Atentat produženog trajanja

Kad je o političkoj pozadini atentata reč Srbija je i ove godine, baš kako je pred izricanje završne reči primetio advokat Srđa Popović, dobila tačno onoliko istine koliko je bila spremna i sposobna da prihvati. Mera te "istine" istovremeno je i mera trenutnog stanja morala, etike i odgovornosti u zemlji u kojoj smo imali nesreću da se rodimo i u njoj živimo. Kako mi, tako, nažalost, i Zoran Đinđić.

Društvo muljanja, podmetanja, spletkarenja, udbašenja, lopovluka i laži, koje je osporilo Slobodana Miloševića ali ne i njegovu politiku i "vrednosni sistem" - uklanjanjem Zorana Đinđića uklonilo je poslednju prepreku za svoj povratak u predmoralno, predmoderno i predpolitičko stanje. Mrzovoljnu baruštinu bez jasnog političkog cilja, u kakvu se pretvorila Srbija današnjice gde je i priključenje EU - kao Đinđićev ključni politički cilj - čak i uprkos sticanju statusa kandidata u vrednosnom pogledu nažalost i dalje ljuštura bez suštine.

Današnja prećutna abolicija političkih inspiratora i nalogodavaca njegovog ubistva jasna je politička poruka svima koji još gaje iluzije o mogućnosti menjanja, reformisanja ili civilizacijskog unapređenja Srbije na način koji će biti brži od onog koji je ovo društvo spremno da prihvati. Jedina prihvatljiva brzina u Srbiji današnjice jeste brzina puža. To je ona najfatalnija greška koju Zoran Đinđić - na našu i svoju žalost - nažalost nije uspeo da uoči.

U vrednosnom pogledu odnos prema političkoj pozadini atentata na Đinđića utiče na našu današnju ─ baš kao što će uticati i na našu sudbinu u budućnosti. Insistiranje na kažnjavanju inspiratora i nalogodavaca dvanaestomartovskog zločina obaveza je koju imamo ne više toliko prema samom Zoranu ─ koliko prema sebi. U tom kontekstu i pokretanje procesa samo protiv izvršilaca iz Crvenih beretki jeste ruganje u lice.

Proći će i ovaj 12.mart, "elite" će već od sutra nastaviti patetično šibicarenje na temu "principijelnih" i malo manje principijelnih koalicija i ostalih kohabitacija u kojima će se i premijerov pragmatizam slobodno tumačiti kao pravo da - zarad trenutnih političkih interesa i stranačkih kombinatorika - ne postoji mračnjak sa kojim se ne bi moglo udružiti.

A mi se, naravno, vidimo i sledećeg 12.marta ─ u budućnosti koja ni tada svakako neće stići.

 Korisni linkovi:

 http://pescanik.net/2011/10/zoran-dindic-2/