Imati i nemati

  Februarsko je veče '74. Dok krišom ispod oka bacam pogled na sat čekajući 7 i 15 i početak majstorice u Frankfurtu gde će se Špancima dogoditi Katalinski, cedim poslednje atome strpljenja da ostanem miran dok stari Mađar štekće makazicama oko mojih ušiju. Pogodba je „šiške za utakmicu" i tu dileme nema. Da je uslov bio „nularica"- pristao bih.

  U kraju u kome živim naizgled nema baš previše mogućnosti za sticanje profita (ako izuzmemo hektare potencijalnih parkinga) - dakle nema svih tih akvaparkova, žirafa, velikih poslovnih zgrada, platana za poseći i podzemnih garaža, ali je s obzirom da ljudi ipak moraju od nečega živeti mala privatna inicijativa (a.k.a. borba za opstanak) sasvim lepo razvijena. Ako ne računamo najpreduzimljivije (dilere droge i pljačkaše svih vrsta, u šta ubrajam i kladionice) uglavnom kod braće Kineza, kao i u vidu mnogobrojinih, doduše lako umirućih str i szr-ova.
Ne znam kako je u drugim delovima Grada pa i Republike ali ovaj deo Novog Beograda - hajde da ga nazovemo oko „Piramide" (takođe „lako umiruće") - snažno poručuje da je duboko zagazio u 21. vek i da stanovništvo jako vodi računa o svom zdravlju i izgledu (broj apoteka po želucu tj frizera po glavi stanovnika) što je zaista ohrabrujuće.
  Pogled na 5 (pet) frizerskih radnji, koje maltene gledaju jedna u drugu zbrčkane na prostoru ne većem od 2 ara, i saznanje da ih u krugu od 300 metara ima bar još desetak, pa zatim prolazak pored tri apoteke koje su zid do zida jedna pored druge na putu do Pijace učvršćuje to epohalno saznanje da sugrađani najzad traže nešto više od života osim suvog 'leba. Lepote, dakle i pomalo bensedina?
Sada ide mali trol koji to i nije: u bisere privatne inicijative moram da udenem i jednog čije postojanje sasvim solidno objašnjava ko smo, šta smo i gde smo i koji se bavi - popravkom patika. Da, dobro ste pročitali.

  Ali, da se ovaj tekst ne ode putem zajebancije aktuelne vlasti ili priče o "sveopštoj krizi", hajde samo da rezimiramo: ovaj deo Grada dakle, ako se izuzmu inostrane firme (čitaj: Kinezi) naprosto rastura na polju primenjene kućne hemije (lekovi i droga) kao i na polju primenjene umetnosti (kriminal svih vrsta, ali i - frizeraj)
S obzirom da smo se zdravljem bavili u jednom davnom tekstu posvećenom Prepodobnom Tomeku Krstitelju, red je da priču nadogradimo, kako i dolikuje - perfektnim autfitom. Jer, ništa nam drugo do konačne sreće i samospoznaje i nije preostalo.

  Osim toga, da se ne lažemo: apotekari su, u pauzama bezuspešnih pokušaja da zaleče komplekse i postanu veći lekari i od lekara samih , uglavnom i samo - prodavci nečega.
A frizeri, brice, berberi (praštajte zbog rodne neravnopravnosti) su čisti kreativci.
I ne samo to.

  Februarsko je veče '74. Dok krišom ispod oka bacam pogled na sat čekajući 7 i 15 i početak majstorice u Frankfurtu gde će se Špancima dogoditi Katalinski, cedim poslednje atome strpljenja da ostanem miran dok stari Mađar štekće makazicama oko mojih ušiju. Pogodba je „šiške za utakmicu" i tu dileme nema. Da je uslov bio „nularica"- pristao bih. Mada, da se ne lažemo: klinac četkasto guste kose koja raste u svim pravcima i još sasvim nepravedno darivan đozlucima,nema mnogo prostora za pogađanje - „zdravije je, jer šiške kvare vid". Grotesku upotpunjava bulumenta okolnih baba i tetki okićenih viklerima i poluofarbanih lobanja koje blagonaklono klimajući gledaju na svo to upristojavanje.

Stari Mađar, inače regularni frizer jednog beogradskog pozorišta hrabro je, u to vreme procvata socijalizma ,sa svojom suprugom vodio ilegalni porodični biznis „radeći babe" (i dostupnu klinčadiju) po kućama. Bila su to na neki način ritualna okupljanja koja se, naročito pred neke bitnije društvene događaje - što zbog „udešavanja" što zbog nephodne „razmene informacija" - nikako nisu smela propustiti, dočim su tadašnje gospodžaministarke (ili kako se To već u to doba nazivalo) bile neosporne zvezde večeri i sasvim odličan izvor „informacija" o kojima će se kasnije danima razglabati.

  Kasnija upristojavanja najčešće su se odvijala tamo gde je bilo i najbliže za odvući me - dakle u neposrednom komšiluku, u Kosovskoj ulici kod (opet starog, to je izgleda bio neki generalni trip tih godina - da svi „majstori" budu beznadežno matori) gazda Franeta čiji je lokal izgledao kao da niko u njega nije ušao barem stotinak godina. A da se ne lažemo (po učinku gledano) i sam gazda je odavao utisak kao da bar isto toliko vremena nije uzeo makaze u ruke.
Uostalom, šta se i moglo tražiti od sirotog starca? U to doba, korektnu frizuru podrazumevala su dva pojma: sekira (za razdeljak) i pegla (za ono što se sekirom razdeli). Socijalistički jednostavno. Ko je ipak imao petlju (ili godine) da pokuša da bude „baja" trebalo je samo sve to nekako da raščupa i da (opet nekako) izbegne „budne oči" školskih higijeničara, nastavnika, predsednika kućnog saveta, aktivista mesne zajednice ili pak sopstvenih roditelja i - pusti kosu da mu preraste preko ušiju.
Međutim, to mesto i taj lokal u Kosovskoj bitni su jer će se baš tu nešto kasnije (uz još neka mesta) začeti svojevrsni beogradski frizerski nju vejv.
Dok se to ne desi, nezadovoljnicima gazda Franetovim učinkom, kao i onima u večitoj potrazi za nečim boljim  - preostajala je Mimoza, na ćošku Lole Ribara preko puta Radija. Tu ste bar imali mogućnost da vas svaki put osakati neko drugi a ne jedan isti majstor. A bilo je i frizerki, što nije zanemarljivo kada ste omamljeni pubertetom. Čak je i najružnija frizura bivala malo manje ružna kada je uradi plavokosa Goca, frizerka sa (tada nesvakidašnjim) tatuom leptira na listu noge. Njen nekako strog izgled kao i saznanje da je narečeni tatu urađen tokom jednog od boravaka u nekom od kpz,  znatno su umanjivali pregovarački potencijal mušterije i otklanjali nedoumice: ona te samo pogleda i tu nema onog „sačekaću majstora" već sedneš kao hipnotisan, u par poteza makaza i mašinice obavi se šta je potrebno, ustaneš, platiš, odeš i veruješ da si lep. Prosto.

  Istovremeno, na drugom kraju Kosovske ulice, baš preko puta Kinoteke, socijalističkoj omladini i boljestojećem radnom narodu frizure a la Džontra Volta upriličavao je frizer Zvonko, u lokalu čiji su izlog ukrašavala četiri raznobojna reflektora koji su se palili i gasili u ritmu unutragruvajuće disko muzike, a koji će nešto kasnije izgoreti u (čini mi se) ne baš razjašnjenom požaru.
Negde oko Kneza „operisao" je Šobota ali je to nama klincima bilo em predaleko, em preskupo, em neshvatljivo „hoh".

  Bilo kako bilo, lagano su se na horizontu ukazivale osamdesete i prvobitno socijalističko „šišanje primernih omladinaca" - kome su do tada pandan bile jedino hipijevski (neošišana i uglavnom) masna kosa do pola guzice, zatim neznatna manjina onih „modernijih" koje su šišali pomenuti Zvonko i Šobota ili već pomalo raritetne ali svakako spektakularne „gastarbajterke" - počelo je stilski da se razvija.
  Baš nekako tada i u sred te Kosovske na mestu gde je rupčaga tada već pokojnog gazda Franeta zvrjala prazna, posle višemesečnog renoviranja otvoren je Mišelov frizerski salon, nešto do tada neviđeno u Gradu. To je veoma brzo postalo mesto koje su počeli da posećuju svi koju su „nešto značili" ili „držali do sebe" - uključujući i tada megapopularne pop i rok zvezde koje su već tradicionalno odsedale u obližnjem hotelu Union.  Zanimljivo je da su narečene „zvezde" ipak radije odlazile u, niz ulicu nešto udaljeniji, Mišelov salon umesto da samo pređu ulicu do Zvonka.
Počinje dakle era „talijanki" i pratećih varijanti na koje čak, u određenom periodu „stilskih lutanja" ni neke osvedočene gradske legende ne ostaju imune. S druge strane bujaju pank i priključenija, karakterisani slobodnim, jednostavnim, jeftinim i nadasve kreativnim pristupom oblikovanju kose. 

  I dok se pankeri u nedostatku gela (koji je u naše krajeve stigao nešto kasnije) snalaze pomoću imalina pa i piva a šminkeri u nedostatku blanša za kosu koriste hidrogen, ne želim da razmišljam kako su „tediji" (ovde je trebalo da ide link za bilo šta što ima veze s Fifties a da nije podatak da su im Paribrejkersi svojevremeno bili predgrupa, ali a-a, nema) nadoknađivali briljantin. Ipak, jedino bitan bio je finalni efekat. Bitno je bilo ličiti na London.
Jer, posle svega toga mnoge od nas ionako je čekalo nezaboravno suoćavanje s jednostavnošću vojničkog šišanja o kome (zapanjujuće) neću trošiti reči.

  Imam utisak da je tada svako od nas počeo pojačano da pazi na svoju frizuru jer je ona odjednom postala svojevrsna poruka Svetu i sasvim čitljiva legitimacija pripadnosti određenoj grupaciji - što se i jeste etabliralo kao nekakvo identifikaciono pravilo kada se podsetimo svih onih kasnijih „kajdža - gu gu" repića, preko još kasnijih „konjskih repova" pa sve recimo do „tajsonki" devedesetih.

  U svemu tome frizeri ostaju alfa i omega cele priče, neko ko može da stvori vizuelni identitet, potpomogne ekspresiju onog što nosimo u sebi, istakne vrline i sakrije mane ili pak - potpuno upropasti celu stvar. Kao što nam onaj Majstor gore (popravljač patika) vrlo jasno kazuje ko smo, šta smo i gde smo, tako i vešt frizer, pa makar i samo dobrim savetom, može sasvim da nas preokrene i u nekom smislu, pomiri same sa sobom .

  Dakle, osim što su osvedočeni „manuelni radnici" od kojih se često traži imaginacija, a prečesto i - nemoguće (u tom smislu prilažem komentar moje sadašnje frizerke „Bato, ja sam frizerka a ne plastični hirurg") - frizeri su svakako još i više „mentalni delatnici" - tj psiholozi, pa i psihijatri. U prilog tome govori činjenica da frizer obično ne deli našu ideju kako bi frizura trebalo da nam izgleda. Mada, ni mi sami najčešće nismo baš načisto šta bismo želeli, šta bi trebalo i šta je zaista moguće. Jer mnogo puta želimo da smo u stvari neko drugi a ne mi sami, takvi kakvi smo.
Drugim rečima - oni što imaju kovrdže - želeli bi ravnu paž frizuru, dok bi ovi što sa tri dlake na glavi želeli afro. Bitno je da uglavnom niko postojećim stanjem nije preterano zadovoljan i uvek se nekako očekuje drugačije, bolje i lepše.
I dok su nekima od nas frizure istinski ukras, sasvim u sinergiji sa ostalim ličnim kvalitetima, nekima su opet samo i jedino - dijagnoza
Za utehu, nije samo običan svet podložan toj  „vidim - sebe - drugačije" - boljci: poznate ličnosti, čijem se „javnom" izgledu redovno divimo, privatno tj onda kada su u poziciji da same odlučuju - umeju da izgledaju potpuno pa i frapantno drugačije.
Verovatno je sve to tako zato što vrlo često sebe doživljavamo potpuno različito i pomalo „izvrnuto" od onoga kako nas svet okolo vidi, kao i od onoga šta zaista jeste realno.
Mada, sasvim slatko pitanje jeste šta je tu u stvari „realno": ono što mi osećamo i želimo ili ono što ljudi okolo vide, „misle da bi trebalo" i zaključuju „cedeći" sliku kroz neki svoj filter?

Koliko nam to na glavi zaista dobro stoji?
Pa, verovatno tačno onoliko koliko nam se, u stvari i dopada.

ps: svima mnogo hvala za proteklih pet godina sjajnog druženja.