VILINSKA ŠUMA (Vilin-saga se nastavlja) VII/1

Godine su prolazile menjajući boje Astara po ustaljenom redu, deca su rasla, a naše junakinje odavno su se osećale kao prave vile. Međutim, život u Mag-Melu bio je prilično jednoličan. To je donekle odgovaralo našim junakinjama koje su u prethodnom periodu doživele dovoljno uzbuđenja i za desetak ljudskih života. Vilinska šuma bila je mirno i sigurno mesto. Napovilnim ženama činilo se da se nalaze u nekakvoj začaranoj čauri koja ih deli od ostalog sveta rastrzanog ratovima i drugim nedaćama.

Od jedne do druge šumske svečanosti dogodio se samo jedan upad bande nekih kosookih ratnika sa jugoistočne strane Šume Trolova. Ne znajući gde se nalaze oni su uhvatili jednu vilu i ranili mladog Lorfa koji je izmakao nestavši u hladnim vodama Velikog jezera. Naravno, ti priglupi stanovnici stepe zapalili su zatim prazne vilinske sojenice i podigli na noge čitav Astar. Vilenjaci su sa svih strana pohrlili ka svojim omiljenim letnjikovcima veoma orni da upotrebe svoje strašne lukove. Čitava Kjuova porodica bacila se na konje i predvođena vilin-kraljem pojurila je da pripomogne. Ali, kada su, skoro bez daha stigli, bitka je već odavno bila završena.

Niko od sto pedeset istočnjaka nije preživeo kišu vilinskih strela, a lepa Tla bila je oslobođena bez ikakve ozbiljnije povrede. Iznenađeni napadači nisu uopšte stigli ni da je muče niti da je siluju. Pridošlice iz Mag-Mela mogle su samo da pomognu oko skupljanja leševa po šumi i njihovog ukopa. Tako se ovaj upad neslavno završi, a vilenjaci nikada ne saznaše ni kome su plemenu ti razbojnici pripadali.

Naravno, odmah je počela rasprava zbog čijeg se propusta to uopšte dogodilo. Haldir smiri međusobna optuživanja i reši da u buduće pojača straže na postojećim položajima za nadgledanje puteva. Posle toga život u Astaru upao je u svoju uobičajenu kolotečinu, tako da su napovilne jedva dočekale nove šumske svečanosti. Ovoga puta Un nije gunđala i sasvim lepo su se provele.
Frijin nemirni duh nije joj dozvoljavao da vreme provodi kao Un, igrajući se sa decom i pevajući u dvorani Sina Zore. Ona je tražila nešto ozbiljnije čime bi se bavila. Na njeno navaljivanje, Ohen i Anunel obučiše je u spravljanju lekova od bilja za ljudske bolesti kod kojih se nije mogao koristiti doou. Vremenom je naučila da koristi skoro sve lekovite trave, kako za dobro tako i za zlo.
Pravljenje otrova, svrabavaca, i izazivača gasnih previranja u stomaku, kao i drugih vilenjačkih biljnih dosetki, prosto ju je oduševljavalo. Uspela je čak da od Glastiglel izvuče formulu najboljeg vilenjačkog otrova koji deluje tek četrnaest dana po unošenju. Otrovanom, koji bi se do tada osećao dobro, pojavilo bi se krvarenje u mokraći i stolici, da bi sutradan umro krvareći iz svake pore. Svi su se slagali da je to strašno oružje i kako njegovu tajnu treba da znaju samo odabrani. Frija je izborila sebi to pravo. Vilenjaci su imali mnogo poverenja u nju.
Ona nikada nije upotrebila ni jednu od tih naučenih formula, ali uvek je bila željna novih znanja, prvenstveno zato što je volela da barata opasnim stvarima. Stvarima koje poseduju moć. Na sledećoj šumskoj svečanosti nastupila je kao vilin-vidarica, koristeći samo dobru stranu svoje veštine. Ipak, nije se mnogo iskazala, jer je Ohen znala da je njena učenica mlada i da je zanimaju dešavanja na Mag-Moru, pa ju je noću terala od bolesnika preuzimajući njen deo posla na sebe.
Osam dana po završetku šumskih svečanosti Haldir pozva Friju u dvoranu Majke Magle. Ovoga puta rešio je da sam testira svoju snaju, sada kad se uverio u njenu zrelost, a ne da mu mnogi savetnici sve zbrzaju i izbaksuziraju, kao sa Un.
Pozvana na tako zvaničan način Frija požuri do Vilin-kralja. Haldir je sedeo na svom strašnom prestolu, zamišljen i tih. Ona mu priđe i sede na stepenik trona blago mu dodirnuvši ruku.
- Zvali ste me gospodaru? - prošaputa tamnokosa vila kao da se plašila da ne poremeti dostojanstveni mir toga mesta.
- Da, kćeri - odgovori joj, lako se osmehnuvši - Imam jedan zadatak za tebe koji ne moraš da prihvatiš ako ti se ne sviđa. Ja nikada nikoga ne primoravam da čini ono što ne želi, osim u situacijama krajnje nužde. -
- Šta treba da učinim za narod Astara? - upita Frija ishitreno, potpuno zaboravljajući na učtiv ton kojim je započela razgovor.
- Čujem da si postala Ohenina najbolja učenica. Njena naklonost prema tebi uopšte me ne iznenađuje, pošto si potomkinja Erika Krvavog. Zadivila me je tvoja volja da stekneš znanje i moć. Ona je svakako za poštovanje, jer osećam da si nam prišla otvorenog srca i da nam ne kradeš znanje za svoje ciljeve kao što to rade ljudske vidarice koje podučavamo, -
- Tačno je, gospodaru! - osmehnu se napovilna vidarica - Naučila sam mnoge neverovatne stvari. Umem da otrujem vazduh, napravim vatru koja puca, otrov od koga se poludi ili otrov od koga se sanjaju slatki snovi, a uz sve to umem i da lečim i drugim stvarima pored dooua. -
- Kao što znaš, mi ljudske vidare podučavamo znanjima iz oblasti lečenja biljem jer to je prilično bezazlen metod i mnogo manje efikasan nego doou, a ipak pomaže ljudskom narodu da mnogo lakše korača kroz ovaj divlji svet. Međutim, jedna žena koju smo savetovali kako da leči biljem, potpuno se okrenula njegovoj zloj strani. Postala je najmoćnija volva među josmovikinzima.
To je izvesna Gvilda, koju još zovu i veštica iz močvare. Odavno se po šumama G'oinga pročula njena moć. Kad neka žena baš ne bi trebalo da rodi naslednika, kada komšiji treba da ugine stoka, kada u kući postoji bogat starac koji baš nikako neće da umre, poziva se baba Gvilda. Kažu da je došla glave i Tostelu Snažnom, čoveku za koga se pričalo kako ga ni jedno oružje ne ranjava i koji je bio najpoštovaniji i najugledniji domaćin u toj oblasti. Prirodno, imao je i mnoge neprijatelje od kojih su mnogi bili dovoljno imućni da plate baba Gvildine usluge...
Tako je njen ugled povezan sa strahom rastao, a njeno bogatstvo se uvećavalo. Sve smo to tolerisali, dok se zimus ne dogodi vrlo neprijatan slučaj. Svadba bi zaključena između dve ne baš prijateljske porodice. Pošto su starešina utvrdile da bi to bio baš dobar potez za pomirenje, a mlada i mladoženja nisu imali ništa protiv, oni rešiše da zaborave svoje razmirice pa prirediše veliko veselje. Mladini rođaci dođoše bez ikakvog straha, jer su bili sigurni u svoje noževe i podršku prijatelja, ako dođe do gužve. Gozba je trajala veoma dugo, i bila je vrlo bogata. Došlo je do nekoliko dvoboja u pijanom stanju i jedan čovek pogibe, ali to uopšte ne pokvari veselo raspoloženje na svadbi, pošto se suparničke strane nisu kačile.
Odjednom, mladin brat ustade, pope se na sto i poče da hvali svoju mušku snagu zahtevajući da se javi žena koja je dovoljno hrabra da ga izdrži. To je bio suviše čudan i nepriličan zahtev, pa niko ne obrati pažnju na njega, smatrajući ga za pijano buncanje. Ostale zvanice se samo zgledaše i nastaviše da jedu i piju ignorišući ga. On se tad rastuži pa sede na zemlju i poče da plače kao malo dete. To izazva gotovo u celom mladinom taboru buru sumanutog smeha, što učvrsti prisutne u uverenju da se cela ta familija čudno ponaša.
Odjednom, ovi ustaše sa svojih mesta i otpočeše divlju igru nedostojnih pokreta. Neke devojke među njima poskidaše svoje košulje i baciše ih visoko u tavanicu cičeći. Tada mladin otac otvori vrata i izvede svoj klan napolje da igraju na snegu. Tu stadoše da luduju i podvriskuju. Muškarci su psovali raskvašen seoski put, a žene zadigoše suknje kao da gaze vodu. Čak i mladići, koji su krenuli za njima privučeni devojačkom golotinjom, stadoše preneraženi kada videše lako obučene i polugole ljude kako luduju na snegu po vrlo velikoj hladnoći.
Kako to suludo veselje nikako nije prestajalo, a mlada je počela da zapomaže nad sudbinom svoje porodice. Jedan od najuglednijih ljudi tog kraja, neki Brese, okupi ljude oko sebe i naredi im da poludele vrate u kuću, jer će se u protivnom svi teško porazboljevati i izmrznuti. Prvo savladaše žene i devojke i unesoše ih u kuću dok su se otimale, što pričini prilično zadovoljstvo mladićima koji su za to bili zaduženi.
Sa muškarcima je bilo mnogo teže, jer su bili dobili nekakvu nadljudsku snagu i neke od njih morali su dobro da tresnu po glavi kako bi ih savladali i pokupili sa snega. Od četrdeset šest mladinih rođaka i rođakinja, dvadeset i sedmoro umre tokom naredna dva dana. Ostali su se oporavili, mada su dugo bolovali, ali njihov ugled bio je ozbiljno poljuljan posle onog bezumnog ponašanja na svadbi.
Isto veče kada se dogodila ta nesreća neki ljudi videli su Torgeldu, mladoženjinu majku, kako iz kuhinje prati babu sa punom torbom poklona, a priča se da je sanduk njenog muža olakšao za pozamašnu količinu srebra. Svi su se otad klonili mladoženjine kuće, jer je takav postupak bio podao i kukavički. Mnogi meštani pričali su da samo ološ rešava svoje probleme uz pomoć volve (vračare), a ne oružjem kao pravi ljudi, ali niko im to ne kaza u lice jer je strah od njih narastao od kada se saznalo da za prijateljicu imaju baba Gvildu.
- Dobro, - reče Frija, ali kako ja tu mogu da pomognem?
- Ti si vidarica, isto i kao ona, a nemaš pravi vilinski izgled. Zato idi kod nje, utvrdi šta se desilo i opomeni je. Ona dobro zna da vilenjaci dva puta ne opominju. Mi ne smemo ubijati žene, ali to ni malo ne sprečava vile da povremeno odapnu koju strelu na pripadnice sopstvenog pola. -
- Biće kao što kažeš. Meni je lako da se krećem među ljudima. Još pre sedam godina bila sam jedna od njih. - reče Frija, pa ode Ohen da je pripremi za put.
Stara vila spakova joj sve neophodne stvari vilin-vidarskog zanata u jednu torbu i dade joj nekoliko poučnih saveta. Zatim nekim losionom opusti njenu nakostrešenu kosu, koju je biljni preparat držao uspravljenu, jer je Frija volela da potpuno liči na vilinski narod. Skinuvši joj praktični vilin-kostim Ohen je obuče u gomilu dronjaka, tako da liči na neuglednu siroticu. Frija se malo bunila smatrajući da vidarice i vračare nisu prosjakinje, ali joj vila reče da će svima biti čudno ako fino obučena lepa žena skita sama po šumski putevima.
Mlada vidarica tada se pomiri sa sudbinom pa ode da se pozdravi sa svojim najbližim. Te večeri je žestoko vodila ljubav sa Kjuom i Un, u znak rastanka. Sledećeg jutra Frija izljubi decu i krenu na put.
Vilenjaci je ostaviše na ivici Mrtvih bregova prema spoljnoj šumi, i vratiše se sa konjima u Šumu Trolova.
Pešačila je danima. Raskvašene staze stalno su vlažile njene krpama obmotane kožne obojke, i da nije imala vilenjačku krv sigurno bi se bila razbolela. Ovako se samo tresla i cvokotala na noćnoj kiši. Put prema graničnoj oblasti Danske vodio je kroz njeno rodno delo. Pošto su prošle godine od kako su sa Kjuom pobegle odatle, a i zato što je izgledala tako jadno i prljavo da je ni sama Ifis ne bi prepoznala, ona se hrabro uputi pravo kroz sredinu sela. Šepajući i oslanjajući se na štap, zavijena do nosa, ona stiže do trga na kome im je Tojstolf sudio.
Na trgu je opet bilo okupljeno mnoštvo ljudi. Stajali su i posmatrali nešto na sredini. Stari Harold bio je srušio nekog fratra i vukao ga je po prašini, urlajući i vitlajući sekirom. Konačno mu strže kukuljicu i poče da ga tegli za uši. Posle otprilike pola minuta on mu pusti glavu i baci ga na zemlju. Promrmlja nekoliko nerazumnih reči izvinjenja okrenu se i ode kroz masu koja se razilazila pred njegovim praznim pogledom.
Frija sazna kako se od Repove smrti Harold mnogo izmenio. Stalno je napadao zakukuljene hrišćanske sveštenike, pokušavajući da dokaže kako se iza njihovih mantija kriju vilenjaci. Obično su prolazili sa po kojom modricom i sa mnogo straha, ali jednom nastrada izvesni otac Adolf, kome su Vandi odsekli uši kad je bio misionar u zemlji Vilaka. Harolda niko nije mogao da uveri kako to nije vilenjak koji je sam sebi odsekao uši da ga on ne bi prepoznao. Na pravdi Boga pogubio ga je naočigled okupljenog sveta.
Šta više, od tada je postao ćutljiv i stalno je da sobom vukao onu okovanu sekiru, pazeći na put. Narod ga prozva Harold sa Krvavom Sekirom. Zbog njega je biskup Tojstolf doživeo mnoge neprijatnosti od crkvenih vlasti, pa ga je pozvao na razgovor. Pošto ubeđivanja i pretnje nisu dale nikakve rezultate, a pošto biskup nije tek tako mogao da pogubi starog prijatelja koga je um počeo da napušta, on ode prema dvoru kralja Otona sa Gvozdenom Košuljom, da traži od nadbiskupa premeštaj i da pravda Harolda kome je to bio način borbe protiv nečastivog.
Nadbiskup Rufus premesti ga na bolje mesto, s obzirom na njegove velike zasluge za veru. Posla oproštaj i Haroldu, koji je, po njegovom tumačenju, bio poludeo od mržnje posle susreta sa đavolom, te je sada bezumnim sredstvima pokušavao da porazi Satanu. On je, reče, dobar Hrišćanin, a siromaštvo duhom samo mu je otvaralo put u carstvo nebesko. Ipak, nadbiskup se potrudi da obavesti svu braću da oprezno ulaze u selo Lughajm, i to obavezno bez navlačenja kapuljače, ma kakve bile vremenske prilike.
Frija nastavi dalje, plašeći se da je neko ipak ne prepozna i opet pošalje na lomaču. Iako joj je kosa zbog praška bila plava, koža svetlija, a oči zbog upotrebe specijalnih kapi sive, upečatljiva lepota njenog lica bila je vrlo prepoznatljiva. Stare, dokone domaćice, koje nisu imale drugog posla nego da zagledaju prolaznike, bile su suviše velika opasnost da bi se pored njih mogla osećati spokojno.
Friji je trebalo skoro mesec dana da ritmom stare pogurene skitnice stigne do pogranične oblasti između Danaca i Gitsa. Dejstvo praška za dlaku i kožu bilo je prestalo, a kapi posle prolaska kroz svoje selo više nije stavljala, pa je opet ličila na sebe. Nastavila je da tabana po toj retko naseljenoj teritoriji susrećući samo ribare i lovce na močvarne ptice. Kod njih se odmah poče raspitivati za Gvildinu kuću, predstavljajući se kao njena rođaka sa severa. Ljudi su od nje uzmicali sa nepoverenjem, jer svako onaj ko traži „Veliku Volvu" kako je sama sebe nazivala, nije mogao ići po svetu sa dobrim namerama. Ipak, iz škrtih informacija Frija uspe da utvrdi gde se, otprilike, nalazila i odmah se uputi staroj vračari. Dva dana se lomatala po močvari dok je našla Gvildinu krovinjaru, jer se slabo snalazila u tom nepreglednom moru trske.
Kuća stare vračare bila je niska i široka, stara i trošna. Niko ne bi pretpostavio da tu, u njoj, pod ogromnim krovom od šaša koji se spuštao skoro do zemlje, živi žena sa toliko moći i bogatstva. Frija se dugo trudila da joj priđe, zaobilazeći vodu i živo blato. Konačno je pronašla jedan prilično siguran nasip, ni pun metar širok, koji je vodio do kuće na ostrvu u močvari.
Ono se jedva primećivalo, jer je bilo malo i nisko, a jedina vegetacija na njemu bili su trava, korov i jedna ogromna razgranata vrba koja je natkriljavala kuću. Frija stupi na utaban deo ispred ulaza, koji je verovatno imao funkciju dvorišta. Odatle pozva domaćine da se jave, uplašivši celo jato različitih močvarnih ptica što su se bile šćućurile na trščanom krovu. Za trenutak se ne dogodi ništa, a onda se iz mraka ulaza pojavi se čovek preko dva metara visok, veoma debeo, sa maloumnim izrazom lica.
On se izvuče iz niskih vrata, sagnuvši se da bi prošao i stade pred tamnokosu vilu daleko je nadvisujući. Ona prosto nasluti fizičku opasnost od te osobe, u čijoj je senci stajala. Orijaš ju je tako posmatrao, da se u njegovoj blizini osetila vrlo neugodno. U pogledu mu nije bilo ni najmanje muške pohote, nego samo neprijateljstva i mržnje, što Friju još više uplaši.
Vidarica iz Astara pokuša da se polako povuče ka prolazu, ali džin preteći zakorači napred ispuštajući neartikulisane glasove. Frija se ukoči. Osećala se kao da se nalazi ispred velikog psa čuvara koji će je pokidati ako napravi neki nagao ili nepromišljen pokret. Situacija je bila nesnosna. Maloumnik se sve više rogušio na mladu ženu pred sobom, koja je pogledom ulovljene zveri tražila neki izlaz ili sredstvo za odbranu. Istini za volju, baš i nije bila toliko bespomoćna.
U dubini njenih dronjaka, ispod plašta od pačvorka, krio se oštar vilenjački nož, pravljen da oblikom podseća na ljudske, ali, jedno od zlatnih pravila Per-Ringa glasilo je: Protivnik treba da vidi tvoj nož tek kada mu se nađe među rebrima. Svaka drugačija upotreba glupa je i samo protivniku otvara nove mogućnosti. Zato je, u Frijinoj glavi, nož zaista bilo poslednje sredstvo.
Zvižduk raspara tišinu močvare. Poremećeni gorostas okrenu se od Frije nezgrapno se gegajući i nešto zlobno gunđajući sebi u bradu. Na ulazu kuće stajala je sitna, sedokosa starica, pogurena i odevena u sivu, vrlo vremešnu haljinu od nekada skupocenog materijala. Frija odahnu bar za trenutak.
- Šta hoćeš ženo? - viknu vračara - Možda hoćeš da se otarasiš muža ili suparnice? Da ti nije dodijala svekrva? Reci samo. Ako imaš da platiš, baba Gvilda će naći lek za sve. -
Mlada žena se nasmeja od srca, pa podbočivši se reče babi:
- Nisam ja ona za koju me ti smatraš. Da mi je problem tako lak, kao što je pravljenje otrova sama bih ga rešila, odavno. I ja sam vidarica kao i ti, mada mnogo mlađa i slabija. -
- Zašto si onda došla ovamo? - znaš da smo mi soj koji se međusobno previše ne trpi. Naročito ako su nam moći podjednake. -
- Nisam ja došla da te pitam za sticanje moći i pravljenje otrova, već za neke tajne lečenja ranjenika koje su mi vrlo potrebne. -
- Odakle ti ideja da ću ti nešto pokazati? Ja sam mukotrpno došla do svog znanja i nemam nameru da ga delim ni da kim - zareža starica.
- Ti si najstrašnija vračara u celom Goingu i celoj Skaniji. Moraš biti i najbolja vidarica. Ja nemam vremena da učim od slabijih, a moj gospodar mi neće još dugo praštati greške - otresito joj reče Frija. Pa onda, nešto mirnije, nastavi - Misliš li da bih potegla da te tražim po ovoj zabačenoj močvari da me nije muka naterala? Ja sam vidarica sa jednog ostrva blizu Jitlanda. Nisam samostalna kao ti, već služim erlu Svemu Veprovoj Glavi. Još kao devojčica dospela sam tamo, jer su me Svemovi ljudi oteli pošto su spalili selo mojih roditelja na Listerlendu. Među vikinzima brzo sam prestala da budem robinja, zahvaljujući mojoj lepoti i malom znanju iz vidarstva koje sam naučila od moje bake.
Međutim, kako su godine prolazile, siromaštvo moje veštine sve je više padalo u oči. Erlu Svenu u zadnje vreme veoma loše ide. Norvežani i Danci šalju sve bogatije tovare sa jakom pratnjom, a ljudi u priobalnim naseljima postali su vrlo oprezni. U takvoj situaciji on posle svake bitke ima mnogo ranjenika.
Jedno vreme uspevala sam da se održim pomoću veze sa Svenovim sinom, Saksom. Ali, na moju nesreću, on takođe beše ranjen i umre mi na rukama od zlog grča, a ja mu nisam mogla nikako pomoći. Jednostavno, nisam znala kako. Tada je Svem Veprova Glava uvideo razliku između mene i drugih vidarica. On se izvika na mene i zapreti mi da će me oterati ako ne budem znala da lečim ljude do njegovog povratka sa letnjeg pljačkaškog pohoda. Meni se, pravo da ti kažem, nikako ne ide od erla Svema, pošto je moje selo odavno uništeno i nemam kuda da se vratim.
Osim toga, zavrtela sam mozak njegovom mlađem sinu, Ormu. Njega sam krišom naučila ljubavi, još dok je Sakso bio živ i, sada me obožava. Toliko me je zavoleo da je virio dok sam spavala sa njegovim bratom i plakao. Možda je dobro što je Sakso poginuo, jer bi ga mladi petlić pre ili kasnije zbog mene ubio. Pošto je Orm sada jedini Svemov naslednik ne moram da ti objašnjavam ko će biti nova gospodarica ostrva i majka naslednika erlovske titule. Zato sam spremna da učinim sve kako bi ostala kod erla Svema Veprove Glave! -
- Vrlo ubedljivi razlozi - odvrati starica - Ipak, ne shvatam kakve ja veze imam sa tim? Kakva je u svemu tome korist za mene? -
- Prvo ovo! - reče joj Frija bacivši joj pozamašnu kožnu kesu pred noge - Čujem da često reskiraš život trujući ljude za šaku srebra. Ovo je zlato i nije ga tako malo. Novac mi ništa ne znači jer Orm može da mi da iz gospodarevih sanduka koliko god hoće, izgovarajući se da je izgubio neku opkladu ili kupio neku vrednu stvar koju je gospodar već odavno zaboravio da ju je opljačkao.Kao drugo, ti stariš, a zbog prirode svog posla imaš sve više neprijatelja. Mislim da će ti uskoro odgovarati da negde imaš prijateljicu na vrlo visokom položaju, bilo da ti pomogne, bilo da se skloniš kod nje ako si progonjena. -
Starica se saže, dovati kesu, pa, odmerivši je u ruci, reče: - Ovo zlato vredi više od svog srebra koje sam dosad stekla. Bila bih luda da odbijem tvoju ponudu. - Zatim pogleda mladu ženu ispod oka, pa joj se obrati kroz krezubi osmeh:
- Vračara sem znanja treba da poseduje i mudrost. Prvu lekciju ćeš dobiti odmah. Molim te, razmisli šta si sada uradila. Predala si mi zlato koje treba da plati tvoje učenje. Sada mi ništa ne stoji na putu da te otrujem ili naredim svom sinu da te baci u živo blato i tako sačuvam svo svoje znanje za sebe. -
Frija poblede pri pogledu na maloumnog orijaša, koji se zlokobno cerekao sa druge strane ostrvca.
Ode moja istraga! Pomislila je. Znači, moraću da sada odmah ovim nožem ubijem oboje. Sa onim kretenom to će biti prilično teško, a šta će mi Haldir reći? Nemam nikakve dokaze sem babinog hvalisanja. Nim će vikati na mene gore nego na Un. Reći će da smo mi napovilni varvari koji sve rešavaju sekirom. Ali, možda me zaista samo opominje. Polako skupi hrabrost pa pogleda staricu u oči i odgovori joj:
- Ako si spremna to da učiniš samo da bi sačuvala nekoliko trikova iz vidanja rana, nek ti bude. Ako hoćeš da odbaciš sve dalje koristi koje od mene možeš imati, onda ja ne znam šta da mislim o tebi. Ja bih te celo leto služila kao sluškinja, a već sam ti rekla da ti mogu platiti još zlata. Budimo ozbiljni. Niko ne kolje kravu koja daje puno mleka. To nije pametno, a nekmoli mudro. -
- Pamet je vrlo relativna stvar. Mnogi ljudi će steći manje koristi, ali će učiniti zlo iz čistog inata ili zato što se raduju jer misle da su nekog prevarili. U ovom slučaju ne smeš izneti sve adute odmah, ni reći sve što znaš u razgovoru. Tu tvoju reč i čast koju si naučila rastući među vikinškim ratnicima, ostavi za taj svet odakle si došla. Ovde, u svetu magije, vladaju neki drugi zakoni. Upamti, ljudi su vrlo različiti. - iskreno je posavetova Gvilda.
- Upoznala sam nekoliko ljudi koji se bave magijom. Čak sam srela i jednog vilenjaka koji je plovio za Gotland i uopšte nisam stekla takav utisak o njima. Mora da sam jako glupa i naivna. Ja zapravo ne želim da se bavim pravom magijom. Da ratnicima proričem sudbinu i tako to. Samo želim da naučim da lečim, kako bi zadržala svoju poziciju - odglumi tamnokosa vila prostodušno, sa zadovoljstvom primetivši trzaj na Gvildinom licu kada je pomenula vilenjaka. Izgleda da je u toj beskrupuloznoj trovačici ipak tinjao strah od starih učitelja. Možda će moći da je urazumi kada se budu bolje upoznale. To ne bi bilo toliko teško da nije onog mesnatog trola koji joj može slomiti kičmu na prvi majčin mig.
- Sada bi mogli da uđemo kod mene u kuću. Smatraj da si primljena za šegrta. Ovaj savet ne bih dala bilo kome. Mislim da ćemo se slagati. - nastavi pogrbljena starica uhvativši vilu za ruku i uvede je u svoju skromnu krovinjaru.
Unutrašnjost Gvildine kuće neverovatno je odudarala od spoljašnjosti. Po mračnim prostorijama kuće nalazili su se mnogi vredni predmeti. Medveđe, lisičije i kunine kože pokrivale su svaki santimetar zidova. Narandžasti sjaj vatre presijavao se na plemenitim metalima skupocenih predmeta. To bogatstvo kao da je nekim čudom bilo pošteđeno pogubnog uticaja močvarne vlage. Frija odmah zapita Gvildu kako je to postigla.
Starica je popreko odmeri pa reče:
- Zar nisi rekla da te zanima samo veština lečenja? Ta zaštita od vlage ne spada u vidarstvo i to ti neću pokazati. Nemoj misliti da ćeš se baškariti ovde dok budeš učila zanat od mene. Tvoje mesto će biti u zadnjem delu kuće, gde su kuhinja i ostava. Tamo predmeti nisu ničim zaštićeni od memle močvare. -
Ona uvede Friju u neugledne drvene prostorije pune sudova sa ničim pokrivenim podom od nabijene zemlje. Pored ogromne kuhinje nalazile su se dve prostorije, od ostatka kuće odvojene prljavom sivom tkaninom. Bila je to lepo uređena sušionica za bilje koja je kao neki tunel izbijala iz južnog zida kuhinje i nestajala negde u mraku. Drvene police su bile toliko tesno nabijene da se između njih jedva moglo provući. Odatle su razne aromatične trave širile oštar ili opor miris. Sa druge strane bila su vrata ostave koja su se zatvarala ogromnom rezom nenormalne veličine za koju je Frija sumnjala da je sama može podići. Ogroman, kamenom ozidan kamin dominirao je prostorijom. U njemu je bilo dovoljno mesta i vo da se peče. Sa čeličnim šipkama za kačenje raznih stvari i lancima sa čengelama za lonce i kotliće, ličio je na pravu ratnu građevinu, koja je, onako pocrnela od gara, ostala kao spomenik propasti svojih branilaca.
- Ovo će narednih meseci biti tvoj dom. Smesti se gde god hoćeš. Daću ti jedan komad starog krzna za ležaj. Samo se postaraj da ne budeš negde na putu. Moj sin, Hrut, ima mnogo gadnu narav u takvim situacijama. Šutira bez upozorenja. Možda ti je najpametnije da legneš tamo u ugao, pored Angarade. -
Tek tada Frija primeti malo stvorenje koje je ležalo na gomili krpa i koža uz sam kamin. Gvilda je, znači, ipak imala učenicu. Pošto se vračara okrenu i udalji iz kuhinje, vila priđe Angaradinom ležaju i čučnu pored njega. Devojka krupnih očiju i talasaste kestenjaste kose, podiže glavu i prijateljski se osmehnu u znak dobrodošlice. Zatim opet spusti glavu na krzno i utonu u nepomičnost. Vilin-vidarica potapša je rukom po ramenu pokrivenom krpom neodređene boje, pa progovori:
- Mislim da ćemo se nas dve lepo družiti, Angarda. Iako nam je učiteljica toliko nakostrešena. -
- Angarada, a ne Angarda - reče devojka gotovo dečijim glasom - I ja nisam nikakva Gvildina učenica kao ti, već robinja koju su Josmovikinzi, vođeni Bornom, doveli na sajam u Samalandu, gde me je Gvilda kupila i dovela u Going. To je učinila, jer sam bila najlepša od svih mladih robinja koje su bile izložene. Dugo se nadmetala sa nekim matorim erlom iz Upsale, koji je bio oduševljenim sa mnom. Taj je starac bio prezadovoljan time što su mi grudi tek bujale, jer je u njegovoj istrošenoj duši strast mogla da pokrene samo vrlo mlada devojka. Ali, koliko god da je ponudio, volva je davala srebrnjak više. Na kraju je odustao, rekavši da za tu cenu može kupiti dobar brod, i otići da se sam snabde lepim devojčicama. Gvilda ga ismeja, rekavši mu da neće doživeti vreme za sledeći pohod, na šta on u strahu pobeže, jer varvari njegovog soja shvataju svaku reč veštica kao predskazanje. Tako sam iz svog doma u Južnoj Franačkoj dospela ovamo. -
- Mmm... Ko bi to rekao? Da se matora džangrizava Gvilda zanima za lepe devojčice. - nasmeja se Frija, već žaleći devojku što pored sebe mora da trpi tako fizički odvratno stvorenje.
- Grešiš! - sada se veselo nasmeja Angarada - Tu sam imala puno sreće. Da nisam još kao čobanica izgubila nevinost sa dvojicom starijih dečaka, verovatno bih još bila devica. Čak me ni Josmovikinzi nisu silovali jer je na drakaru punom roblja bilo zabranjeno praviti gužvu sa ženama. Znaš te zmajske lađe, kada su dobro natovarene, nisu baš stabilne. Tako da, od kako sam u ropstvu, niko nije spustio ruku na mene. Mislim, sa onom namerom. -
Lice tamnokose vile, poprimi izraz zbunjenosti. Angarada to primeti, pa sede u postelji, otkrivajući pritom svoje mladalačke draži u tankoj lanenoj košulji koju je nosila, i poče da objašnjava došljakinji situaciju u Gvildinoj kući.
Gvilda je, kao već starija žena i poznata vračara, zanela negde, ko zna kako i sa kim. Trudnoća joj je prošla dobro i ona se vrlo lako porodila. Beba je bila krupna i vrlo je lepo napredovala. Međutim, nasuprot velikoj snazi njenog sina, javio se nedostatak uma, koji je bio sve gori kako je rastao. Kažu da je vešta vračara svuda tražila lek za svoje čedo. Tako je stigla čak i do Šume Trolova, užasnog mesta na kome vilinska stvorenja pletu svoje nevidljive paukove mreže opsene i magije. Na njeno navaljivanje, pošto zlo uvek pomaže zlu, njihovi vračevi ga pregledaše i rekoše joj da za stanje njegove duše ima malo nade u njihovoj magiji i napicima. Zatim su je posavetovali kako da ga čuva, i da nikako ne dozvoli da dospe na brodove ludih, čak ni posle njene smrti. Rekli su još da maloumnom mladiću pokuša da omogući što normalniji razvoj, sa svim elementima života i pored relativne izolacije u kojoj se nalazi.
Tada je Gvilda počela da ga uči normalnom ponašanju, dresirajući ga kao životinju. Posle nekoliko godina, slušao je, izvršavajući komande koje bi mu izdala, bez pogovora, što ga je napravilo prihvatljivim za ljudsko društvo, mada je ostao nepovratno mutav. Onda je rešila da mu kao nagradu za trud ponudi ženu, što bi mu potpuno odgovaralo, pošto je bio već dovoljno odrastao. Kako nigde nije mogla pronaći ni jednu devojku koja bi pristala da legne sa njim, za bilo kakav novac, ona, u očajanju, reši da taj zadatak izvrši sama.
Međutim, kada je video nago telo svoje majke, koja mu je u svakom pogledu bila autoritet, mladi ludak, zbog protivrečnosti izazvanih u psihi pade u vrlo teško depresivno stanje. Tada se opet konsultova sa vilenjacima, koji je izgrdiše zbog nepromišljenosti, i dadoše joj neko lišće koje bi trebalo da žvaće kako bi povratio raspoloženje. Gvilda se onda doseti da ode na jesenji sajam i među robinjama kupi svom sinu najlepšu devojku koja se mogla pronaći.
Mlada i obdarena Angarada trebalo je da bude garant pravilnog razvoja Hruta. Međutim, kako se maloumnik sporo oporavljao od šoka koji je Gvilda svojom greškom izazvala, tako se utvrdilo da nema nikakve naklonosti prema lepoj robinji. Ko zna kakvi su se mehanizmi stvorili u tom bolesnom mozgu, uglavnom, on ne samo da nije vodio ljubav sa Angaradom, nego je počeo i da je mrzi. Danima ju je zlostavljao po kući, plašeći se verovatno da mu pridošlica ne preotme majčinu ljubav.
Stvar se još pogoršala kada ju je Gvilda uzela u zaštitu. Zato je Angarada dobila mesto u kuhinji, da radi teške i prljave poslove, koje je ranije Hrut izvršavao, i nije imala pristupa u bogate prostorije volve i njenog sina. Shvativši u svom plitkom umu njen položaj sluškinje, Hrut je ostavi na miru i uglavnom ju je trpeo. Tako su svo troje nastavili da žive u močvari.