Kako zaštititi brend

Dugo već na graničnim prelazima sablasno zjape prazni rafovi nekada prepunih free shop-ova. Posedovati duty free shop bio je moj san krajem osamdesetih. Bez ikakvog poslovnog iskustva i uz puno sreće, zateklo me je 1990. godine, u eri opšte liberalizacije spoljne trgovine, odobrenje Savezne uprave carine da mogu da otvorim bescarinsku prodavnicu, tj privatni free shop u svom gradu. Dozvola je važila do kraja godine i trebalo je iskoristiti konkurentnost prodaje svih proizvoda oslobođenih od plaćanja carine.
Grozničavo sam počeo da učim spoljnu trgovinu i kontaktiram ino dobavljače - što tehničkih, a što prehrambenih artikala Među prvom robom pristigli su telefaksi Canon 120 (tada čudo tehnike) koji su planuli sa zaradom od 300 %. Zatim su usledili Filipsovi televizori i videorekorderi, pa francuske čokolade. Šleper čokolade pokupovali su vlasnici novootvorenih dragstora, tako da roba nije ni stizala do rafova free shopa, već bi samo knjigovodstveno bili evidentirani. Hiljade brendiranih muških odela pokupovao je jug Srbije bez mogućnosti da iste probaju. A onda sam se susreo sa prvim problemima vođenja maloprodaje. Nikako nisam uspevao da uradim precizan popis. Ništa se nije slagalo i moji prodavci su strpljivo čekali da se izmorim i odustanem od traženja manjka. Počeo sam da poštujem sve one vlasnike dragstora koji su dolazili po robu i poslovali pozitivno sa minimalnim maržama i vršili popise hiljade artikala do 6 ujutru.
Kad je posao malo posustao, počeli smo sa kompenzacijama. Nudili su nam neke čudne brendove sa manjkom ili viškom jednog slova: Paniosonik, Hugo Bos...Najzanimljiviji su nam bili, naravno, šećer i zejtin jer ih je bilo lako moguće prodati za keš. Među vlasnicima dragstora samo je jedan imao te, često deficitarne artikle i najbolje cene nabavljajući direktno od proizvođača.
Ovih dana Direkcija Nišville jazz festivala zatrpana je pozivima potrošača na koji žiro račun Nišvilla da uplate šećer i zejtin. Zbunjeno smo odgovarali da mi nismo dragstor prehrane već, eventualno, muzike - a onda smo dobili sliku koja sve govori.
Baš tih dana na svečanosti u Privrednoj komori Srbije ja sam ponosno podigao statuetu "Najbolje iz Srbije" za najbolji brend sa lokalnim obeležjima koju dodeljuju Ministarstvo poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede, Privredna Komora Srbije i dnevni ekonomski list "Pregled".
Zahvalio sam se u ime svih mazohista koji se bave džezom u ovom istorijskom trenutku - uz to na jugu Srbije. Zbog spontanog aplauza prisutnih ' ravnom onom koji je dobio Novak Đoković za najbolji lični brend - vredelo je preći mukotrpan put od lokalnog do nacionalnog brenda sa nadom da ćemo jednog dana u Nišu dobiti nagradu. Setio sam se poslednjih 18 godina mog "direktorovanja" i svih prepreka i saplitanja od neustupanja sala, Letnje pozornice, pokušaja naplate takse od 5 miliona za najam livade u Tvrđavi i poreskih nasrtaja na mukotrpno skrpljen budžet, krivičnih prijava, pokušaja zabrane festivala i suđenja na dan otvaranja festivala. Setio sam se prvih godina samofinansiranja, svih kredita koje sam podigao da pokrijem minuse festivala, pozajmica od prijatelja zadnjih dana festivala, ponižavajućih pregovora sa sponzorima, lobiranja za budžet od odbornika do odbornika i šikaniranja načelnika finansija da se odobreni iznos pravovremeno isplati. Setio sam se svih nedobijenih gradskih nagrada kao i nedavnog izbora kulturnog događaja godine u Nišu za 2011. godinu.
Da je Nišville brend - ove godine nije bio saglasan jedini niški dnevni list "Narodne novine", koji nas nije svrstao ni među 15 najznačajnijih kulturnih događaja u gradu u prošloj godini.
Ali nam je status brenda zato nedvosmisleno priznao onaj vlasnik dragstora sa početka priče, dajući svom mega marketu ime "Trgovinska radnja Nišvile". Izostavio je doduše samo jedno slovo "L", ali je ideja jasna. Privući mušterije prepoznatljivim brendom. Reakcije uvređenih fanova Nišville jazz festivala bile su istovetne: ZAŠTITITI BREND i tužiti ga i zabraniti mu upotrebu imena zaštićenog u Zavodu za intelektualnu svojinu.
Nasmejao sam se apsurdu: Tužiti nekoga ko ti je posredno iskazao poštovanje! Taj isti je od 1990. godine do danas opstao na jugu Srbije i uprkos dolasku novih korporacija poput "Metroa", "Tempa", "Merkatora", "Idea-e", "Interex-a"... i uspevao da uvek ima niže cene zejtina i šećera od njih boreći se sa krivičnim prijavama, poreskim zapisnicima, padom kupovne moći, isplatom PDV-a, popisima do ranih jutarnjih sati... Iako nikada nije slušao jazz do njega je doprlo saznanje da Niš nije skraćenica za "ništa" već za "Nišville" i da može ponosno da pozove svoje dobavljače zejtina i šećera da avgusta posete njegov grad.
Dok me saradnici optužuju za bolećivost i ukazuju da se jedan proizvođač priprema da na svoje tegle lepi etikete "Jam Nišville" i "Ajvar by Nišville", i da moramo na vreme da reagujemo i zaštitimo brend - ja i dalje neznam šta da uradim sa ovim nesvakidašnjim priznanjem.
Takođe neznam šta da odgovorim jednoj ozbiljnoj ino-festivalskoj korporaciji na pitanje "Dali biste prodali brend i radili kod nas za platu"? Zvučalo mi je kao "Da li biste za mnogo zejtina i šećera prodali sebe i svoje snove"?