcu.

Najvažniji naš zadatak sada jeste uništiti četnike Draže Mihajlovića i razbiti njegov upravni aparat koji predstavlja najveću opasnost za daljnji tok narodno-oslobodilačke borbe.

Samo potvrdjujesh ono shto mi je cale prichao...

sa Nemcima bilo najtvrdje i da su na njih udarali samo kad su morali.

z ovog navedenog arhivskog korpus deliktija je jasno ko je ne samo najveći, već pre svega i jedini neprijatelj Brozovim revolucionarima koji su bili u Jugoslaviji ništa drugo nego podružnički odredi Staljinove Crvene Armije čije je političko rukovodstvo nekoliko puta na moskovskim zasedanjima Kominterne u međuratnom periodu izdavalo direktive o razbijanju Jugoslavije kao „velikosrpske i versajske tvorevine“. Stoga i nezačuđuju napisani redovi u dokumentu da su četnici Draže Miha(j)lovića jedini i pravi neprijatelji na putu stvaranja nove socijalističke Jugoslavije. Na već navedeno pismo bosanskom komunističkom komandantu Isi Jovanoviću, koje su pored Josipa Broza potpisali i Aleksandar Ranković i Sreten Žujović, se direktno nadovezuje i pismo, tj. depeša, koju je Tito svojeručno napisao i potpisao 30. marta 1943. g. u vidu naredbe i uputio štabu „Bosanskog korpusa NOVJ“ a u kome doslovce stoji (u originalu latinični) tekst:

Svu vašu borbu upotrebite protiv četnika u centralnoj Bosni i Krajini, a odbrambenu borbu voditi protiv ustaša ako vas napadnu.[vi]

omega68

Zvanična državna jugoslovenska (h)istorija iz 1980.-tih i 1990.-tih godina ima i „umesne“ odgovore na ovakve korpus delikti arhivalije iz DSR da se tu navodno radilo o izdvojenom slučaju koji se objašnjava trenutnom vojnom i političkom situacijom na zapadnojugoslovenskom ratištu obzirom da su Nemci organizovali operacije Weiss 1 i Weiss 2 (tzv. „Neretva“) protiv Titovih partizana a, kao što je poznato, davljenik se i za slamku hvata. Međutim, smatramo, ovde se nije radilo o trenutnom „okretanju ćurka naopako“ usled „novonastale situacije“ kako bi se spasla živa glava već se radi o strateškoj politici i delovanju Brozovog Vrhovnog štaba na terenu u toku čitavog DSR. Naime, Nemci nisu organizovali ofanzive Weiss 1 i Weiss 2 protiv partizana već protiv Mihailovićevih četnika kako bi ih razbili na prostoru Krajine, Bosne, Hercegovine i Dalmacije pre planiranog savezničkog iskrcavanja na istočnu obalu Jadrana.[vii] Sklopivši direktan sporazum sa Titovim političkim predstavnicima iz Vrhovnog štaba marta 1943. g. („Martovski sporazum“) Nemci su faktički poslali (tj. „gurnuli“) partizane na četnike da im na Neretvi odrade posao što su Titovi borci i ispunili uz stihove „Partizani spremte mitraljeze da pucamo na kralja i Engleze!“ Dakle, zajednički i jedini neprijatelji i Nemcima i Titoistima su bili četnici (tj. JVuO) Draže Mihailovića koji su se u proleće te 1943. g. spremali da sačekaju i prihvate anglo-američke saveznike u Dalmaciji što je za Nemce značilo otvaranje drugog fronta u Evropi i povlačenje nazad u Nemačku a za Titoiste kraj kominternovske politike o komunističkom preuzimanju vlasti u Jugoslaviji.[viii]

Ovde je u kontekstu tematike članka neophodno skrenuti pažnju na jednu epizodu iz povesti Titove sovjetske „Bihaćke republike“ kada su partizani pri napuštanju bihaćke teritorije silom pokrenuli veliki deo srpskog, ali ne i hrvatskog i muslimanskog, življa sa sobom prema Neretvi i eventualno dalje prema Srbiji. Tada je pokrenuto između 40.000 i 50.000 srpskih civila a ovaj pokret je imao trojaku funkciju: 1. civili su predstavljali komunističkom vođstvu živi štit, 2. na ovaj način je izvršeno etničko čišćenje terena, i 3. narod je sprečen da prebegne na susednu teritoriju oko Gacka koja je bila pod četničkom kontrolom. Povodom ovog događaja vrhovni komandant JVuO Draža Mihailović je uputio (izbegličkoj) Jugoslovenskoj vladi u Londonu sledeću depešu:

Zbog ovog komunističkog terora mase naroda povlače se od Bihaća ka Glamoču. Čim se Nemci približe, ove nezaštićene narodne mase ostavljaju se na milost i nemilost Nemaca i ustaša koji ih nepoštedno masakriraju. Ono što slučajno izbegne, smrzava se na snegu i ledu. Između Drvara i Glamoča ima preko 500 smrznutih leševa žena i dece. Ovo je više nego užas. To je borba koju vode komunisti i na koju ih podstiče inostrana propaganda, da bi se planski uništio naš narod.[ix]

Nakon DSR državno-partijska jugoslovenska istoriografija je plasirala tezu da je u navedenom slučaju (srpski) narod dobrovoljno pošao sa Titovim partizanima, tj. da se u ovom slučaju radilo o „humanitarnoj akciji“ spašavanja civila što je i sam Broz potvrdio 1948. g. na Petom kongresu KPJ u Beogradu doslovce rekavši sledeće:

Sa našom vojskom ogromna masa od 50.000 žena, dece i staraca povlačila se ka Livnu… Sve jedinice ostavljene su na svojim položajima, dok se Vrhovni štab sa tri proleterske divizije povlačio ka Neretvi.[x]

U stvarnosti je, međutim, dotični civilni narod protestvovao tražeći da mu se omogući prevoz i obezbedi hrana i odeća kako bi preživeo oštru bosansku i hercegovačku zimu. Šta se nakon ovog protesta dogodilo možemo pročitati u sledećem istočniku:

Nećkanja naroda staraca, žena i dece – komunisti su proglasili vrstom pobune, saboterstva, fašizma i sveg drugog. Ubijali su oni tada na licu mesta. Ubijali su za svaku sitnicu. Ubijali su majke, koje su se borile ne za sebe, već za spas svoje dece, jer ih nisu hteli voditi u smrt. Politkomesari, „narodni odbori“, terenski radnici i njihove sluge, dali su se na posao. Išli su oni od kuće do kuće, izbacivali su iz istih žene i decu. Izbacivali su ih na ulicu, na puteve. Svrstavali su oni ovaj jadni narod u kolonu smrti, koja je krenula putem golgote, na kojoj se moralo umreti.[xi]

Jasno je da su u ovoj akciji (srpski) civili morali da odigraju ulogu „živog štita“ Brozovim partizanima u nastupajućem sukobu u dolini Neretve sa glavnim i jedinim vojnim i političkim protivnikom – Mihailovićevim četnicima na koje su ih gurnuli Nemci kako bi nakon definitivnog obračuna partizana i četnika dokusurili pobednika u novoj ofanzivi („Schwarz“, tj. tzv. „Sutjeska“ iliti „Peta neprijateljska ofanziva“). O ličnoj sudbini jednog dela civila iz ove „kolone smrti“ govori, nadovezujući se na svedočenja Maneta Pešuta, i još jedan svedok događaja – Vladimir Dedijer, ovog puta sa komunističke strane:

Ide večeras majka po ledu bosa, s nekim krpama oko nogu, koje su tako duge da se vuku po mrazu za njom. Na leđima u džaku dete kuka. Drugo vuče za ruku, a treće najstarije, ide i plače. Nisu jeli ništa već dva dana…

Priđem jednom prozoru zakovanom daskama. Neko nariče iz prizemlja. Obišao sam kuću, sišao na drum i došao pred vrata prizemlja. Vidim kroz razvaljena vrata ljudi sede kraj vatre, prekriveni ćebadima, nemi, nepomični. Jedno dete iz sveg glasa zapomaže. Nešto se otima pod ćebetom. Prišao sam korak bliže i viknuo što sam jače mogao. Presta rvanje, ali dečji glas ne. Podiže se ćebe i ukaza se lice one majke, koju sam danas video s troje dece. Oči staklaste, sva je bila u znoju. Shvatio sam šta se događa. Ona je davila rođeno dete. Dojadilo joj. Kuka, kuka, traži hleba. Ona je umorna, gladna, leđa su joj otpala od nošenja najmlađeg, ruke od teglenja ono dvoje. I jednostavno je htela da oslobodi i dete i sebe daljih muka. Da sam došao minut kasnije – ujutro bismo zatekli samo detinji leš. Nije slučajno žena rekla večeras kad sam je sreo na drumu: „Sveta smrti, uzmi me!“

Već dvadeset i jedan dan ona beži iz Banije s decom pred „Princ Eugenom“ i „Vražjom divizijom“. Prepešačila je na ovom mrazu 350 kilometara.[xii]

O grupnom stradanju (srpskih) civila februara meseca 1943. g. iz gore spomenute „kolone smrti“ svedoči komandant „Dinarske četničke divizije“, vojvoda Momčilo Đujić a čije svedočenje baca potpuno novo svetlo na titoističku istori(ografsku) floskulu o „humanosti“ i „bitkama za ranjenike“ („Neretva“) Brozovih partizana:

Komunisti razglase da Nijemci, ustaše i četnici idu zajedno, da kolju sve, sve redom. I povukli su za sobom dosta žena i djece iz Like. Ja sam na visini Grahova sačekivao Titove kolone i kupio taj narod, smještao ga u moja sela i kasnije vraćao kućama. Mnoge su žene, međutim, vukle dječicu sa sobom: neće mater da ostavi dijete! Tito je lukavo došao na ideju – pošto se vojska sporo kreće radi žena i djece – da jedan poseban bataljon preuzme djecu, a matere neka idu sa svojim muževima. Bolničarke i posebne jedinice, navodno, vodiće računa o djeci. I sada, on je pokupio tu djecu… jedno sto pedeset. A ispod vrha planine Šatora postoji Šatorsko jezero, vrlo žive vode, i tu je bila državna kuća za čuvara šume. Luksuzna vila, planinski stil. Sva ta djeca, ja sam brojao kosturiće njihove, sva su smještena u tu kuću i kuća je zapaljena.

Ja sam kasnije naišao, mjesec dana kasnije, snijeg je bio, a koščice one dječice virile su iz snijega. Tu sliku takođe ne mogu zaboraviti. Nijesmo imali fotografskog aparata, ali jedna scena mogla bi se uzeti za vječni spomenik: Ličanka, majka koja nije htjela da preda djecu, sjela je na kamen šumske staze, otprilike jedan kilometar od one kuće. Još se leševi nijesu raspali, još su bili zamrznuti. Majka jedno dijete ovako na dojku pritisla, jedno je, na koljenima, uhvatilo ručicama ispod pazuha, a jedno leži na zemlji, najstarije, uhvatilo se rukama oko njene noge. Ta slika mi nikada ne izlazi iz glave. I ko onda ne bi ubijao komuniste, ko ne bi ubijao ustaše?[xiii]

Imamo novu politicku partiju tj pokret koji su najblizi tvom sadasnjem uvjerenju

Ruku dajem da misle da si ti neki UDBIN ubachenko

Znaci, cekam jos uvek da napises nesto sto ce da lici na tvoje misljenje, da imamo makar o necemu da razgovaramo...

Za ove druge znamo - uvek protiv Srba i njihove moguće sloge.
Ovi ''naši'' se najverovatnije plaše gubitka stečenih privilegija ( ili po njihovom benefita ).U pitanju su mnoga materijalna dobra oteta od ''kulaka'', mnoga zvanja, veliki broj položaja koji se prenose s' kolena na koleno kojih , mi obična pučina grdna, nismo ni svesni. Plaše se lustracije koja nije ni mogla do sada da se desi jer petooktobarske vlasti nisu bile ništa drugo nego produžetak kontinuiteta i strogo kontrolisana ''promena''.

Jedan od najmisterioznijih dokumenata i detalja iz povesti saradnje Pavelićevih ustaša i predratne KPJ jeste konkretan i sveobuhvatan „Sporazum između komunističke stranke i ustaškog oslobodilačkog hrvatskog pokreta“ iz juna (lipnja) 1935. g. potpisan od strane Moše Pijade za komuniste i dr. Mileta Budaka za ustaše u zatvoru za političke zatvorenike u Sremskoj Mitrovici. Cilj ovog sporazuma je bio veoma jasan i nedvosmislen: potpuno rušenje države Jugoslavije i uništavanje svega što je srpsko i pravoslavno.[xxxiii] Tekst ovog sporazuma je obznanjen tako što ga je u DSR vlada generala Milana Nedića nekoliko puta preštampavala i obaveštavala srpsku javnost ko su i šta su Brozovi komunisti i partizani, tj. za koga i zašta se bore. Sa istoriografsko-znanstveno-metodološke tačke gledišta problematičnost autentičnosti ovog krucijalnog dokumenta za tematiku ovog članka se ogleda u činjenici da je ovaj sporazum sačuvan samo u prepisu, tj. ne i u originalu. Stoga je i glavni i jedini argument titografske istorio(grafije) da se u uvom slučaju radi o čistoj ratnoj propagandi vlade generala Milana Nedića, tj. o „nedićevskom falsifikatu“. Međutim, korišćenjem osnovnih principa analoške metode dolazimo do zaključka da je ovakav sporazum (pisani, potpisani ili usmeni) između komunista i ustaša zasigurno postojao obzirom da su se tačke iz ovog predratnog sporazuma o saradnji i uništavanju Srpstva i pravoslavlja realizovale u toku kao i nakon DSR. Da se samo potsetimo da 1. KPJ nije izdala bukvalno nikakav proglas povodom proglašenja NDH u Zagrebu 10. travnja 1941. g., a jugoslovenski komunisti su bili poznati po svojoj sklonosti za izdavanje partijskih proglasa povodom svega i svačega, 2. da Brozovi partizani nisu u toku čitavog rata čak ni pomišljali da oslobode „deveti krug pakla“ – Jasenovac i 3. da su nakon rata od ovog stratišta (najveća i najmasovnija nekropola u Jugoistočnoj Evropi) napravili park sa spomenikom (tzv. „raspukla ruža“) koji se sastoji od četiri latinična slova „U“ koja gledaju na sve četiri strane sveta a koje su Pavelićeve ustaše nosile na svojim kapama…

O direktnoj sprezi hrvatskih ustaša i Brozove KPJ i NOVJ iz ratnog perioda u cilju rešavanja srpskog pitanja u NDH indirektno govori i slučaj od 31. jula 1966. g. upravo na otvaranju Mauzoleja i spomen obeležja žrtvama jasenovačkog logora (fabrike) smrti. Tada je, naime, kao jedna od zvanica i ujedno predstavnik vlasti SR Hrvatske na ovoj ceremoniji bio prisutan i predsednik Sabora SR Hrvatske – Stevo Krajačić, inače jedan od Brozovih najpoverljivijih saradnika. Kada se ceremonija otvaranja završila, a misleći da su mikrofoni isključeni, Krajačić se okrenuo srpskim borcima rekavši im doslovce: “Ovdje smo vas premalo pobili”. Međutim, mikrofoni nisu bili isključeni tako da je nakon nastalog skandala Krajačić bio prisiljen da podnese ostavku.[xxxiv] Na kraju, „najveći sin naših naroda i narodnosti“ Josip Broz Tito za vreme od čitavih 35 godina svoje vladavine u Jugoslaviji nije našao za shodno da ni jedanput poseti niti Jasenovac niti bilo koje drugo masovno stratište Srba u NDH. Verovatno zato jer to nije bilo predviđeno pisanim i usmenim sporazumima između ustaša, KPJ i Brozovih partizana kako pre tako i za vreme rata.

drug Broz je za operacije protiv civila u Mačvi dobio unapređenje!

kojim se sve lažima služite.

ne vidim da se pominje rehabilitacija ni Hitlera, ni Musolinija, ni Petena ni Kvislinga

je li to pretnja.???

- Broz je krajem 1912. godine regrutovan za tehničku službu Bečkog arsenala, centralnu grupaciju Austrougarske monarhije. Vrednim izvršavanjem vojničkih obaveza, već na početku vojničke karijere skrenuo je pažnju na sebe i starešine su mu omogućile da završi podoficirsku školu. Tito je postao najmlađi izviđački vodnik u 25. domobranskom puku, a prema nekim izvorima, bio je i najmlađi podoficir u celoj austrijskoj vojsci. Prema ratnom dnevniku njegove jedinice, kao i prema poverljivim podacima koji se čuvaju u arhivi u Moskvi, Broz je imao zapaženu ulogu u Prvom svetskom ratu - kaže Pero Simić.
Večera - Tolbuhin: Druže Čita, vi ste pucali na mene
Posle Drugog svetskog rata, Tito je u Beogradu priredio večeru maršalu Tolbuhinu, na kojoj je pripiti Sovjet počeo da pripoveda ratne priče sa Karpata iz Prvog svetskog rata, na šta je Tito odgovorio:
- I ja sam bio na Karpatima.
- Kako na Karpatima, druže Čita?
- Tukao sam se na Karpatima kao austrougarski mobilizovani građanin. Pali smo posle toga u rusko zarobljeništvo i tako sam dospeo u Rusiju.
- Znači, druže Tito, vi ste se tukli protiv Rusa? Znači, vi ste pucali na mene?
- A šta sam mogao da radim? Vi ste pucali na mene, pa sam i ja pucao po vama. Logično. Nismo mogli da se damo postreljati od vas kao zečevi. Vi ste se tukli za ruskog cara, a mi za austrijskog.

Zvanična jugoslovenska istorija tek je u fragmentima beležila ovaj deo njegove istorije. Titov biograf Vladimir Dedijer pisao je da je Tito sa svojim pukom stigao samo do granice sa Srbijom, a Tito je tvrdio da je „izbegavao sudbinu da se kao Hrvat i socijalista bori protiv svoje braće i drugova, srpskih radnika i seljaka". Dedijer je takođe zabeležio da je Tito u Srbiji vršio antiratnu propagandu, zbog koje je navodno bio zatvoren u Petrovaradinskoj tvrđavi. Međutim, Tito je u poverljivoj autobiografiji koju je pisao u Moskvi priznao da je učestvovao u kaznenoj ekspediciji na Srbiju i da je početkom 1914. otišao na srpski front kao vodnik, gde je ostao do drugog odstupanja austrijske vojske u decembru 1914. godine.
Da je Tito prešao granicu sa Srbijom za vreme rata potvrdio je i Žarko Vedrić, austrijski generalštabni pukovnik 42. vražje divizije. On je, prema podacima iz Arhiva Jugoslavije, jednom od saradnika Agitpropa precizno rekao da je 25. puk ostao na srpskom frontu sve do januara 1915. godine, dakle više od pet meseci.

Tito je jednom prilikom i sam priznao da je bio u zapadnoj Srbiji. Kako kaže Pero Simić, to je istoričaru Vanceslavu Genčiću, koji je imao prilike da razgovara sa najvećim brojem komunističkih funkcionera, potvrdio lično Aleksandar Ranković. Kada je u jesen 1941. godine vrh KPJ tražio pogodno mesto za savetovanje svojih najviših funkcionera po zapadnoj Srbiji, Tito je, na zaprepašćenje svih, a pogotovo svojih srpskih pratilaca, pokazao odlično poznavanje terena, uključujući brojne staze i prečice. Ranković ga je tada pitao da li je nekada bio u ovom delu Srbije, a Tito mu je odgovorio:
- Pa ja sam ovde ratovao kao austrijski vojnik 1914.
Titu je tada savetovano da to više nikada ne pominje ako želi da ga Srbi prihvate.
Prema ratnom dnevniku Titove jedinice, vidi se da je 42. domobranska vražja divizija učestvovala u svim velikim bitkama u zapadnoj Srbiji, Gučevu, Mačkovom kamenu, kao i u velikim bitkama na Drini, Ceru i Kolubari. Ratni izveštaji austrijske, ali i srpske vojske govore da je njegova divizija učestvovala čak i u opsadi Beograda. Tito je, inače, na Srbiju krenuo sa činom kaplara, a iz Srbije otišao sa činom starijeg vodnika, što je bio najviši podoficirski čin u austrijskoj vojsci. Posle učestvovanja na srpskom frontu, postao je ordonans u štabu 42. vražje divizije, dobio „uniformu sa tri širita" i postao štabsfeldvebel.

nisam ni rekao da jesu, samo sam rekao da ne treže rehabilitaciju.

Pa ko još veruje knjigama Pere Simića

Ratni izveštaji austrijske, ali i srpske vojske govore da je njegova divizija učestvovala čak i u opsadi Beograda. Tito je, inače, na Srbiju krenuo sa činom kaplara, a iz Srbije otišao sa činom starijeg vodnika, što je bio najviši podoficirski čin u austrijskoj vojsci. Posle učestvovanja na srpskom frontu, postao je ordonans u štabu 42. vražje divizije, dobio „uniformu sa tri širita" i postao štabsfeldvebel.

Ratni izveštaji austrijske, ali i srpske vojske govore da je njegova divizija učestvovala čak i u opsadi Beograda. Tito je, inače, na Srbiju krenuo sa činom kaplara, a iz Srbije otišao sa činom starijeg vodnika, što je bio najviši podoficirski čin u austrijskoj vojsci. Posle učestvovanja na srpskom frontu, postao je ordonans u štabu 42. vražje divizije, dobio „uniformu sa tri širita" i postao štabsfeldvebel.

iako sam komunac -

babmilos

Početkom juna meseca 1942. g. usled besa naroda Crne Gore prema politici „levih skretanja“ partizana i crvenog terora komunista („Titova pasja groblja“) Broz je u Plužinama na kraju bio prinuđen da donese odluku o realizaciji sporazuma sa ustašama u Rogatici tako da su se ostaci Prve i Druge komunističke proleterske brigade zajedno sa Trećom sandžačkom i dve crnogorske proleterske brigade pokrenuli početkom juna 1942. g. napuštajući teritoriju Durmitora izvlačeći se preko Volujaka. Brozove bojovnike su na putu od Kalinovika do Trnova ustaše iz Sarajeva sačekale sa punim kamionima hrane i municije koji su predati partizanima uz zvanično objavljivanje da su tu hranu i municiju partizani zarobili od ustaša koje su navodno presreli i napali na drumu iz zasede. Ova farsa sa navodnim zarobljavanjem velike količine ustaškog oružja i municije od strane partizana će se ponavljati sve do kraja rata kada su „padali“ i čitavi odlično snabdeveni i opremljeni ustaški garnizoni koji su faktički dobrovoljno i sporazumno predavani komunistima. Ovde je neophodno napomenuti i to da je nemačka komanda na teritoriji NDH, tj. Glez fon Horstenau, prihvatila ovu direktnu i indirektnu saradnju i sporazume o saradnji Pavelićevih ustaša i Brozovih partizana u cilju održavanja ravnoteže, kontrole zaraćenih snaga i što je najbitnije, međusobnom uništenju Titovih partizana i Mihailovićevih četnika.[xxv] Ovu saradnju Berlin, a pogotovo Hitler, nije nikada odobrio.

Partizanima ustupljena teritorija u okviru NDH je obuhvatala oblast između gradova Karlovca, Livna, Petrinje, a centar joj je bio u gradu Bihaću. Dakle, Zagreb je Brozu ustupio „slobodnu teritoriju“ od oko 15 srezova Bosanske krajine, Like, Korduna i Banije što nije sprečilo ustaše da nastave sa svojom genocidnom politikom prema srpskim civilima na toj istoj ustupljenoj teritoriji iz razloga da partizani te civile nisu ni branili.[xxvi] U novembru mesecu je čitava dva dana na ovoj teritoriji (26. i 27. novembra 1942. g.) u Bihaću zasedao Brozov AVNOJ potpuno neometano od strane ustaša (isto kao i godinu dana kasnije u Jajcu 29. i 30. novembra 1943. g.). Brozovi partizani su na ovoj ustupljenoj teritoriji bili sukcesivno pomagani od strane ustaške vlasti u Zagrebu u ratnoj opremi, oružju, municiji i hrani tako da su potpuno neometano mogli da reorganizuju svoju armadu i pretvore je u moćnu armiju. Tako je Broz od pobeglih i razbežanih Srba pred ustaškom soldateskom na ovoj teritoriji mogao da popuni i novoformira „Prvu i Drugu proletersku diviziju“, „Treću crnogorsku udarnu diviziju“, dve krajiške divizije, jedni ličku diviziju, jednu banijsku diviziju i jednu dalmatinsku diviziju od kojih će kasnije biti formirana udarna Brozova pesnica za osvajanje Beograda i Srbije u jesen 1944. g. Sve u svemu oko 25.000 boraca zajedno sa oformljenom čitavom (Bihaćkom) republikom, omladinom, AFŽ-eom, AVNOJ-em, itd.[xxvii]

Nova nemačka dokumenta iz nemačkih arhiva o saradnji partizana i ustaša u borbi protiv Dangićevih četnika[xx] objavljena su 2005. g. u beogradskom stručnom časopisu Vojnoistorijskom glasniku i to u prikazu knjige nemačkog istoričara Klausa Šmidera Partizanski rat u Jugoslaviji 1941−1944. U prikazu se na jednom mestu, pored ostalog, doslovce kaže da je na slom četničkih jedinica Jezdimira Dangića u Bosni i Hercegovini „uticala taktička saradnja između ustaša i partizana početkom aprila 1942, koja je trajala oko dve nedelje. U tom periodu su ustaše dva puta isporučile municiju partizanima“.[xxi]

Ukazali bismo i na jedan dokument iz jugoslovenskih arhiva koji takođe nedvosmisleno ukazuje na direktnu fuziju partizana i ustaša. Radi se, naime, o naređenju Brozovog Vrhovnog štaba „Narodnooslobodilačke vojske i Partizanskih odreda Jugoslavije“ (NOV i POJ)[xxii] kao strogo poverljiva depeša zavedena pod brojem 785 od dana 25. jula 1943. g. Deo naređenja koji je za nas u ovom trenutku najbitniji glasi:

Da što pre uhvatite vezu sa ustašima drugom Drekalom, koji je upućen iz glavnog štaba Ustaškog u Zagrebu. On obilazi ona mesta u kojima se nalaze ustaške jedinice i propagira odnosno naređuje fuziju ustaša i partizana…a u vezi dobivenih instrukcija iz Zagreba. Do sada je obišao sve ustaške jedinice koje se nalaze u Primorju, a kao najzadnje obišao je Imotski. Posle sastanka u Imotskom otišao je javno u Zapadni deo Imotskog sreza po selima: Studenici, Aržano, Lovreno i Čista, da bi sa njima utvrdio detalje. Sa njim sarađuje Boglić ustaški stožernik iz Omiša, kao i većina fratara Franjevaca, koji za njegov račun vode najžešću propagandu u tom pravcu. Ovi podaci primljeni su od druga pukovnika A. Jovanovića, kao potpuno tačni dostavljaju vam se radi orijentacije. U vezi ovoga stupite odmah u vezu sa drugom Drekalom i ukoliko to nijeste učinili u vezi ranije izdatih instrukcija otpočećete na toj bazi organizaciju „U-2“ teritorije.[xxiii]

U vojnom i taktičkom smislu ova saradnja se zasnivala na sporazumu kaplara/maršala Josipa Broza Tita i poglavnika Ante Pavelića krajem decembra 1941. g. kada je na sastanku generalnog sekretara KPJ Josipa Broza Tita sa predstavnicima hrvatskih ustaša u Rogatici (Bosna) dobijena saglasnost ustaškog poglavnika Ante Pavelića za isporučivanje oružja i municije Brozovim partizanima kao i za dozvolu nesmetanog boravka na teritoriji i prolaska kroz teritoriju NDH. Na osnovu ovog sporazuma partizansko vrhovno vojno i političko rukovodstvo je neometano boravilo na teritoriji NDH od 25. januara pa sve do 25 maja 1942. g. u Foči iako su u njihovom okruženju bili ustaški i italijanski garnizoni i to na domet topova, minobacača pa čak i mitraljeza. Ovo neometano bivakovanje partizanske vojne i političke vrhuške od skoro pola godine na teritoriji NDH je rezultat potpisivanja partizansko-ustaškog sporazuma o kolaboraciji sredinom januara 1942. g., u svakom slučaju nakon 12. januara kada je Brozov specijalni poverenik Edvard Kardelj, kao član CK KPJ, iz Čevljanovića (kod Rogatice) otputovao u Zagreb da ovaj sporazum i potpiše nakon čega se uputio za Ljubljanu. Kod Tita je već 16. februara 1942. g. u Foču došao ustaški kurir iz Sarajeva sa ličnim Pavelićevim pismom za formiranje i naoružavanje komunističke „Druge proleterske brigade“. Municija i oružje su od strane ustaša za ovu brigadu uskoro i predati na teritoriji Mataruga, u blizini Čajniča. Ovom prilikom su primopredaju ustaške municije i oružja obavili sa partizanske strane Sava Kovačević (kasnije na Sutjesci ubijen s leđa od partizanske puške) i Sava Brković, viši politički komesar, dok je sa ustaške strane u ovoj primopredaji učestvovao jedan major iz „Crne legije“ Jure Francetića. Ovako dobro naoružana tek novoformirana partizanska „Druga proleterska brigada“ je odmah upućena na obližnje ratište ka Srebrenici i Vlasenici u istočnoj Bosni gde se u sadejstvu sa tamošnjim ustaškim formacijama borila protiv jedinica JVuO pod komandom majora Dangića i Todorovića.

Tito je krajem marta 1942. g. poslao svoja dva zvanična pregovaračka predstavnika, Ivo Lolu Ribara i Petra Velebita, na pregovore o sklapanju sporazuma sa vlastima NDH o ustupanju određene teritorije u okviru NDH partizanima u slučaju da ovi budu proterani iz Crne Gore zbog narodnog revolta a koja je bila pod italijanskim protektoratom. Ribar i Velebit su zajedno sa ustaškim pukovnikom Bećirom Kulenovićem krenuli iz Zagreba. Dok se Bećirović usput zadržao u Sarajevu do dana kada je sastanak sa Titom trebao da bude ugovoren, Ribar i Velebit su nastavili put sa dodeljenom ustaškom pratnjom stigavši u Foču preko Goražda pravo kod Broza 1. aprila 1942. g. Tada je ugovoren tačan datum sastanka Tita sa zvaničnim predstavnicima NDH u Rogatici – 5. april 1942. g. Na ovom sastanku sa partizanske strane su prisustvovali sam Tito, Petar Velebit i član engleske vojne misije pri Brozovom štabu – major Aterton.[xxiv] Kao pregovarači NDH se ovom prilikom pojavljuju Sulejman Filipović i Bećir Kulenović zajedno sa drugim sarajevskim muslimanima. Tada je u Rogatici uglavljen ustaško-partizanski sporazum o konkretnim uslovima pod kojima Brozovi partizani mogu preći preko NDH teritorije do njima dodeljene oblasti koju su kasnije komunisti proglasili za „oslobođenu“ – „Bihaćka Republika“ (nakon „Užičke“ ovo je druga sovjetska republika koju su osnovali Titovi komunisti i partizani).