Koji je praznik?

Kao i svako ko je odrastao na severnoj hemisferi, u području kontinetalne klime, imala sam jasnu predstavu o godišnjim dobima i praznicima vezanim za njih.

Uskrs pada u proleće, Božić i Nova godina su u zimu, naša porodična slava je u jesen, a moj rođendan u leto.

Prosto i jednostavno.

A onda smo otišli na onu drugu polovinu zemljine kugle.

Prve godine, priznajem, bilo je baš zanimljivo. Em smo bili sveže pristigli, em nam je pružalo neopisivo zadovoljstvo da čekamo Novu godinu brčkajući se u bazenu i šaljući slike rodbini i prijateljima koji, eto, moraju da se smrzavaju, a nama leeepooo...

Božić, onaj koji slavi većina zemljine kugle, nismo ni primetili, pošto smo, kao što rekoh, bili tek pristigli i ušuškani u sopstvene navike. Uostalom, to je u našoj kući, tradicionalno, porodični praznik, pa smo ga tako i proslavili, ko da smo kod kuće - samo nas dvoje i deca.

Kao što rekoh, te, prve godine, bilo je lako. Još se nismo bili uhodali, nismo poznavali mnogo ljudi, a ni klinci nisu imali mnogo društva...

E, ali već kod sledećeg praznika, Uskrsa, nastao je kuršlus.

Kao i obično, Uskrsi se nisu poklopili.

A moja Princeza samo što nije dobila fras kad je ustanovila da klinci u komšiluku dobijaju neke tamo čokoladne zečeve i ista takva jaja, a ona...

Doduše, malo ju je utešilo što je samo ona, par nedelja kasnije, imala lukovinom ofarbana jaja, ali... Gde je tu, čokolada?

Kada je, te godine, stigao Božić, potok suza kad joj je objašnjeno da „naš" Deda Mraz dolazi tek kroz nedelju dana bio je dovoljan da se u kuću, pod hitno, uvode nove tradicije.

Jelka je počela da se kiti do 24. decembra, a Deda Mraz je, eto, dobio i „probno" pojavljivanje. U obliku plastičnih čarapica sa slatkišima, dok je ono glavno i dalje, bilo ostavljeno za Novu Godinu, pa je, potom, Božić Bata opet bio zabavljen donošenjem slatkiša, ovog puta u nekom drugom pakovanju.

I oni glupi čokoladni zečevi i ista takva jaja useliše se u Uskršnju korpicu. Mada su, povremeno, znali da se pojave i pre vremena. „Kad si u Rimu..."

Sve je bilo, manje više, u redu tih prvih par godina, dok smo živeli u Lobaceu. Em je mesto malo, nema tu mnogo kićenja ni frke oko praznika, em ima dosta pridošlica koji nisu Hrišćani, pa je, nekako, ukapirala da ne slave svi isto.

Ali, onda smo se, zbog posla, preselili u Gaboron.

Naravno, baš negde pred praznike.

Da mi otežaju stvar, nekako su, baš te godine, u Bocvani otvorili prva dva šoping mola - River Walk, i Game City.

Te se dogodilo da, tražeći neke sitnice za kuću, ušetam praćena Princezom, u jedan od njih baš negde početkom decembra.

Kad ono - slavlje u punom sjaju! Lampioni, jelke, Božićne pesme koje odjekuju sa svih strana, mamipare u izlozima, i, naravno, Deda Mraz. Ali crn! Moje dete u šoku.

- Mama, mama, šta je ovom Deda Mrazu?

A onaj mučenik stoji u celokupnom kostimu - bundica, kapa, brada, sve po PS-u, i znoji li se znoji na letnjoj vrućini koju ni erkondišn ne može da otera.

Tu, na licu mesta, bio je degradiran od Deda Mraza u njegovog pomoćnika, uz obrazloženje da je pravi Deda trenutno jako zauzet pravljenjem spiskova i spremanjem paketića, pa ne može, eto, da se pojavljuje po šoping molovima, nego, umesto toga, šalje pomoćnike koji to rade za njega...

I tako smo, redovno, sretali „pomoćnike", najrzličitijih boja (jesmo, srele smo i jednog koji je, vrlo primetno, bio Kinez), i cela stvar je nekako prolazila.

No, onda se pojavio drugi problem.

Gde je sneg?

Zašto samo ona nema sneg za Božić i Novu godinu i Božić?

- Ali, dušo, pa znaš da ovde nema snega.

- Ima, ima, videla sam tamo, u izlogu! I sneg i Deda Mrazove sanke! Zašto kod nas kući nema snega? Hoću i ja sneg!

Pominjući, ispod glasa, svu bližu i dalju rodbinu maštovitim dizajnerima izloga, nekako sam je odvukla od narečenog, zarekavši se, usput, da nikad više ne provirim u mol u vreme praznika. Bar ne, ako su sa mnom deca.

Potom smo se preselili u Maun, na sever Bocvane.

Već sam to rekla više puta, ali, nije naodmet ponoviti - Maun je na mestu gde se susreću Kalahari i Delta Okavanga. Izgrađen na belom pesku, uvek je bar desetak stepeni topliji od ostalih mesta u Bocvani.

Što znači da su, u leto, to jest pred Božić, već prave letnja vrućine.

E, tada mi je podivljao urođeni kalendar. Odjednom sam imala neodoljivu potrebu da umesto Božića slavim rođendan, oko rođendana me je spopadao nagon da izvučem i okitim jelku, a oko Uskrsa sam, nesvesno, počinjala da se preslišavam šta mi sve treba za slavski kolač...

Potpuna zbrka kojoj ni najmanje nisu pomagali Žmuovi vickasti predlozi tipa:

- A što da kitimo jelku? Zar ne bi bilo primerenije da okitimo palmu?

Odjednom mi je smetalo što su mi godišnja doba i praznici pobrkani, a onaj glupi, veštački sneg koji se baškario po raznim izlozima iz nepoznatih razloga počeo je da mi postaje izuzetno privlačan. Uhvatila sam sebe kako fiksirano piljim u njega, a po naočarima su mi, kao u crtaćima, promicali prizori pahulja pred prozorom, sneška belića i grudvanja, što je, možda, samo bio način na koji se moj jadni mozak borio protiv laganog krčkanja u sopstvenom soku zbog vreline afričkog sunca i prizora usijanog belog peska koji me je okruživao.

Zimski praznici - nije nego, kakvi zimski praznici kad mi je i tanka haljina predebela? I šta ja, zaljubljenik u sneg i sve ostale prateće pojave omiljenog mi zimnjeg doba tražim na ovoj, pogrešnoj polovini zemljine kugle? Kako Deda Mraz da me pronađe kad će, mučen, proključati dok stigne do ovde, a oni jadni irvasi će, verovatno, završiti u stomaku nekog gladnog lava. Da ne pominjem da se topla čokolada, kao jedna od prijatnijih stvari koje treba konzumirati u ova doba, nikako ne slaže sa temperaturama od preko trideset stepeni.

A tek uključivanje rerne da bi se napravili kolači? Po ovoj vrućini? Ni u snu!

Oko mene su, veselo, prolazili ljudi natovareni paketima, a „pomoćnici" su još veselije pravili buku mašući zvoncima dok su se znojili u onim crvenim odelima, pod kapama i bradama.

Jedina dobra strana cele te zabave bila je što je pesak provereno nezapaljiv, pa je Žmu, o praznicima, čašćavo podmladak vatrometima epskih razmera u sopstvenom dvorištu. Dok je nebo svetlucalo bisernim sjajem zvezda, iz naših, a bome i komšijskih dvorišta, izletale su crvene, zelene, plave, ljubičaste i žute iskre koje su se negde u visini rascvetavale u najneverovatnijim oblicima.

Bila je to, moram priznati, skoro kao neka vrsta takmičenja među muškima.

Pred praznike sam ih sretala kako, bez obzira na rasu i veroispovest, presrećni vuku iz prodavnica enormno velike kutije pune rasprskavajućih igračaka za tate, koje su, vrlo predano, potom aranžirali po dvorištima i puštali da prave buku jer je, je li, praznik.

Kao što rekoh - pesak je, srećom, nezapaljiv.

Konačno, kad smo se posle osam godina vratili kući, dočekah da se praznici i godišnja doba usaglase.

E, ali priča se, posle nekog vremena, ponovila - na neki način.

Božić i Nova Godina i Božić, i nekako. Ali, kad dođe vreme za moj rođendan, a zvezda upeče meni se, odjednom, kiti jelka! I putuje na jug.

Kalendar u mojoj glavi definitivno je zabagovao!