Mirisi

Beograd je, nekada, jer ne živim u njemu, a dok smo bili gladni svega, mirisao na zemičke sa tvrdom korom i kožne cipele, na italijansku salamu i farmerke marke ''svinger'', na jeftini Mc Donalds. Na tortu Mona Lisa iz Ruskog cara. Na mirise knjiga iz poznatih knjižara.
Pariz je mirisao na kroasane i Senu, na Šanel 5, Atina na žuckastu prašinu Akropolja i ovčiji loj, na nešto što sebi nikako nisam mogao da definišem.
Venecija je mirisala na more, jod, so. Temišvar na uskršnja jaja.
Rim je mirisao na divan šampon iz hotela Gargantua. A Pešta na ljuti gulaš.

A miris Smedereva, oh, pa to može biti priča o čitavom jednom životu:

Miris bureka sa višnjama u staroj pekari kod Gurmana;
Miris kokica na ulasku u Kralja Petra;
Miris ustajale vode u luci.
Miris vlažnih lešnika u tvrđavi i miris našeg straha dok ih krademo i bežimo preko ograde od pobesnelog čuvara. Pomešani mirisi orahovog drveta, hortenzija, lastinih govanaceta. Miris ajvara i prvih trešanja. Miris jabuka sa Plavinca. Grožđa iz mog dvorišta. Komšijskih šljiva i višanja.
Miris sumraka i lubenica sa prasećim repovima koje naš deda znalački kucka i osluškuje i onda prti jedan džambo primerak na svoja visoka ramena, smejući se, dok mi trčkamo za njim...

Miris nedelje, sa zvucima radija koji se kroz prozore suterena negde na Carini, šire po ulici kestenova, zajedno sa mirisima pohovanih šnicli, i pržene kafe i zvucima radio prenopsa italijanske fudbalske utakmice.
I miris jedne ulice, puberteta, lake nesvestice od zaljubljenosti, miris Old Spice after shave, i Armani code parfema, pomešan sa mirisom gulaša sa kajmakom u vrućoj lepinji.
Miris parfimerije Jasmin, sa svim onim lažnim biserima u izlozima, i miris otmenosti u čuvenoj obucarskoj radnji ''Kralj'' u centru grada.

Miris preprženog ulja u Manježu, i girica u "Ishrani"...
Miris zelenog čaja iz poznatog kafića.
Miris tople čokolade iz ''Francuske kape.''
Miris koncerata, izložbi...

I zatim, mirisi reke, miris prljavog Dunava miris dasaka na splavovima koje ljubimo mokri, dok ležimo...
I onda, miris tišine i svečanosti u Narodnoj biblioteci; miris trave u parku iza muzeja pomešan sa mirisom neba u junu i prvim poljupcima i željom za povratkom kući.

I, kasnije, Smederevo crnih vina, vrelih strasti, začina i ljutine.

Miris pokislih kaputa na demonstracijama; i mirisi paljevine i straha, i miris bombi i
bespomoćnosti. Mirisi nafte sa predgrađa.

Miris učionica u Gimnaziji.
I prljavog školskog dvorišta.

I, zatim, svi oni užasni mirisi u redovima, za banke, za kafu i benzin...
I zatim, mirisi mamurluka, ličnih i političkih, mirisi užasnih tekstova po novinama, mirisi
šerpi i lonaca pomešani sa mirisima mraza i gripa...

Smederevo tužnih Novih godina, i opuštelih leta, bez para, sa krntijama na ulicama, đubretom pored kontejnera...

I, onda, ponovo, miris ruža i magnolija u istom onom parku.

I mirisi svih onih promašenih ljubavi.
I mirisi po koje prave ljubavi.

Miris mermera i grožđa, mirisi tamjana i divnih crkava, mirisi straha i nade na licima
nedužnih običnih ljudi, začinjeni mirisima golih pupkova i espresa, mirisi opuštenosti i grča.

Svi oni odlasci i opijajući miris povratka. Svakog petka, svake nedelje, svakog dana.

Miris jednog grada, to je priča....