VILINSKA ŠUMA (Vilin-saga se nastavlja) II/6

Po običaju - četvrtak je i družite se sa anonimnim_autorom.

E, sad, on ima mali poklon za predstojeće praznike. Postoji jedna glava, t.j. priča, koja se, hronološki, odvija negde u ovoj knjizi, ali, zbog obimnosti materijala, ispala je u montaži i uletela u jedan od nastavaka kao Frijino sećanje... (Uostalom, svi dobro znate koliko ona voli da pripoveda)

E, tu će glavu anonimni_autor poslati svima koji mu se jave na pp, i naravno, jave mu svoju mail adresu.

Oni, koji su već dobijali 11. glavu prve knjige, samo nek ostve poruku ovde - njihove adrese već ima.

Toliko od mene - ostavljam vas da uživate u svom pošteno odčekanom nastavku: 

Iste noći Linel je ipak uspela da „opusti" Terina, uz pomoć još dve vile, tako žestoko da je Erik sutradan jedva uspeo da ga probudi za savetovanje. Sa podnevnim suncem i mamurlukom, nesretnom mladiću se vrati i zabrinutost za Ulu.

Na rastanku, te večeri tri vile mu pokloniše zlatan lanac, delikatno napravljen kao i svi radovi vilin-draguljara, sa tri sjajna brušena rubina, da ga podseća na prethodnu noć. On ga primi sa zbunjenošću i dvoumio se da li da stavi oko vrata to vilin-znamenje, dok mu Linel ne reče da ga slobodno pokloni Uli pošto je spase iz kandži Sigvrata Odvratnog. Tada je on od srca primi i obeća da će se kad-tad vratiti u Astar kako bi ih posetio. Linel i još jedna smeđokosa vila dohvatiše lukove i htedoše da pođu u bitku da mu pomognu, ali ih Vilin-kralj odbi smatrajući kako ne bi bilo dobro za vilinsko-ljudski savez da surovi nordijski ratnici primete vile u svojim redovima. Linel je imala mnoge argumente i primere koji su govorili protiv te odluke, međutim Arel je ostao nepopustljiv.
Onda polako šapnu Eriku:
„Šta misliš, kako bi se osećao jadni Terin da mora Uli da kaže Zdravo draga. Divno što si me dočekala živa. Evo, baš sam došao da te spasim, zajedno sa dve svoje nove ljubavnice. Molim, upoznajte se. To bi potpuno uništilo romantiku trenutka, ako ne i čitavu njihovu vezu. Moj narod nikada neće shvatiti kako rade mozgovi ljudi, pa makar živeli i milion godina pored njih."
Erik ne hte da komentariše, jer je dobro znao oštrinu vilinskog sluha, i nikako nije želeo svađu, iz poštovanja prema Linel, koja ga je kao dečaka uvela u svet telesne ljubavi. Ipak, mislio je da je Arel mudro postupio, jer je smatrao kako su vile dovoljno inteligentne da se ne mešaju između razdvojenih ljubavnika, ali zaista nije bio siguran šta će biti ako nekontrolisano počnu da ljubavišu sa naočitim ljudskim ratnicima. Znate već ono, noć pred opasnu bitku. To bi sigurno izazvalo svađe i ubistva, ako ne i raspad saveza. Plašio se da bi te dve pohotne lepotice napadačima nanele više štete nego Sigvratova vojska.
Četiri noći kasnije na ulicama Ejaberga pojaviše se Erik, Arel i Terin. Oni odoše pravo u Ullbjornovu kuću gde je bio štab Sigvratovih neprijatelja. U Erikovom domu je bilo puno ljudi koji su spavali po klupama i patosu popunjavajući sve prostorije prilično velikog zdanja. Bila je to prava, velika, drvena, skandinavska kuća iz onog perioda. Sastojala se iz većeg broja povezanih zgrada koje su sve imale samo po jednu prostoriju, a spajali su ih njihovi tremovi. Osnovna, koja se zvala hol, bila je veličine omanjeg ambara i u njoj su se održavale gozbe i svetkovine. Sve su sada bile dupke pune.
Erik probudi oca i upita ko su svi ti ljudi i ko je njihov vođa. Ovaj mu reče da su ti ljudi došli čak sa granica Skanije kako bi se priključili čoveku koji još ima hrabrosti da se suprostavi Sigvratu Odvratnom. Njihov vođa zvao se Vigo i bio je jedini preživeli iz sela koje je odbilo da se osvajaču preda bez odbrane.
Još dok je Ullbjorn govorio pojavi se Snori Rutavi, sav pospan, preskačući spavače. Pošto se izljubi sa pridošlicama on im saopšti da su stvari u ovoj nesreći počele da se odvijati na bolje, i da sada u selu ima oko trista došljaka spremnih da pođu sa Terinom protiv silnika obeleženog lica i njegovog ološa sa juga. Erik mu naredi da odmah pozove Viga i najviđenije ratnike.
Posle dva minuta, dotetura se krupan čovek široke brade i velikog stomaka, sa još nekoliko pospanih došljaka. Pošto se članovi dve grupe jedni drugima predstaviše, Arel naloži ljudima da odmah probude celu vojsku i spreme je za pokret. Vigo se smesta pobuni, rekavši da je on ovde dobrovoljno došao i neće lomiti noge sa svojim ljudima po mraku. Arel ga dobro pogleda pa reče:
„Koliko si se puta sukobio sa Sigvratom, Vigo?"
„Četiri puta! A nadam se da će ovih dana biti i peti."
„I sva četiri puta si izgubio? Ako misliš da u predstojećoj bici pobediš, podigni ljude i nemoj me zamarati glupim pitanjima", odbrusi mu Vilin-kralj.
„Ali, ići ćemo ceo dan umorni ako ih sada probudim", poče da se pravda vođa pridošlih ratnika.
Arel ga pogleda gotovo zapanjeno, pa pokuša da mu polako razloži situaciju:
„Ti si se sa svojima našao ovde, u Ejabergu, zato što si čuo da neko sprema veliki pohod protiv vladara Meal-Durina? Je l' možda tako?"
„Jeste!", zabrunda Vigo isprsivši se ponosno.
„I drugi koji mrze istog neprijatelja čuli su i takođe došli ovde?", zainteresovano će Arel.
„Tako je", reče stameni Nordijac, sada nešto manje samouvereno.
„Pa zašto onda misliš da Sigvrat to nije čuo, i da ne zna šta mu se sprema, budalo debela?", upita ga Vilin-kralj opasno mu se unoseći u lice.
Vigo je gledao ispred sebe u zemlju i ćutao. Posle nekoliko trenutaka reče neodlučno:
„Ne znam..."
„Ja znam!", reče Vilin-kralj, naglašavajući svaku reč, „Nije ti ni palo na pamet da bi on moga da dojaše sa svojom hordom i sravni ovo mesto sa zemljom pre nego što uopšte uspete da se okupite u značajnijem broju."
„Mislio sam da mu je jednostavnije, da pripremi dobru odbranu i ako vest procuri. Lakše je da se braniš, nego da napadaš. Mi ćemo i onako doći. Šta bi Sigvrat mogao bolje da učini?"
„Osim ako svojim napadom ne preduprediš snage neprijatelja. Napad pre protivnikove akcije je vrhunski princip ratovanja. Sigvrat sigurno neće propustiti da to uradi, samo ako stigne. Njegova teška konjica mnogo je pokretljivija od pešadije. Ipak, i snažni konji se brzo umaraju pod tolikom težinom. Zato se nadam da će se pre odlučiti da vam postavi zasedu negde usput, nego da tera svoju vojsku u besomučan marš i napadne sa umornim konjima. Ipak, ne treba potceniti njegove namere da pokuša da nas iznenadi", objasni Arel situaciju vođi došljaka skoro poslovično.
„A šta ćemo sa selom? Ako Sigvrat Odvratni krene na nas, sravniće ga sa zemljom i poklati sve živo, bez obzira da li smo mi tu ili nismo", upita Ullbjorn zabrinuto.
„Pa, moraće u zbeg. Oni koji imaju rođake u blizini neka se razmeste po njihovim selima. Ostali mogu preživeti po letnjim kolibama sa stokom jer je sada dovoljno toplo. Moj narod će im svesrdno pomoći da se snađu i prežive u divljini. Ostaviću tridesetak strelaca da paze na njih. Ima i preko stotinu vila koje su htele u ovaj rat, ali ja to nisam dopustio, one mogu da im pomognu.
Za toliko vilinskih strelaca u šumi, osvajačeva uobičajena udarna pesnica od oko pet stotina oklopnika ne bi bila problem. Ipak naredio sam da u slučaju žešćeg napada sklone narod u Šumu Trolova", odgovori Vilin-kralj. „Mislim da bi to sutra trebalo da iznesemo pred selom, i nadam se da možeš brzo ubediti svoje komšije da svaki trenutak čekanja u ovom slučaju može doneti potpunu propast."
„Biće onako kako ti zahtevaš gospodaru!", reče Ullbjorn, presrećan što on lično može da izvrši neko naređenje Vilin-kralja. „Sutra do podne neće biti ni jednog čoveka u Ejabergu. To ti garantujem ja, autoritetom moje kuće i Odnovog sveštenika."
„Dobro!", reče Arel. „Vreme je da se okrenemo svojim poslovima. Vigo, podigni svoje ljude. Snori i Terine, pokupite po selu one koji su voljni da pođu sa nama. A ti Erik, izađi na sred trga i zapali veliku vatru da obeležiš zborno mesto. Ostani kraj nje da te ljudi vide, jer će im to dati ohrabrenje."
Oko sat i po docnije, gomila od oko trista pedeset ljudi skupila se oko Erikove vatre na trgu. Bučno su se dozivali, galamili i zveketali oružjem. U sve se uvukla nervoza, jer je došao trenutak da krenu u borbu protiv čoveka sa kojim je sukob malo ko preživeo. Tada se pojavi Vilin-kralj, u odelu boje lišća, sa mačem za pojasom i dugim lukom u ruci. Uz njega su koračali Terin i Erik identično odeveni i opremljeni. Videvši gospodara natprirodnih bića, gomila se umiri. On stade, raskoračen, pored vatre pa se obrati okupljenima:
„Narode ljudi! Ovog puta nismo se ovde okupili da pružimo otpor Sigvratu Odvratnom, niti da pokušamo da mu naškodimo, nego da ga pobedimo i pogubimo!" Gromoglasno odobravanje prisutnih zagluši Arelov govor, pa on malo sačeka da se umire pre nego što nastavi:
„Zato se nadam da ćete slušati moja naređenja i sarađivati sa mojim ratnicima, jer sam ja najiskusniji vojskovođa ovde. Moja prva zapovest je da se odmah pođe prema Meal-Durinu, pošto je neprijatelj sigurno već saznao za ovo okupljanje i može da pokuša da nas iznenadi svojom konjicom. Do Sigvratove tvrđave putovaćemo isključivo noću, da neprijateljove uhode ne bi saznale za naš napad i brojno stanje. Borci mog naroda pridružiće nam se po izlasku iz sela, jer nisam hteo da ovde pravim gužvu. Ne treba da ih se plašite jer su vam oni sad saveznici i saborci protiv čoveka koji nas je sve veoma zadužio. Više nemam šta da vam kažem, osim - Pokret!"
Kolona bradatih ratnika sa gvozdenim šlemovima udari glavnom ulicom posred sela, dok su ljudi otvarali vrata i drvene kapke na prozorima da ih vide. Neki od starijih, ohrabreni dolaskom Vilin-kralja, na brzinu se naoružaše i požuriše da pristignu vojsku koja je odlazila. Mnoge su devojke plakale jer je širom Norlanda bilo poznato, da se iz rata sa Sigvratom obično niko živ ne vraća. Zato su one već unapred oplakivale svoje momke i muževe. Starije žene su naprotiv, izlazile iz kuća, vadile svoje dojke iz nedara i majčinim mlekom zaklinjale svoje sinove da ubiju Krvnika severnog sveta. Povici ohrabrenja, kuknjava i pesma razlegali su se do kasno u noć. Arel, koji je smatrao da ljudi preterano emocialno doživljavaju rat, reče Eriku:
„Izgleda da je prilično teško sporazumeti se sa ovim tvojim narodom... Uopšte mi nije jasno, kako ću ja zapovedati ovim ljudskim trupama? Pa zar im malopre lepo nisam rekao kako idemo da pobedimo?!"
Pri bledoj svetlosti zvezda izađoše iz sela i pođoše na severozapad. Zašavši u šumu, posrtali su po džombama kolskog puta, sve dok Arel ne naredi da se pregrupišu u kolonu, jedan po jedan i kreću samo po jednoj brazdi kolskog točka. Za to vreme svuda oko njih počeše da se pojavljuju vilinski ratnici bešumno promičući između drveća kao vukovi u lovu.
To donekle uznemiri kolonu, ali ih Erik ohrabri govoreći im da taj tihonogi narod, koji se u šumi snalazi kudikamo bolje od ljudi, u stvari pazi da ne ulete u neku klopku ili zasedu koju im je Sigvrat verovatno postavio. Zatim zamoli Arel-Gatora da pozove deo svojih ratnika da se priključe vojsci koja je marširala, jer opasnost od zasede i nije tako velika.
Vilin-kralj reče kako vilenjaci vole da idu kroz šumu raspoređeni u lovačku formaciju, zato što im to daje sigurnost i bolji pregled terena. Ipak se odluči da pozove deo svojih trupa kako bi smirio strah kod ljudi koji nikada ranije nisu videli njegov narod. Glavnini se priključi čak sto pedeset vilenjaka, jer je Vilin-kralj smatrao da je polovina njegovih snaga sasvim dovoljna da ih obezbeđuje sa čela i bokova. Uz to je poslao dvadeset pet vilenjaka u izvidnicu, a oni su se kretali na dometu oštrog sluha svoga vođe.
Vilenjaci koji su bili određeni da se priključe ljudima izmešaše se sa njima, pa čak započeše i srdačan razgovor iako je to bilo apsolutno protivno pravilima kretanja u ratnim uslovima. Srca prekaljenih nordijskih ratnika polako se raskraviše. Budući da je Norlandski bio njihov jezik, ili su govorili nešto veoma slično njemu, u dosadi marša oni se raspričaše. Uskoro su ćeretali o svemu i svačemu kao dokone domaćice. Arel se čak zabrinu kako će obuzdati njihove jezike kad stignu u područje moguće opasnosti.
Čitava ova gungula nije ništa menjala, čak je pravila osvetnike mnogo ranjivim, ali je psihološki efekat bio izvanredan. Ljudima se činilo da se nalaze u mnogo većoj vojsci, što im je davalo sigurnost umesto straha koji su imali od stranih bića rasutih po pomrčini oko njih. Marš se nastavi sve do jutra.
Sledećih nekoliko dana protekoše na isti, monotoni način. Danju odmor i spavanje u senovitoj dubini šume, a noću dugi iscrpljujući marševi po pomrčini. Vreme se naoblačilo i u šumi je bilo tako mračno da se nije mogao videti ni prst pred nosom. Arel je naredio ljudima da idu držeći se jedan drugom za leđa, kao što to rade slepci. To im se ni malo nije dopalo i javiše se veoma oštri protesti. Na to iznervirani Erik pusti Vigoa da sam hoda i on gotovo odmah udari u prvo drvo. Sva sreća da je na glavi imao svoju masivnu gvozdenu kacigu, pa nije zadobio ozbiljnije povrede. Posle toga marš se nastavi na isti način, mada su ljudi gunđali celim putem.
Uprkos svemu, njihovi noćovidi saveznici, čeličnih živaca, dobro su pazili kuda idu i da se neko ne izgubi. Pokazali su im i kako da koračaju u tmini spuštajući prvo petu na tlo, pa je bilo mnogo manje posrtanja i padanja u mraku. Međutim, dešavale su se mnogo druge nezgode. Za vreme kratkih odmora mnogi premoreni ratnici spuštali su svoje oružje pored sebe, pa ga onda na komadu za pokret nisu mogli brzo naći. Vilenjaci bi im u takvim prilikama pritrčavali u pomoć i dohvatali oružje, ali su ga onda ljudi mešali među sobom i glasno se prepirali ko je dobio čije. Zatim bi u maršu dugo psovali i gunđali, što je izuzetno nerviralo Arelove sunarodnike, pa su prestali tako svesrdno da im pomažu. Naravno to je, onda, izazvalo nove gužve i komplikacije, što je samo usporavalo napredovanje kolone.
Konačno, jedne noći, Vilin-kralj zaustavi vojsku i skrenu sa njom s puta, kao što to radi kada se spremaju za dnevni počinak. Kretanje tolike grupe naslepo, po neraščišćenom terenu, izazva nove nevolje i peripetije, ali su svi uspeli da stignu, vođeni vilenjacima hladnih glava do mesta koje je Arel odredio. Kada su pristigli i poslednji ljudi, psujući i proklinjući, Erik vrlo glasno reče da su došli tamo kuda su krenuli. Ledena tišina spusti se na ratnike, jer sama blizina Sigvrata Odvratnog u Norlandu važila za predvorje smrti. Arel počeka malo, uživajući u tome što su se ljudi tako naglo „uozbiljili" pa im se obrati:
„Nema nikakvog odlaganja napada, sada, kada smo toliko blizu Meal-Durina. Ko je mislio da odustane trebalo je to ranije da učini. Nikako ne možemo čekati sledeću noć sakriveni samo nekoliko kilometara od Sigvratove armije. Time bi smo rizikovali da nas neko otkrije, pa da se onda, po danu, sukobimo sa preko dve hiljade dobro naoružanih i disciplinovanih vojnika. Tu ne računam pet stotina oklopnika njegove teške konjice i posadu Meal-Durina koja broji oko sedam stotina stražara. To je zajedno oko tri i po hiljade, po mojoj proceni, a možda i više. Teško da bi neko od nas iz te bitke izneo živu glavu. Zato moramo napasti odmah, dok su oni nespremni i opušteni. Bitka će biti ovog jutra u svitanje."
Žagor se razli među ljudima. Čule su se svakakve gluposti. Neki su se navodno plašili da Valkire po sumraku neće moći da pronađu njihove duše, pa će biti uskraćeni za večni pir u Valhali. Drugi su se kleli da im je neka stara volva iz njihovog kraja prorekla poraz i katastrofu ako napadnu neprijatelja za vreme mladog meseca. Bilo je i takvih koji su tvrdili da je njihov savez sa natprirodnim bićima nečasan i bili su za to da se Sigvratu pruži poštena šansa. Iz cele gomile izdvoji se jedan crvenobradi mladić sa krilima galeba na šlemu pa razborito upita:
„Znamo svi koliku prednost donosi iznenađenje, ali niko od nas ne misli da je sposoban napasti sedam puta jačeg neprijatelja, koji uz sve to ima i veoma jako utvrđenje. Zar misliš da je iko ikada izveo takav podvig?"
„Nemoj pričati pre nego što saslušaš sagovornika do kraja. Pošli smo da pobedimo, jer se jedino tako može Terinova nada ostvariti. Sve druge kombinacije ne dolaze u obzir. Samo će Sigvratova ružna glava na moci zadovoljiti ove osvetnike. To nameravam da im pružim. Sem toga, ti zaboravljaš jednu važnu stvar. Ja sam još uvek Vilin-kralj i imam izvesne moći, koje su vama, smrtnicima, nedokučive. Sutra u zoru, kada budeš koračao prema Meal-Durinu, Sigvrat Odvratni neće imati vojnika ni koliko mi. To vam ja Arel-Gator garantujem, inače neću povesti napad!"
Zatim se vilenjački vođa okrenu i sa još dvadesetak svojih ratnika ode u šumu. Dok je zalazio među mračno drveće, on se obrnu i doviknu Eriku:
„Gledaj da svi ostanu mirni do moga povratka i nemoj nikome da dozvoliš da odluta, jer bi, mesto bekstva mogao po pomrčini da krene za mnom, što uopšte ne bi bilo zdravo za njega."
Erik, koji je bio stekao oštar vid u mraku kao i vilenjaci, odmahnu Vilin-kralju rukom pa rasporedi vilenjake okolo da paze na svoje uplašene saveznike.Onda je seo na panj i počeo da razmišlja šta li je Arel spremio da uništi Ogromnu Sigvratovu silu.
Pri slaboj svetlosti tankog mesečevog srpa koja se probijala kroz proređeno granje na proplanku ljudi se polako počeše smirivati. Bilo im je jasno da su sada u pomrčini oko njih nekakve natprirodne sile. Mračne ili ne, to nije bilo važno. Važno je bilo da se Cezaru Severa i njegovoj nepobedivoj vojsci nikako nije dobro pisalo od njih. A niko nije bio toliko glup da pokuša da sune u mrak i isproba ih na sopstvenoj koži. Mnogi polegaše, tiho razgovarajući, da se pred predstojeću bitku dobro odmore.
Vigo i tridesetak najsrčanijih zaspaše kao da sutra idu na gozbu, a ne u pokolj. Vilinski stražari koji su sada morali da paze i na logor i oko njega takođe se malo opustiše. Od kako je ovaj pohod na Meal-Durin počeo oni oka nisu sklopili. Pritom, bili su svesni činjenice da ishod sutrašnje bitke zavisi baš od njih. Na žalost to je nekako bilo uobičajeno u svim ljudsko-vilinskim savezima. Jedino je Erik nervozno šetao oko svog panja, razbijajući glavu oko toga, šta li je Arel sad smislio.
Vilin-kralj je imao sasvim jednostavan plan. Tvrđava Meal-Durina bila je lepo strateški postavljena na jednom brdašcetu usred velike doline. Stari graditelji verovatno su je tu bili postavili zato što je tako dominirala nad čitavim krajem, i što je naizmenično spuštanje i penjanje otežavalo pristup neprijateljskim bojnim mašinama kao što su drvene kule i katapulti. Ta udolina oko tvrđave sada je bila puna šatora Sigvratove vojske. Doduše, mogli su se svi smestiti u zidine Meal-Durina, ali gospodar nije želeo vrevu i gužvu u svojoj rezidenciji.
Tako se oko dve hiljade i šesto ratnika našlo u ogromnom logoru oko utvrđenja. U unutrašnjosti tvrđave ostala je samo njegova svita sastavljena od oko tri stotine naboljih ratnika i posada od četiri stotine i dvadeset ljudi. Naravno, tu su bili posluga i zarobljenice, koje su služile da se zadovolji gospodareva svita i straža.
Obična vojska, koja je bila ulogorena uokolo morala je da plaća kako bi ih pustili u tamnice sa lepim robinjama. Vin je od toga kupio znatan profit, pa je zato Sigvrat izričito zabranio i to pod pretnjom smrtne kazne da se u logor dovode žene. Tako su vojnici iz spoljnog logora morali da odlaze u obližnja sela ili da troše deo novca od pljačke u samom Meal-Durinu. Mnogi su gunđali radi toga, ali je Sigvrat smatrao da će mu vojska biti mnogo spremnija za borbu, pljačku i silovanja, ako ih drži stalno izgladnele za ženama.
To je mnogo pomoglo Arelu da bez borbe uništi logor oko tvrđave. Teški gasovi, koji nastaju sagorevanjem nekih naročitih smesa, ponašaju se kao voda. Oni su mogli da ispune dolinu i ostave Meal-Durin, kao ostrvo u jezeru smrti, potpuno netaknut.
Tako te noći, pred zoru, vilenjaci otrovaše vazduh. Nevidljiva smrt pruži se preko logora koji nije ništa slutio. Vilenjaci se povukoše u šumu moleći nebo da ne dune neki vetar, pa da njihovo oružje ne potruje i njih. Oni bi se, doduše, spasili hitrim penjanjem na visoko drveće, ali bi njihovi nespretni saveznici sigurno propali. Taj strah potraja naredna dva sata dok se gas nije razložio. Dotle je Vilin-kralj već stigao do mesta gde je sakrio savezničku vojsku i naredio pokret. Pritom je rekao severnjacima da zahvale Toru što je zadržao mirno vreme i omogućio im laku pobedu u prvoj fazi bitke. Varvari to i učiniše mada zapravo nisu znali zašto, ali su svejedno poslušali, jer se o autoritetu Vilin-kralja u duhovnim stvarima ne raspravlja.
Malo potom, uz puno peripetija, izvukli su se na put. Nebo na istoku poče da bledi. Sa prvim rumenilom na horizontu vojska od oko šest stotina ljudi i vilenjaka hrabro je stupala prema legendarnom Meal-Durinu koji se nazirao u daljini. Delovali su neustrašivo i išli su bez izvidnice i zaštitnice, kao da su se u lice podsmevali Sigvratu Odvratnom i njegovoj vojnoj veštini. Vilenjaci su išli samouvereno jer su znali koliko je taj gas efikasan, a ljudi su bili ubeđeni da ih sada štiti neka moćna magija. Jedino su bili žalosni što nema nikoga da ih vidi sa koliko odvažnosti prilaze Sigvratovim bedemima.
Dan je bio oblačan i tih. U blizini neprijateljskog logora sva priroda je bila zamrla, kao da očekuje predstojeću bitku.
U stvari nije zamrla, bila je načisto mrtva. Ništa sem biljaka nije preživelo prisustvo gasa, a one se, u odsustvu vetra, nisu baš isticale pravljenjem buke. Marširali su još sat vremena dok nisu stigli do mrtve vojske Sigvrata Odvratnog.
U potpunoj tišini ušetali su u logor. Ljudi su ležali mrtvi, tamo gde su bili zaspali, a njihovi dobri konji tamo gde se koji zatekao. Čak su i mrtve ptičice kao što su to senice i vrapci bile rasute po putu. Vigovi i Terinovi ratnici osećali su se strašno neprijatno na tom mestu koje je maločas pohodila neka volšebna smrt. Oni se uplašeno zbiše u gomile mrmljajući. Zapazivši to, Arel, koji je imao mnogo prečih briga viknu:
„Dobili ste ono što ste tražili. Sigvratove horde su sada umanjene za četiri petine. Sada se možete boriti sa njim na ravnoj nozi. Ipak, moja pomoć ovim nije završena. Ja još uvek zapovedam ovim savezom, jer pobeda još uvek nije ostvarena. Sigvrat Odvratni i dalje je lukav i opasan protivnik. Sem toga, utvrđen je u najjačim zidinama na severnom svetu. Biće još krvi i znoja pre nego što budemo njegovu odsečenu glavu šutirali po livadi."
„A, ne! Ja hoću da od njegove okovane lobanje napravim pehar iz koga ću da pijem na gozbama! To sam se zakleo pred celim mojim mestom!", doviknu Vigo pun entuzijazma.
Arel prošeta malo među svojom mešovitom vojskom, tek da se uveri da li je strah od ovog mesta pomora malo splasnuo među ljudima, pa nastavi:
„Imamo priličnu prednost koju donose strah i panika koju je propast spoljnog logora sigurno izazvala u utvrđenju. Ne smemo dozvoliti Sigvratu da nas iznenadi i tako upropasti ono što smo noćas napravili. Sada krenite i pretražite logor, sa oružjem u ruci, da se uverimo kako neprijatelj nije svoje žive ratnike sakrio među leševe. Takav potez me od Sigvrata uopšte ne bi iznenadio! On mora da je video ovu pustoš sa zidina bar sat vremena pre nego što smo došli."
Vojska se na te reči podeli u grupe i raziđe po logoru, bodući kopljima leševe spavača. Neki su to iskoristili da dođu do boljeg oružja, pa se ta provera uskoro pretvorila u opštu pljačku pokojnika. Vilenjaci, koji su prvi poveli plašljive ljude u šatore mrtvaca, polako se sakupiše oko svog kralja, zgađeni prizorom skidanja odela sa već ukočenih tela koja su odavala utisak spokojnih spavača. Nisu prigovorili ništa svojim saveznicima dok su se ovi otimali i radovali, jer je bilo logično da protivnik uzima svako dobro, ali oni nisu hteli da učestvuju u tome. Bila su to ljudska posla.
Nim priđe Arelu i šapnu mu nešto na uvo, što ovog očito ozbiljno zabrinu. Erik i Terin nisu učestvovali u pljački i bacali su brze nervozne poglede ka neprijateljskom utvrđenju. Jedan brz napad konjice na tako razbijenu pešadiju i bitka bi očas bila okončana. Arela to ni malo nije brinulo i on im reče da ne misli kako Sigvrat drži mnogo konja u unutrašnjosti svoje tvrđave, a sve i da je tako, vilinski strelci uspeli bi da zaustave juriš oklopnika gađajući njihove glomazne konje.
Utvrđenje je izgledalo mirno i nepomično kao da je i ono bilo dodirnuto nevidljivom rukom smrti, mada je to, kako je Arel govorio, bilo potpuno nemoguće. Vilin-kralj je predviđao da Sigvrat pokušava da isprovocira napadače. Ako bi neoprezno prišli bedemima u maloj skupini sigurno bi ih odmah satro iznenadnim jurišem podržanim strelcima i bacačima kamena sa visokog položaja. Zato je mirno sačekao da ogavna pljačka prestane i sa čitavom vojskom počeo se oprezno primicati neprijateljskim položajima. Hodajući pored Erika, on mu se tiho požali:
„Plašim se da danas nećemo proći Bog zna kako. Moji su u šatorima pronašli mrtve dve mlade žene. Jedna od njih je izuzetno lepa. One su nevine žrtve, a moj narod veruje da to donosi prokletstvo. Jadnice su tu očito tu noćile kod svojih ljubavnika, ali, ko je to mogao da zna. Naredio sam da ih odnesu i pokopaju na bregu zajedno sa onima čiju su postelju delile. Nisam mogao da ih ostavim pticama i vukovima, kao ostale. Ali, sve to je sada od male koristi."
Erik zastade na trenutak. To vilenjačko verovanje mu je bilo veoma glupo, pogotovu zato što oni nisu baš najbolje shvatali koncept ljudskog ponašanja u onome što su njihovi pesnici zvali telesna ljubav, a crkva blud. Te devojke su verovatno svesno reskirale život, uvukavši se u Sigvratov logor da zarade nešto, bilo u novcu, bilo u hrani. Da nisu nastradale od gasa, mogle su poginuti od straže zajedno sa svojim partnerima, ovog ili nekog drugog puta. Najverovatnije bi tako i završile, jer bi im se nekažnjena drskost osladila. Po ljudskim standardima, nisu bile uopšte za žaljenje.
Vilenjaci su naprotiv, iako su bili mnogo promiskuitetniji od ljudi, u tome videli pravu tragediju. Sahranili su ih sa njihovim „momcima", a možda čak i mušterijama, kao da su to parovi koji su čitav život proveli u slozi i ljubavi. Iskreno su žalili za njima. Da se ovaj masakr vodio ručnim oružjem, verovatno bi se svo četvoro izvukli, jer bi devojke zakukale nad sudbinom svojih partnera. Takva vilenjačka bolećivost prema osobama zatečenim u ljubavnom činu bila je čudna i neracionalna. Da su svi koji vode ljubav dobri, na svetu uopšte ne bi bilo loših ljudi, a kao što znamo Midgrad je pun zlotvora. Međutim ubeđivati stanovnike Šume Trolova u tako nešto, bio je jalov posao. Zato vilin-prijatelj pokuša da im kaže nešto što će možda i razumeti:
„Nije da pokušavam da omalovažim vaše verovanje, ali kako mi vidimo, čovek nekada mora potegnuti oružje i na ženu naročito ako mu je život u opasnosti."
Arel odgovori da ubijanje poželjnih ženki čini nasilje nad nagonom za razmnožavanjem, kao što ubijanje dece ugrožava nagon za produženje vrste. Zatim lagano dodade:
„To je naš narod izmislio da bi uveo neki red u borbi i ratu. Nismo smeli da ovako postupimo, ali kad smo već do ovde došli, sad nema nazad. Ići ćemo do kraja, mada slutim nesreću."
Među vilenjacima se ta vest već odavno pročula i mnogi su se uspinjali prema Meal-Durinu pognutih glava, pa je Arel sada smeo da govori glasno. I među ljudima je opao borbeni žar. Ratnicima, koji su se pre nekoliko minuta obogatili od pljačke, nije se ginulo, dok ne probaju malo lakog života. Neki su, naprotiv, bili nestrpljivi da ulete u Sigvratovu prestonicu smatrajući da ih unutra očekuje daleko veće blago. Takvi su, međutim, bili malobrojni i Arelu nije preostalo ništa drugo nego da smisli neko bolje rešenje od napada na bedeme koje brani otprilike podjednako jak neprijatelj.