Bicklom oko sveta -- Jonija, Turska

Češmir

1. februar

U Češmiru je vetar neuporedivo slabiji, a sija i sunce, pa nam se vreme čini gotovo prolećnim iako je svega sedam stepeni. Raskravljeni, obilazimo češmirski zamak i arheološki muzej. Brbljivi vodič, pravi Turčin i izgledom i po tome što se obraća isključivo Brajanu dok mene potpuno ignoriše, više je raspoložen da mog saputnika podučava turskom jeziku nego da nam ispriča nešto o češmirskoj istoriji. Srećom, tu su štampani vodiči a i objašnjenja uz muzejske eksponate veoma su iscrpna. Zamak je sagrađen u 15. veku kao odbrambena kula od pirata, ali najburniji period beleži u vreme Rusko-Turksih ratova, odnosno vladara Katarine Velike i Bajazita II. Liku potonjeg posvećeno je pola muzejske izložbe, što ne čudi, ali zašto je ruskoj carici posvećena druga polovina? Zar nije čudno da se neprijatelju da toliko prostora?

Tim, očito dobirnim pitanjem, uspevam da privučem pažnju našeg vodiča. Na lošem enegleskom objašnjava nam da je uprava muzeja to uradila smatrajući da je Katarina bila zanimljiva ličnost, posebno zbog svojih seksualnih apetita -- imala je 26 ljubavnika! I vodič nas upućuje na pano na kome su oni poimence pobrojani. Jedan je živeo svega šest meseci! uzvikuje Turčin. Na kraju nam pokazuje karikaturu nekog Francuza iz 18,. veka, na kojoj Katarina stoji jednom štiklom u Rusiji, a drugom nogom je iskoračila na tursku teritoriju, dok joj Francuzi, veselnici, vire ispod suknje i, očekivano, dvosmisleno komentarišu njenu veličinu. Toliko o češmirskoj istoriji i detaljima koji se pamte.

Turski poziv na čaj

Ako u Turskoj prihvatiš svaki poziv na čaj, nikada nećeš stići nikuda -- rekao je neko, ko veoma dobro poznaje gostoljubivost ovog naroda. Stali smo na pumpi samo da bih otišla u toalet i dok sam izašla, a jedan radnik je već bio pozvao Brajana na čaj. Ušli smo u sobičak gde su dečkić i muškarac. Merhaba! -- pozdravismo ih. Merhaba! -- otpozdrave nam, sa širokim, srdačnim osmesima. Ustupaju nam stolice pored grejalice i odmah prinose čaj i kutiju šećera.

Radnik koji nas je pozvao zove se Mehmed i uskoro se ispostavlja da je najstariji od svih zaposlenih, kojih ima pet, šest, sedam, deset... -- samo ulaze, izlaze, zadržavaju se kraće ili duže, a Mehmed svakome, kako ga ugleda, pruži šolju čaja. On je kurd iz Merdena, mesta na tursko-iračko-sirijskoj granici, a i ostali zaposleni su iz istog grada i u srodstvu s njim. Pre dvadesetak godina napustio je Merden u kome s tada veoma teško živelo. Najpre je otišao u Istanbul, a potom došao ovde, u Ilidžu, pored Češmija. Na pomen truske prestonice, sav se ozari i brk mu se smeši. Ne krije da mu je tamo ostalo srce.

A Mehmed o srcu zna dosta. Kaže, nema srca u osoba koje kraj pune sofre i skupog ića s lica ne skidaju namršteni izraz; dok sa naših ne silaze osmesi iako je pred nas izneo samo čorbu, pastu i sos, a od pića čaj. I samo nam je ponudio da se istuširamo u njihovom kupatilu nakon što smo ga upitali da li u Ilidži postoji hamam. 'Samo'! Smejemo se, naravno. U neverici smo da smo se ugrajali, okupali i najeli iako ništa od toga nismo ni očekivali ni tražili. Kakav je ovo samo doček, Turska! Srdačnije i prijateljskije teško da može. Čok tešekur edijorum! Hvala, mnogo hvala!

Crni čaj

2. februar

Mesto Karakoj, između Češmira i Urla, ima svega petoro žitelja od kojih je dvoje stalnih a ostali dolaze povremeno ili naizmenično, da bi čuvali svoja mala stada koza.

Jedan od ovih potonjih je Mustafa, inžinjer rudarstva u kasnim dvadesetim ili ranim tridesetim godinama. U selo je došao juče i ostaje do kraja današnjeg dana, kada će ga zameniti njegov brat, a njega će, opet. smeniti njihov otac -- i tako ukrug. Mustafin pradeda, po kome je i dobio ime, živeo je u ovom selu kao stočar -- imao je stado od čak devet stotina koza.

Sedimo u njegovoj kući gde smo pozvani na čaj. Ovde nas je naveo put, zapravo biciklistička zemljana staza za koju je Brajan opazio oznaku pored magistralnog druma. Duga je trideset šest kilometara, a na drugom nas je presrelo stado od desetak koza koje su znatiželjno počele da skakuću po našim bisagama. Zanjima je naišao i Mustafa i, nakon par rečenica koje smo razmenili, prihvatili smo poziv da uđemo unutra i malo se ogrejemo i okrepimo.

Kuća ima jednu jedinu prostoriju od približno četrdeset metara kvadratnih. Nasred nje je zimski šporet i ujedno peć, dok se leti kuva na plin. Na podu i duž dva zida postavljeni ćilimi. Sa tavana vise drveni ramovi za košnice, a tu je i stara sačmara.

U čađavim čajnicima Mustafa priprema čaj i istovremeno postavlja improvizovanu sofru: rasprostire novine i iznosi domaći buter, hleb koji je mesila njegova majka, sir od njihovih koza, med iz njihovih košnica.

Jedino je, izgleda, čaj kupovni, ili je samo kesa u kojoj ga čuva bila kupovna, a unutra se našao neki osobito jak crni čaj od biljaka koje su sami sušili. Jer nedugo nakon treće ili četvrte ispijene čaše, kada smo nastavili truckanje po kamenitoj biciklističkoj stazi, počela sam da se osećam čudno. Najpre sam mislila da se to odjedanput jasno sećam svakog detalja iz noćašnjih snova, koje sam bila zaboravila. Potom sam shvatila da bi to bilo previše čak i za nekoliko noći intezivnog sanjanja.

Tu ideju sam konačno odbacila shvativši da sam potpuno svesna svega oko sebe i da se ujedno, u mojim mislima, odvija neki paralelni tok svesti, kao da su mi se otvorile sve sinapse. Setih se da slično dejstvo imaju blag hašiš ili marihuana. I počeh da se smejem u neverici šta mi se dešava od mnogo popijenih šolja crnog čaja.

Baš ko u pesmi narodnoj

6. februar

Bejahu poznati po raznim metodama mučenja u tavnicama donjim, što su narodni pevači opevali u mnogijem pesmama junačkim. Sećam se jednoga junaka, skoro pa mog imenjaka Maloga Radojice, kome su zabijali klince pod nokte, i stresam se od jeze -- brrrrr! I kako onda da ostanem prisebna kada mi se po ulasku na nji'ovu teritoriju desi maler da polomim umnjak a sa njim i pola plombe? Teško.

Strepeći od toga šta će me snaći i 'oće li me biti i mučiti, prebijati i noge i ruke, odvukla sam se u turski državni dom zdravlja. Özgür i Brajan sa mnom, prvi kao prevodilac i tumač, drugi kao moralna i ina podrška.

Kad tamo, crni Turčin, posve nalik onom iz narodnijeh pesama. I stade da me/se muči zbog tog čuda golemoga, zvanog umnjak, što nalik je kljovi nilskog konja. Čupao ga je, ko njegov predak nokte Malom Radojici, lomio ga jerbo se ovaj nije dao tako lako, ali ga je naposletku ipak izvadio.

Bezmalo sve ko u pesmi narodnoj, samo malo bolje -- jerbo je Mali Radojica u tavnici ostavio svoje celo zubalo.

U Izmiru

4-7. februar

Izmir nam se dopao od prve, što zbog pešačko-biciklističke staze koja prati skoro celu oblau duž zaliva, što zbog desetak luka iz kojih redovno saobraćaju feriboti, poput morskog metroa. Kako imamo vremena na pretek, muvamo se po centralnoj, po imenu Konak, koja je ujedno i istorijsko središte stare Smirne, obilazeći Sahat-kulu i džamiju, a potom i ulice zatvorene za saobraćaj, u kojima se prodaju isključivo garderoba i namernice. U njima neopisiva gužva, delom zbog toga što je vikend, delom zbog izuzetno toplog vremena, pa je teško oteti se utisku da je ceo Izmir izašao napolje.

Najpre zapažam veliko stilsko šarenilo, posebno na ženama, jer dok jedne nose tradicionalna odela poput dugih haljina i marama, druge su utegnute u mini-suknje ili uske pantalone i ni po čemu se ne razlikuju od devojaka i žena po Evropi. Potom moju pažnju privlače prodavci đevreka, kojih ima na svakom koraku, pa prodavci slatkiša koji šetaju okolo u šarenim nošnjama, te prodavačice cveća, u živopisnim šalvarama i bluzama sa cvetnim detaljima.

Kako nas ko primeti i prepozna da smo stranci, bezmalo nas vuče za rukave mameći nas u svoju radnju ili na svoj štand. Pa iako ni Brajan ni ja obično ne uživamo u gradskoj vrevi, ima nečeg neodoljivog u ovim zakrčenim ulicama i pomalo preglasnim ljudima, što nam dugo ne dopušta da krenemo.

U Izmiru, naš domaćin je Ozgur, momak u ranim ili srednjim tridesetim. Rođen je u Turskoj, rastao je i školovao se u Nemačkoj, živeo kojekude, a trenutno je nastanjen u Izmiru, dok ne nađe neki topliji grad u koji će se preseliti na duže. Budući da radi kao honorarni prevodilac za nemačko-tursko-engleski, a povremeno i francuski, Ozgur ima dosta vremena za putovanja. Upravo se vratio sa ture po Indiji i pun je utisaka, pa to prvo veče provodimo gledajući njegove fotografije. Kuća u kojoj smo smešteni nalazi se na periferiji Izmira, a deli je sa Ćetenom i jednim studentom, koji je trenutno odsutan, pa mi koristimo njegovu sobu.

Uveče drugog dana dolaze Ozugurovi prijetelji sa folklora -- Fatih i Pinar. Prvi je momak od davdeset pet godina, a drugo Turkinja u ranim tridesetim. Osim što su svi troje vični pesmi i igri, što nam i pokazuju na kraju večeri, kada Ozgur uzme u ruke ut, Fatih bubanj a Pinar zapleše, oni su i dobrovoljni učitelji turske dece, koju podučavaju svemu i svačemu: plesu, jezicima, raznim oblastima. Sa mnogo strasti govore o turskom sistemu obrazovanja smatarajući ga izuzetno lošim: izuzev Ozgura, oni sami su najbolji primer te tvrdnje budući da ne znaju skoro nijednu reč engleskog iako su ga učili u školi.

No, zato se odlično razumeju oko roštilja i raznih đakonija turske kuhinje. A poput gotovo svih Turaka koje smo sreli tokom ovih par dana, nutkaju nas, prinose nam i odnose sa takvom usrdnošću da bi nam sigurno bilo neprijatno kada nam sasvim jasno ne bi pokazivali koliko i sami uživaju u tome što smo mi zadovoljni. Kakvi ljudi! Što ih više upoznajem, sve mi je jasnije kako smo ih “trpeli” par stotina godina.

Fotografije su ovde