Šapat republike u glasu amerike

Iako su samo dve OD ukupno pedeset americkih drzava (Iowa i New Hampshire ) odrzale  unutarstranacke izbore za zavrsnu konvenciju republikanske stranke na kojoj ce se znati ko ce u ime republikanaca izaci na izbornu crtu predsedniku Obami ovog novembra, vecina analiticara vec vidi Mitt Romney-a kao republikanskog predsednickog kandidata.
Naime razlog ovakve rane prodikcije je veoma jednostavan. Bivsi guverner drzave Massachusetts Mitt   Romney osvojio je u ove dve drzave najvise glasova, pa tim I najvise delegata za zavrsnu konvenciju republikanske stranke koja ce se tradicionalno odrzati u avgustu.

Americki mediji, barem od kraja sedamdesetih, vise   od polovine  medijskog prostora u cjelokupnom procesu  unutarstranackih izbora za predsednickog kandidata potrose upravo na  izbore u drzavama Iowa i New Hampshire .
Iako broj delegata iz ove dvije drzave  ne cini cak niti 1% od ukupnog broja  delegata na zavrsnoj konvenciji , mediji predstavljaju glavni factor zasto Iowa i New Hamshire imaju tako vaznu poziciju u procesu nominovanja predsednickog kandidata.

Ko osvoji prvo, ili prva dva mjesta u ove dve drzave dolazi pod reflektore mocnih medija i glasaci vec imaju predstavu,ili mozda medijski stvaran psiholoski pritisak,  o tome koji kandidat ima sanse biti predsednicki kandidat,a za kog ce kandidata glasanje biti jednostavno baceni glas.

Posto je Mitt Romney uspio osvojiti prvo mjessto,mada tjesno, u drzavi Iowa, i "zbrisao" od drugoplasiranog Ron Paul-a za vise od 10% u drzavi New Hamshire ,  svakako je porastao broj onih  neopredeljenih glasaca koji su spremni stati uz  ,uslovno receno, najizvjesnijeg pobjednika ove unutarpartijske trke za predsednickog kandidata.

Na kraju krajeva, u interesu republikanske stranke jeste da pobjednik bude izvjesniji sto je ranije moguce u ovom prilicno dugom procesu. Sto manje medjusobne pljuvacine, to  manje municije protivnickoj strrani i jos vaznije, sto kraci period neizvjesnih predizbora, to vise novca za predsednicke izbore.

Republikanska stranka, kao uostalom i demokratska, nije koherentna politicka partija vec se sastoji  od koalicije vise socijalno/ekonomskih /politickih  grupacija koje se medjusobno bore za svoj uticaj unutar stranke.

Cetiri srca,a jedna glava,kako je politikolog James Ceaser opisao moderni konzervativni pokret ,ima danas  jednu tacku koja   ih ponajvise  drzi zajedno,a to je Barack Obama.

Kao sto je demokratama prije cetiri godine magicna rijec bila George Bush, naravno u negativnom kontekstu, danas republikanski kandidati se takmice prikazati predsednika Obamu kao najvece zlo koje je moglo da zadesi Ameriku,valjda od njenog  postanka.

Tako vecini Republikanskih  kandidata kad zele sto negativnije govoriti o  usvojenom zdravstvenom osiguranju , oni govor o Obamacare.  Rijec Obama valjda sama po sebi  znaci nekakvo zlo pa je zbog tog Obama care dovoljno losa I ne iziskuje nekakva objasnjenja,a jos manje alternativu.

Naravno nije dovoljno samo biti protiv Obame da bi se uspijelo pobjediti medju prilicno  sarolikim i dinamicnim konzervativnim pokretom.
 Kandidat koji zeli pobjedu se ne smije zamjeriti uticajnoj evandjelisticko hriscanskoj grupaciji , ne smije biti protiv    neokonzervativaca,  mora ostati dobar sa liberterijancima, a  tradicionalisti ne smiju ostati po strani. Problem je sto svako,od ovih cetiri srca jedne te iste konzervativne glave  ima svoje prioritete koji su ,da stvar bude gora,nekad medjusobno suprostavljeni.  

Sve njih spaja animozitet zvani Obama, ali ih razdvajaju mnoge druge stvari. Iskreni liberterijanci,koje ovog puta predvodi teksaski kongresmen Ron Paul su     izolacionalisti,  dok  su ostali,sa manje il vise zara,   ljubitelji americkog   imperijalizma ,iako to naravno zvanicno  nece priznati.

Izolacionizam vs  intervencionizam nije jedina podjela medju  interesnim grupama unutar sarolikog konzervativnog drustva, ali je najvaznija jer stavlja  liberterijance u nezavidan,odnosno najslabiji polozaj.

Posto se jos niko nije rodio da je svima ugodio, republikanski kandidat smije se zamjeriti najvise onim sto imaju najmanje glasa,il jos vaznije,najmanje para u ovoj sarolikoj druzini konzervativnog pokreta. Naravno Ron Paul  tu ima najveci problem  jer su njegovi negativni stavovi o imperijalistickoj vanjskoj politici, o federalnim rezervama, o bankovnom sistemu     prava  jeres za mocne financijsko/bankarske krugove koji podrzavaju ostala "tri srca"konzervativnog pokreta.  

Sanse Ron Paula za pobjedu su tanke posebno zbog toga sto sljedeca drzava South Carolina ima jaku vojnu industriju ,i za razliku od prve dvije drzave u ovom predizbornom ciklusu gdje su kandidati dobili   broj delegata   proporcionalno sa brojem osvojenih glasova,  u  J. Karolini vredi system "winner takes all". Dakle ko bude prvi u Juznoj Karolini dobija sve delegate iz ove drzave.  Isti system vredi I za sljedecu drzavu Floridu koja pobjednickom kandidatu donosi svih 50 delegata na zavrsnoj konvenciji.   Mozda  je jos bitniji factor za  Floridu i J. Karolinu   cinjenica  da zbog njihove velicine treba mnogo novca, sto Paul nema. Paradoksalno ili ne, upravo kolicina novca koju su bogati Amerikanci spremni potrositi na  kako se cini  personalni rat izmedju Romney-a i Newt Gingrich-a,ostavlja sansu teksaskomkongresmenu Ron Paul-u, da zadrzi visoko drugo mjesto u trci.

Dakle, Vodjeni jednostavnom matematikom,odnosno balansom snaga unutar konzervativnog pokreta,sasvim je tesko povjerovati da bi Ron Paul mogao postati kandidat republikanske partije na sljedecim izborima u novembru.
Sa druge strane, podrska koju je dosad dobio Ron Paule jasno govori da je Amerikancima,posebno onim mladjim, unutar republikanskog tabora muka od   imperijalisticke politike koja je od Pentagona  stvorila salter za bogacenje  najbogatijih.

Bice zanimljivo vidjeti hoce li Ron Paul, ukoliko zadrzi visoko drugo mjesto izaci kao kandidat trece partije i na taj nacin pomrsiti konce republikancima,a mozda i predsedniku Obami cija demokratska stranka ima svoje  anti ratno krilo   koje cini  jacu,ali isto tako manjinsku frakciju, unutar liberalnog pokreta.