U pariskom parku Monsuri

Knjige, a ne listiće

"Knjiga je vrednija od svih spomenika i od svih grobnica,ukrašenih oslikanim stubovima, jer ona sama gradi spomenike u srcu onoga koji je čita." (Egipatski natpis iz vremena Novog Carstva)

Ovaj svet, očigledno „ispavši iz zgloba", u kakvoj-takvoj je ravnoteži pre svega zahvaljujući knjigama. Rupe na ozonskom omotaču duha, nastale globalnom kretenizacijom, mogu da zapuše još samo knjige.Ljudska vertikala, toliko sklona padu i posrtanju, drži se - knjigama. Emocije se ne hlade zato što ih podgrevaju knjige. Razum ne popušta, uprkos svemu, jer ga u kondiciji održavaju upravo knjige!

Pariz je za mene svetkovina knjige. Skoro na svakom koraku knjižare. Nisu prognane navalom brendiranih butika i kičastih izloga. Na obali Sene - bukinisti. Čuvari literature u najboljim izdanjima. U parku Žorža Brasansa veliki sajam polovnih knjiga - trijumfalne kapije nadahnuća. U metrou svakodnevni prizori čitanja - otklon od banalnosti prizemnosti.

Knjige su jedini preostali građevinski materijal za barikade duhovnosti. Štit od laži uvećanih do formata bilborda. Kišobran od pljuska pljuvačke arogantnih i pohlepnih. I miris i ukus bojkota. Jedino lako dostupno sredstvo za samodbranu. I znak raspoznavanja odabranih.

Negde između redova dobre literature sakrivena je tajna spasa sveta od svega što hoće da kroti. Između korica romana i zbirki novela i pesama spakovano je uputstvo za putokaz iz lavirinta uprosečavanja. Poglavlja knjiga drže nam glave uspravnim, a srca ustreptalim, da ne kažem hrabrim.

Smak sveta neće nastati onog trena kada naša planeta bude fizički uništena nekim kosmičkim nesporazumom, već kada ljudi prestanu da čitaju knjige. Kada književnici više ne budu sanjari i buntovnici, već samo činovnici književnosti. Kada knjiga zađe iza oblaka tabloida i telenovela.

Kada sputavajuće religije potisnu jedinu spasonosnu veroispovest svih slobodoumnika - književnost.

Merila vremena su književnici.

Sahrani Viktora Igoa u Parizu 1885. godine prisustvovalo je preko milion ljudi.

Prva zbirka pesama Žaka Prevera objavljena odmah po završetku II svetskog rata prodata je u neverovatnom tiražu od preko 150 hiljada primeraka. Pariz je prestonica sveta zato što poštuje Nj. V. knjigu. Pariz je grad svetlosti zahvaljujući bljesku književnih umova i talenata. Pariz je grad nemirenja i strasti, jer u svojim čulima čuva sećanje na Oskara Vajlda.

U pariskom parku Monsuri prepoznao sam slobodu, a Žaka Prevera u pesmi „VRT":

Hiljade i hiljade godina
Neće biti dovoljno
Da iskažu
Onaj tren večnosti
Kad si me poljubila
Kad sam te poljubio
Onoga svetlog jutra
U parku Monsuri u Parizu
Na zemlji
Koja se u zvezde računa.