VILINSKA ŠUMA (Vilin-saga se nastavlja) II/7

Sve znate. Četvrtak i anonimni_autor.

I srećna vam Nova godina, naravno!

Ako ima još neko da želi onaj praznični dodatak iz prošlog bloga - slobodno nek se javi.

A još slobodnije je da komentarišete il' kačite muziku - anonimni_autor mnogo voli muziku, a i ponosan je što je savladao kačenje iste! ;)

Tako, u neodlučnosti, oni stigoše na strelomet od utvrđenja, gde ih Vilin-kralj zaustavi i rasporedi po krilima.

Gotovo svi vilenjaci, kao po komandi, klekoše na jedno koleno i uzeše na nišan puste zidine spremni da iz svog, mnogo moćnijeg oružja izrešetaju strelama prvog neprijatelja koji bi tu makar nos promolio.

Ništa se nije dogodilo kao odgovor na njihov dolazak. Tvrđava je i dalje bila mrtva i nepokretna. Saveznici su nepokolebljivo čekali. Minuti se polako pretvoriše u sate. Konačno, Erik istupi ispred strelaca i viknu:

„Izađi Sigvrate! Ništa ti neće pomoći to, što se ne pojavljuješ! Niko od ovih ljudi ne strepi od tebe, čim su se odvažili da dođu pod ove bedeme! Ostavi te trikove vladara sa istoka za nekog drugog, Ovi su te ratnici već mnogo puta videli. Ako to ne uradiš, mi ćemo razvaliti kapije i ući unutra!"

Neko vreme nije bilo odgovora, pa su neki od ljudi već krenuli da probaju obijanje kapije, ali ih Arel odmah zaustavi, rekavši kako Sigvrat samo na to čeka pa da ih zaspe kišom strela i kamenja. Onda se začuše koraci i škripa metala sa zidina. Pojaviše se kopljanici u verižnjačama, a za njima Sigvrat, sa svojim starešinama i prijateljima.

„Da ga odmah ubijemo?", šapnu Nim odozdo. Ali mu Arel odgovori kroz zube:

„Ništa, dok ja ne naredim. On misli da je najpametniji na severnom svetu. Možda će napraviti neku grešku u nameri da nas prevari. Još nije shvatio sa kim ima posla, mada mislim da je ovo gluma kako bi nas dobro iznervirao."

Sigvrat Odvratni nasloni se rukama na kamen grudobrana pa, nagnuvši se, kao da prvi put osmatra neprijateljsku vojsku, tiho zviznu. Pogleda podsmešljivo prema savezničkoj komandnoj skupini i ispravivši se podiže ruku u vazduh. Na tu komandu ustaše svi branioci koji su dotle čučali iza kamenih grudobrana.

Taj potez nije imao nikakvu praktičnu primenu, ali je izgedao moćno i kod neukih varvara izazvalo veliku uznemirenost. Pošto je na tako spektakularan način pokazao napadačima da ima silu jednaku njihovoj,

Sigvrat se obrati Eriku za koga je pretpostavljao da je vođa ljudskih trupa:

„Šta je bilo, vilinski slugo? Zar si rešio da napadaš utvrđenje sa manje ljudi nego što ih ima u posadi? Ko te je to učio da ratuješ?"

„Tvoj spoljni logor imao je petostruku brojnost naših snaga, pa ne vidim da mu je to noćas mnogo pomoglo. Ali, ako tvojoj učenoj glavi takva neravnopravna borba nije po ukusu, slobodno siđi dole da odmerimo snage! Nama je potpuno svejedno", zareža Erik, na šta dobi ovacije od svojih ljudi.

„Pa da izgubim prednost koju već imam? Ni jedan ozbiljan vojskovođa ne bi to uradio, osim ako nije u pitanju iznenađenje. Ovo sada postaje čisto akademska rasprava, ali verujem da nisi zbog toga masakrirao moju vojsku oko utvrđenja. Reci šta hoćeš?"

Erik odmah sazva Vilin-kralja, Terina, Viga i sve viđenije Nordijce, da se sa njima dogovori šta da traže od Sigvrata koji je očito prinuđen na ustupke. Arel i Vigo nisu hteli da se nagađaju sa krvolokom, ali ostali se složiše da su pregovori mnogo lakši od osvajanja tvrđave i mnogo bolji način da se nešto otme. Arel reče da će njegovi strelci za nekoliko minuta počistiti bedeme i da je kapija takođe njegova briga. Ljudi koji nikad nisu videli zastrašujuću efikasnost vilinskih strelaca, vrteli su glavama nepoverljivo. Takvih je, na žalost, bilo najviše.

To zapravo, nije bilo nikakvo omalovažavanje vilenjaka. Severnjaci uopšte, naročito oni iz seoskih sredina, malo cene strelu i džilit. Mnogo više vole oružje koje se drži u ruci i obično samo njemu veruju. To objašnjava veliku popularnost sekire i potpuno odsustvo kopalja za bacanje u njihovim sagama.

Ako je verovati rimskim istoričarima, njihovi južni rođaci veoma su cenili lako, kratko koplje, ali ovde, na severu, ono nikada nije zaživelo. Slično je bilo sa lukom i strelom, koji su smatrani nužnim zlom. Njihovi ratnici ocenjivali su kao nepouzdano oružje koje protivnik kod promašaja može da pokupi i upotrebi protiv napadača. Vilenjaci su se šalili da je to zbog velikog tvrdičluka nekih Nordijaca, koji jednostavno ne bi podneli da im neprijatelj odnese dobru strelu u leđima. U takvim uslovima bilo je lako shvatiti njihovo nepoverenje prema vilenjačkom načinu borbe.

Posle mnogo rasprave, i oni najogorčeniji su pristali na nagodbu, jer su računali da će kasnije dobiti čas da negde na otvorenom sačekaju oslabljenu Sigvratovu vojsku i konačno je unište. Arel je jedini tvrdio da se ne treba odustati sada, na korak od pobede, naročito kad je u pitanju tako opasan protivnik.Mnogi su pokušali da ga pridobiju pričom:

„Zamisli kako će zvučati kad se pročuje da Sigvrat Odvratni plaća danak Astaru? I kako će to će obnoviti slavu vilenjaka na celom severnom svetu!"

Arel na to ne reče ništa osim „da je došao po glave, a ne po zlato" i nije tada sa svojima napustio savez samo iz straha od onoga što bi se moglo dogoditi ako se vilenjaci povuku.

Sigvrat Odvratni se na to nasmeja od srca, pa im veselo odgovori:

„Dragi moji praznoglavi neprijatelji, ako mislite da se plašim vaše opsade, ljuto se varate. Ja ovde imam zalihe iz petnaestak sela koja sam zadnja obišao tokom pohoda. Oni su se nešto žalili na visinu danka pa sam im sve oduzeo. Sve do odeće, obuće, hrane i vodenica za mlevenje raži i ječma. To me je dosta truda koštalo, ali, vidite, isplatilo se. Sa tim zalihama mogu sedeti ovde gosteći se dok vam sede brade ne izrastu do pojasa. Ipak, moram da vam dam nešto da ne odete kući sasvim razočarani sa ovog vašeg slavnog pohoda."

Zatim se povuče sa svojom svitom gušeći se od smeha.

Vilenjaci na to ostadoše hladni, međutim, ljudi su počeli da škrguću zubima i hvataju za oružje, ali im je Arel-Gator naredio da miruju, jer ih je to Sigvrat samo dražio kako bi ih navukao pod bedeme, gde bi se našli na udaru odbrane.

„Da li je on to stvarno lud, ili ludo hrabar?", pitao se Erik. „Video je kako je prošao spoljni logor, a ipak se nije i malo zabrinuo."

„Ako i jeste, to nam neće pokazati. Možda ipak ima nešto što će nas sve iznenaditi. Zao je to i opasan čovek..." reče Vilin-kralj napeto.

„Ja!", viknu mladi lovac nesigurno krenuvši napred. Ledena ruka straha ga zgrabila je za srce. Sumnja u namere Sigvrata Odvratnog činila mu se toliko stvarnom, da jednostavno istina nije mogla da bude drugačija. Gotovo ga je hvatala panika kada je čuo Arelov šapat Eriku:

„Pogrešili smo. Strašno smo pogrešili. Neka je prokleta gramzivost severnjaka!"

Izgovorivši to, on obori devojku na kamen grudobrana i pozva još nekoliko stražara, pa je tu naočigled svih, dok je plakala i zapomagala, zaklaše i baciše sa zidina.

Vilin-kraljeva vojska bila je u šoku. Strelci od Astara, koji su mislili da je u pitanju silovanje radi izazova, nisu hteli da gađaju kako ne bi slučajno pogodili Ulu, a shvatili su šta se dogodilo tek kad je njeno beživotno telo poletelo sa bedema. Tada reagovaše munjevito.

Starešina straže i njegovi pomoćnici ličili su trenutak kasnije na ježeve. Bujica strela zapljusnula je čitav bedem. Uskoro ni jedan Sigvratov ratnik nije ostao na njemu. Preko sto sedamdeset mrtvih i mnogo ranjenih bila je cena koju je posada Meal-Durina platila za podmuklu šalu svog vođe.

Severnjaci, koji su do tad bili sumnjičavi u vezi vilenjačkog ručnog oružja stajali su kao opčinjeni. Onda se i oni pokrenuše pa jurnuše prema kapiji koju sa zidina niko više nije branio. Na žalost, teška drvena vrata okovana crepasto postavljenim metalnim trakama mogla su dugo da izdržavaju udarce njihovih sekira. Lupali su po njima u uzaludnom besu tupeći svoja oružja.

„Nazad!", uzviknu Vilin-kralj. „Mi ćemo ih razvaliti vatrom koja puca!"

Dva vilenjaka dotrčaše do kapije gurajući se sa ljudima koji su se povlačili. Grozničavom brzinom postaviše mali komad neke testaste materije na samu sredinu vrata, trudeći se da je što više uguraju u tanak prorez između krila. U nju zabodoše jedan duži prutić crvene boje i zapališe ga. Dok je on iskričavo goreo, vratiše se trkom prema ostalima pokazujući im rukama da se što više udalje. Samo što su stigli, grunu eksplozija. Komadi drveta i izvitoperenog metala doleteše čak među Erikovu vojsku, ali su se oni već obezbedili disciplinovano podigavši štitove po Vilin-kraljevom naređenju. Kapija se raspala u parčiće, ali se njen luk urušio zajedno sa okolnim bedemom.

„Izgleda da smo stavili malo previše", reče Nim, zamišljeno se češući po nakostrešenoj kosi. „Nema više pravih majstora za vatru koja puca. A kako i može da bude kada je tako retko koristimo? Bolje bi bilo da smo upotrebili gorionik i prokopali tunel ispod bedema."

„Je l'? Pa da nam onaj manijak nalije vodu ili nešto mnogo gore u njega? Potkopavanje on očekuje. Ljudi to redovno rade jedni drugima." obrecnu se Arel, koga je posle onog divljačkog ubistva Ule načisto uhvatilo borbeno raspoloženje.

Erik povede napad preko kamenog krša. Pošto su on, Vigo i Arel, sa još nekoliko odvažnih boraca, utrčali kroz uzan prolaz između dva bloka, zaključili su da su od eksplozije najgore prošli drugorazredni Sigvratovi borci koji su gredama i balvanima pokušavali da što bolje podupru vrata utvrđenja. Koliko ih je bilo, nikada se neće saznati, ali se po delovima tela izmešanim sa komadima drveta videlo da ih nije bilo malo. Kada su se, konačno, slegli prašina i dim od vatre koja puca, Sigvratovi borci navališe, istrčavajući iz raznih otvora na unutrašnjosti bedema. Na ogromnim stepenicama koje su vodile u unutrašnjost citadele, preko sto metara udaljene od kapije, pojavio se „ološ sa juga" predvođen Sigvratovim megdandžijom, Harpom. Oni prođoše pored umirućeg stražara čiju je verižnjaču, nećete verovati, probio veliki komad daske, i ustremiše se ka Vilin-kralju.

Arel je držao centar skupine. Sa bokova su mu bili Erik i Nim. Vigo i njegovih sedam boraca stadoše sa leve strane uz sam zid, a Siret i Per, izvadivši svoja vilin sečiva, zauzeše mesto među velikim komadima ruševine sa desna. Iz pozadine je pristizalo još ljudi i vilenjaka.

Sudar beše strahovit. Sigvratovi najbolji ratnici behu zbunjeni tako promišljenom i efikasnom odbranom prolaza. Njihov bes malaksa. Kada ih pade dvadeset i jedan oni se povukoše od Vilin-kraljeve skupine koja je prošla bez gubitaka. Zatim je pedesetak običnih stražara jurišalo u požrtvovanom pokušaju da zauzmu ulaz, ali ih tuce vilenjaka, koji su se ispeli na bedem, zasu svojim strelama. Do vilin-kraljevih boraca stiže ih samo četrnaest, a njih pobiše bez problema.

Arelu su, u međuvremenu, pristizali novi ratnici. Već ih je bilo tridesetak. Taman je sa njima počeo sigurno da napreduje prema stepenicama citadele Kada se pojavi Terin. On kao da se tek tada probudio iz transa u koji ga je bacila Ulina smrt. Nije imao ni grudnjaka ni kacige, a u rukama mu je bio dug ravan mač, kovan po uzoru na ljudske koji mu je Vilin-kralj poklonio kada su polazili na ovaj pohod iz Astara. Zavitlavši njime sa obe ruke, on urlajući pojuri u borbu. Njegovim žilama poteče plava vatra, koja će kasnije Nordijce, za vreme Hastinga i drugih vikinških invazija, proslaviti kao berserke. Zaletevši se u najveću gužvu neprijatelja on je sekao levo i desno povukavši za sobom ostale napadače koji su jedva uspevali da ga stignu. Čak i hitri vilenjaci na stepenicama citadele zaostaše za njim. On je u velikim skokovima hrlio napred u svom borbenom ludilu, posekavši na tom mestu ravno sedamnaest protivnika, pre nego što ga Harp Megdandžija ubi vodeničnim kamenom, jer je izgubio svaku nadu da Terina Hagena može zaustaviti oružje koje nose smrtnici.

Videvši njegovu pogibiju na vrhu stepenica, Vilin-kralj se ustremi na Harpa, hladnokrvno sekući protivnike odmerenim pokretima. Harp je u tom trenutku predstavljao centar odbrane stepeništa. Bio je naoružan ogromnim franačkim mačem od čak sto pedeset santimetara, od kojih je bar trideset otpadalo na dugu dršku koja se završavala velikom spljoštenom jabukom koja je bila protivteža sečivu. To teško oružje, od neke tamne legure, imalo je tupe, zaobljene ivice i očito je bilo predviđeno da ubija svojom težinom kao buzdovan. Sa njim je Harp razgonio sve napadače od sebe. Čak je i hrabri Vigo morao da izmakne od njega slomljene ruke i iskrivljenog štita. Arel ga pridrža, pa, pošto ga predade u ruke vilenjaka koji su nastupali iza njega, nastavi napred.

Samo što je stao oči u oči sa Harpom, Arel primeti jednog nedotučenog neprijatelja kako zamahuje sekirom ka njegovom boku. On jednim snažnim pokretom, upotrebljavajući subjektivno vreme, raspara trbuh protivniku koji se pridizao, presrevši tako njegov napad.

Iskusni Sigvratov megdandžija iskoristi taj delić trenutka i započe pokret da probode Vilin-kralja mačem. Kada se ovaj okrenuo mogao je samo da konstatuje da se nalazi ispred šiljka koji mu se zabadao u utrobu, čak i u subjektivnom vremenu. Za trenutak se Arel migoljio kao proburažena riba na harpunu, a onda se Harpov balavi osmeh pretvorio u lice zamrznuto užasom. Dogodilo se nešto neverovatno. Uhvativši protivnikov mač levom rukom Arel-Gator se sam navlačio na njega prilazeći mu. Harp to nije mogao da shvati, jednostavno se oduzeo od straha i užasa. Kada je postigao željenu udaljenost, Vilin-kralj zamahnu snažno mačem u desnici i bradata glava Sigvratovag glavnog megdandžije odlete u luku pa puče tresnuvši u ivicu stepenika.

Arel je ostao da stoji ljuljajući se na vrhu stepeništa sa ogromnim mačem probijenim kroz sebe. Čak je i usred te krvave bitke delovao je veoma nestvarno i natprirodno. Onda se okrenu prema Eriku hvatajući se grčevito za ozidanu ogradu stepeništa i sa mukom prošišta:

„Vadi ovu šipku iz mene! Tako ti Asinog mleka!"

Erik, koji je stajo nešto niže na stepeništu, prihvati dršku mača jednom rokom iza jabuke, a drugom daleko niže niz „sečivo", kako bi oružje što ravnije izašlo iz rane, pa ga u dva trzaja izvuče iz rane. Za vrhom mača krv pokulja na obe strane vilenjakovog tela i Arel se sruši gotovo bez svesti.

Nim i još neki vilenjaci zgrabiše ga i kroz opštu borbu ga ponesoše niz stepenice vičući svojima:

„Doou! Doou! Spremite doou! Vilin-kralj je teško ranjen!"

Arela trčeći unesoše u jedinu prostoriju male brvnare nakrivljene od eksplozije i položiše ga na sto cepajući mu košulju i uklanjajući šareno platno kojim su mu donekle zaustavljali krvarenje. Doou držan sa više pinceta bi gotovo trenutno postavljen na njegov stomak i leđa. Pod uticajem tog vilenjačkog melema rane gotovo odmah zaceliše, ali se Arel-Gator još nije osećao dobro. Očito je izgubio dosta krvi i pretrpeo veliki šok zbog bola, pa se to odrazilo na njegov nervni sistem. Jedva je ustao nekako se držeći na klecavim nogama, ali je morao odmah da se nasloni nazad na ivicu stola. Vilenjaci koji su ga doneli požuriše da se vrate u borbu. Ona je buktala nesmanjenom žestinom prenevši se u unutrašnjost citadele i lagume pod bedemima. Pošto nisu mogli ništa više da učine za svog kralja oni krenuše da se uhvate u koštac sa preostalim neprijateljima. Uz vilin-kralja ostade samo Nim.

Erik se, u međuvremenu, našao u samom srcu bitke. Probio se sa grupom ljudi i vilenjaka u citadelu i boro se u njenom prostranom predvorju. Neprijatelji su dvaput pokušavali da u tom prostoru postave ubojni red, ali im Arelovi strelci oba puta preciznim pogocima pokvariše formaciju. Tako su bili primorani da prihvate borbu u neredu, a tu je snaga i ogorčenost napadača dolazila do izražaja.

Korak po korak, branioci su napuštali tu središnju prostoriju, saplićući se o leševe sopstvenih saboraca.

Konačno ih sabiše u tri prolaza koji su vodili u druge, važnije delove zgrade. Otpor na tim uskim grlima bio je žestok. Posle trećeg pokušaja da sebi proseče prolaz kroz srednja vrata, Erik odustade zadobivši samo nekoliko lakših rana. On je dotle u holu poseko već sedmoricu i smatrao je da je svoj dug odužio, pa je kao povređen krenuo da vidi šta je sa Arelom, pošto je bitka bila već praktično dobijena. Sišao je niz stepenice klizave od krvi, posmatrajući borbu koja se vodila na zidinama.

Bilo je očito da su Sigvratove snage u rasulu i da će se ostatak bitke svoditi na proganjanje i lomljenje poslednjeg otpora grupa očajnika.To je nameravao da ostavi onima koje je Sigvrat više zadužio. Lično je bio jako nesrećan zbog Terina i zabrinut za Arela. Što se Ule ticalo, on ju je pamtio kao jako uobraženu lepoticu koja se kretala selom ponosno njišući svojim dojkama i prezirući sve oko sebe. Nije se sećao da je ikada razmenio i jednu reč sa njom. Kako je Terin uspeo da prodre kroz tu hladnoću do njenog srca nikada nije razumeo. Uostalom, to nisu bila njegova posla. Da nije gledao sopstvenim očima kako je ubijaju na bedemu, pitanje da li bi ga njena sudbina uopšte pogodila.

Zadubljen u takve misli napustio je stepenište, preskačući tela pobijenih. Dospevši u dvorište, on prođe pored grupe vilenjaka koja je gađala neprijatelje koji su se branili na zidu, takmičeći se čiji će lepše da padne. Uputi se ka neuglednoj izvitoperenoj brvnari koja se jedva držala. Ispred samog ulaza u nju naiđe na jednog mladića iz svog sela koji je, raspolućene glave, ležao u bari krvi. Pošto povrede mozga i srži kičme doou nije mogao da leči, on ga samo zaobiđe smatrajući da su takve stvari jednostavno cena bitke. Nekako baš u tom trenutku naglo se pojača i podiže dozivanje žena, zarobljenica, pa se Erik osvrte da vidi odakle dolaze ti glasovi.

U rasklimatanoj brvnari Arel je polako dolazio sebi, Pogled mu je besciljno lutao po neurednoj prostoriji. Njegovo oštro vilenjačko oko ipak zapazi pokret na propalom krovu. Između jasenovih mladica i brezovih polutki on primeti nogu čoveka koji čuči tačno iznad samih vrata. Spustio je pogled i ugledao je Erika kako prolazi pored ubijenog mladića. U deliću sekunde shvatio je da njegovog najboljeg prijatelja čeka ista sudbina kao tog pokojnog Ejaberžanina na zemlji. Da je bio sasvim svestan, Vilin-kralj bi sigurno uradio nešto drugo i mnogo manje opasno. Ovako, malaksao i iscrpljen, znao je samo da će biti prekasno ako bude pokušavao da opomene Erika. Zato se snažno odrazi od stola svom skupljenom snagom i pojuri napred pored Nima, u subjektivno usporenom vremenu.

Vin je, u opštoj gunguli u dvorištu, boreći se sekirom i nožem, uspeo da ubije bar tri protivnika. Kada su udružene ljudsko-vilenjačke snage potisnule Sigvratov odred on nije kao drugi povukao ka ulazima niti je pobegao po zidinama. Hitro se uzverao na krov jedne pomoćne zgrade. Tu je odmah morao da ubije ratnika koji ga je primetio i pošao da ga napadne. Posle toga proveo je vreme bitke izigravajući leš koji je pao sa zidina na brvnaru. Tako je morao propustiti vilinkralja jer je bio sa većom grupom ratnika, ali se onda, na sreću, pojavio Erik što mu je dalo priliku da ponovo uposli svoju sekiru. On zamahnu svojim teškim oružjem.

U tom trenutku Arel izlete iz ulaza ogromnim brzinom, i odgurnuvši Erika sam podlete pod sekiru. Vilin-kraljev mozak poprska Ulbjornovog sina po licu. Arel se srušio ispred njegovih nogu bukvalno bez pola glave. Erik se skamenio. Nije potegao svoj mač jer je znao da njime ne može da dohvati ubicu na krovu. Ipak, neko od ljudi na bedemima video je šta se dogodilo pa hitnu jedno koplje na Vina. Ono ga pogodi u bok negde u visini struka i savivši se kliznu drškom preko ivice krova. Erik skoči i dočepa tu dršku podvlačeći je ka sebi. Podvuče se pod daščaru, praveći polugu. Ranjeni Vin grozničavo je pokušavao da ispetlja očice svoje verižnjače od nazubljenog kraja vrha koplja, ali mu to nikako nije polazilo za rukom. Pokušao je da je svuče, ali, pošto je oslobodio samo suprotnu stranu on izgubi ravnotežu i polete nabadajući se svom težinom na oružje.

Nabivši ga tako dobro na koplje, Erik ga baci ka obližnjoj zidanoj zgradi. On u letu udari o nju i pade na velike gvozdene rešetke. Iz njih se kao kraci polipa podigoše desetine mršavih ruku, grabeći i cepajući. Ranjenik se očajno koprcao nekoliko trenutaka dok se Etrik Krvavi nije nadvio sa kopljem nad njim rešen da ga dotuče. Međutim on to ne učini, jer je prizor koji je ugledao bio zastrašujući i za pravog berserka. Gomila devojaka navalila je rukama, noktima pa čak i zubima, na svog mučitelja, upravnika Sigvratovih tamnica Vina. Vilin-prijatelj ne htede da pruži bilo kakvu milost tamničaru i ostavi ga njegovim zarobljenicama koje je inače iznajmljivao vojnicima za njihov deo plena. Bila je to spora i ni malo lepa smrt. Svaka od robinja htela je da upravo ona otkine komad mesa ili kože sa Vinovog tela. Tako su one uz histeričnu vrisku, komadale svoju žrtvu kao morska sasa.