Prašina svakodnevnog života

Na šta bi mogli ličiti svet i život u vreme kad naša deca i njihovi vršnjaci budu imali unuke?

Zatim, dok njihovo "ja", tj "ja" tih praunuka, bude razmišljalo o sličnim pitanjima šta li će "ostali" u njihovim glavama raditi? U kojoj će njihovoj pop-istorijskoj fijoci stajati brendirani praroditelji? Kako će, emotivno, biti vezani za prošlost?

„Art washes away from the soul the dust of everyday life" - Pablo Picasso

Dok jednog dana i ta prašina ne postane umetnička!?

Informacije, nauka i tehnologija i umreženost prave od života umetnost. Tačnije, toliko nas opkoljava sve više malih stvari, sve pristupačnijih i sve lakših za sve bržu upotrebu da se sve češće dešava da lenjo mrdnemo rukom i eto umetničkog dela. Ne obavezno našeg, nego nečijeg, sa kojeg smo mi prvi, u našem sokaku, skinuli omotač. A sokak sve širi!

Mnogi će reći da je život to oduvek i bio, umetnost sa svih strana, i verovatno će mnogi od tih mnogih biti u pravu. Samo, još jedni mnogi od tih mnogih su u prošlosti bili u pravu samo u onim kratkim trenucima kada su prestajali previše da razmišljaju.

Kad počne previše da razmišlja čovek je, prečesto, već priznao poraz pred egzistencijalnom umetnošću koja neprimetno dolazi i prolazi..

Jednog budućeg dana život kao umetnost će biti norma, razmišljanje i umetnost će biti prijatelji.

Koevolucija je na delu više nego što je to ikada bila, sve više nas u toj koevoluciji i sve više neke volje koja tu koevoluciju kanališe. Volje za brzim tokom za koji nismo sigurni da li ga volimo ili mrzimo, ali smo retko ravnodušni i "znamo" da vodi gde treba.

Ako bi prašina svakodnevnog života postala umetnost u šta bi se pretvorila ta odjednom "maskirana" duša i kakvo svetlo bi na to moglo da baci dalje umrežavanje gde danas (dodati po potrebi, što sna, a što jave):

    - Mreža već sada dobija neke karakteristike svesti

    - Mi već sada jedni drugima prolazimo kroz porozne umove brže nego što smo svesni, uz pomoć brzog rada, raznolikog, preko blogova, FB-a, twittera, stumble uponova, mobilnih, stabilnih i ostalih.

    - Life-sciences su opkolile mnoge probleme, od bolesti, preko boljki, do svakodnevnih „glavobolja". 3D štampači štampaju nove koske, tkiva, organčiće, organe, nešto od tog upotrebljivo, a nešto ne, zbog kompleksnosti. Ali u ratu na tom frontu kompleksnosti, npr, skoro na nedeljnoj bazi prisustvujemo po nekom značajnom proboju. Ovih dana su počeli da 3D štampaju kapilare i tako su napravili ogroman korak ka funkcionalim organima koji će se štampati kada zatrebaju.

    - Kome štampanje unapred dizajniranih organa i nije neka umetnost, pa nije umetnost ni lično dizajniranje organa, niti štampanje igračaka, možda nađe utehu u dizajniranju čokoladica. Ovih dana su se pojavidi i 3D štampači koji umesto bio-degradable materijala, živih ćelija, boja, smola i ostalih derivata koriste kakao, mleka, paste od pistaća-badema-lešnika i ostalih oraha, likere, kremove i ostalo da bi štampali čokoladice.

    - Nano-tehnologije prave materijale i „uređaje" gde su radio prijemnici manji od crvenih krvnih zrnaca, veštačka crvena krvna zrnca dozvoljavaju ronjenje „na dah" satima, pa danima.

    - Životinje svakim danom imaju sve više svesti koje nismo bili svesni.

    - Žene sa ono malo testosterona dalje dobace na mreži, muškarcima mrdaju zakržljali komunikacioni centri, audio i slični korteksi, naduvani sex centri mlate u prazno dovoljno da im se otupi „destruktivna" oštrica.

    - Meme transmisija se po przini približava onoj gde, što se svesti tiče, ni ne mora da bude brža.

    - Ušli smo u deceniju robota, softverskih i otelotvorenih, ko znas šta će sve raditi godine 2021.

    - Chat-bots su preskočili „blood-brain" barijeru i ukotvili se u mobilnim, dok o onim virtuelnijim još malo pa nećemo ni razmišljati kao o mašinama.

    - Neuralni interfejsi su ante portas:

         - Mozak: Utvrđeno je da je mnogo plastičniji, tj sposobniji za promene, u odraslom dobu nego što se mislilo. Ja često navodim primer gde su čoveku u eksperimentu zatvorili oči na više dana i signal iz male kamere na čelu preneli na jezik. Prvo je čovek morao da razmišlja da li ima prepreku ispred sebe, a onda se mozak prevezao i čovek je počeo da vidi prepreke bez razmišljanja.

         - Već neko vreme ljudi mislima umeju da kontrolišu veštačke ruke ili noge. Tehnologija je gruba, ali najgrublji je problem uglavnom i tehnološki - preteški materijali, neadekvante baterije i slično - pa je pitanje vremena kad će problemi polako nestati. Tj, rad na onomad najtežem problemu veze nerava i elektronike, pa softwera koji će od te veze napraviti kvalitetne instrukcije za veštačku ruku je prešao neverovatan put gde veštačke šake danas mogu da rade mnoge fine i pipave posliće dok osoba koja ima takvu šaku, posle treninga, koristi volju na sličan način kako ju je koristila i dok je imala bogom-danu šaku. Umetnost ovde? Gledam video klip nedavno gde osoba poželi da joj se šaka okreće do daljnjega i, adekvatno dizajnirana, šaka počne i da se okreće, dok vlasnik ne poželi da ta šaka stane, tj dok ne pomisli. A ta vesela plastičnost mozga - dva prsta, tri prsta, deset prstiju na jednoj šaci, nije bitno, mozak se prilagodi, kao da su ti prsti uvek bili tu. Fenomen svoje vrste, permeabilnost svetog trojstva duha, tela i svesti.

         - Od mozga ka veštačkim ekstremitetima je bio lakši istraživački i tehički put i dugo vremena je magistrala bila jednostavna,jednosmerna. Obrnuti put, od veštačke šake koja ima senzore, čula, do mozga je put vanredno težak. Ovde su greške skupe i bagovi tipa gde se leptir na šaci greškom signalizira mozgu kao odsecanje malog prsta su nedopustivi. Ipak, ove godine (ako se ne varam) napravljen je kvalitativni skok i po prvi put je osoba sa veštačkom šakom „osetila" čašu koju drži. Art here - veštački senzori imaju, de-facto, tj iz perspektive prirodnih senzora, proizvoljan opseg.

         - BCI (Brain-Computer-Interface), next generation, je drugi svet, ali sve facinantniji kako tehnologija i cooperacija svako malo donesu neki kvantni skok u kvalitetu. Od misaone kontrole nad mišem i tastaturom, preko sviranja u orkestru stiglo se i u provokativniji svet čitanja nekih viših informacija iz naših glava preko interpretacije moždanih talasa. Primer je softversko prepoznavanje scene iz video igre. I primitivno još uvek i zastrašujuće - kompjuteru se daju podaci o terenu iz igre i onda se preko moždanih talasa igrača zna gde se igrač, u kom trenutku, nalazi u igri. Itd...

    - Tjuringov test će koliko za nekoliko godina, ili deset, nije bitno, bar na superkompjuterima, još samo ponavljači polagati, singularitet je u osmom mesecu

    - I organizaciona fenomenologija ulazi u fazu gde je dekonstrukcija izgubila bitku, ako ju je ikada uspešno i vodila.

Na putu ove progresije, „The Progresse of the Soule", parni valjak se danas toliko zahuktao da je ova moja add-hoc lista kap u moru.

A valjak i dalje ubrzava, ove „sitnice" u listi gore počinju polako da pomažu jedna drugoj, smesa je eksplizivna, a pametna, pa se čovek uplaši na trenutke i zaboravi na praunuke. Deca će nam biti drugi svet, novi svet.

I kako nastavi da se valja taj valjak da li će „religija naših unuka biti bolja od vrlina našeg slepog bezbožja danas"? Ko će u „Dude, We're gonna be Jedi!" biti "Dude", ko "Jedi", ko "We" i ko će prvi početi koristiti velika slova?

Kako i do koje mere će kolektivna, panteistička koprena pasti preko individualnog. Kako ćemo, kao još uvek sluđeni pojedinci koji nisu znali baš uvek zašto su mrdali kako su mrdalii dok nije bilo mreže, mrdati pod pritiskom podsvesnog koje pripada kolektivu?

Šta bi u svemu tome nas, danas, trebalo ili moglo da učini tužnim? Ne bih pitao da mi se ponekad ne učini da sam tužan:

    - Deca će da odu od kuće! Ok, tužno, ali otišla su i deca naših roditelja, to nam se već zarezalo u sve nivoe svesti.

    - Individualno se rastače! Pa hajde, volimo da gledamo decu kako se druže, navikli bismo se, organizacija donosi više vrednosti nego što "uništava", organizacija, u neto smislu, pretače i oplemenjuje vrednosti.

    - Mozak naše dece, plastičan, tj fleksibilan i spreman da se prevezuje, će se prevezati do te mere da će ona tužna otuđenost danas, koju gledamo između nekih ostarelih roditelja i njihove odrasle dece, postati norma, reka uz koju će morati vrednije da vesla i dobra volja da se ta buduća sadašnjost ne bi otkinula od njene prošlosti.

    - Sve će više biti "autonomnih entiteta" u našoj neposrednoj blizini, prirodnih, veštačkih pa hibridih - malih, crnih rupa za vreme, pažnju i empatiju delova okoline nad kojim bi mi rado proglasili vlasništvo. Samo zašto bi ljubomora te vrste bila problem?! I mi smo mala, crna rupa novom svemu oko nas.

Empatija je spora sila, u proseku, kočnica, do nekih granica sve širi prozor u raj u paklu prebrzog.

I sve širi, i širi, dok u nekom trenutku više nismo sigurni gde smo stigli.

Gledam jutros mačku na prozoru kako gleda mene i uopšte, nanovo, ne kapiram niti fenomen autonomnosti, niti fenomen empatije. A sad gledam smart-switch koji treba da nosim kući, pa konfigurišem preko vikenda, pošto nisam stigao na poslu da uradim posao, i pitam se - nije mačka, nije ni mikrofon, da li ću i njega jednog dana voleti.