S njom je lepše, al' je bez nje lakše

Milan Nikolić

Danima merkam izveštaj Centra za proučavanje kulturnog razvitka Republike Srbije koji mi je sav u grafikonima i ilustracijama, te obilato podmazan fotografijama i analizama, sleteo na e-mail. I samo ime centra poziva na polemiku, nekako mi se čini da je predmet proučavanja ono jedino što im nedostaje. Kad  bi bar pronašli pravi antonim za razvitak, pa bio to oficijelnim stilom nazadak ili onako ljudski, ljutito – propadanje, sunovrat, strmoglavljivanje, stvari bi imale više smisla. Čak i kad su od Republike.

Ipak, pored brojnih kontradiktornosti o “kulturnim praksama” mene, vas i nas, brojni nalazi u ovom izveštaju su izuzetno zabavni. Posebno oni koji se čine kao sasvim istiniti. Još jedna potvrda one stare, da izvinite, Marksove misli da se istorija prvi put događa kao tragedija, a drugi put kao farsa. Tako 64% anketiranih zna ime pevačice Radić, ali 53% ne zna ko je Marina Abramović. Reportaža u sinoćnjem Drugom dnevniku RTS-a, bila je okidač da aktivram sve ove grafikone i sličice. Naime, ljubazna reporterka pita prolaznika, nasred Terazija, ko je Marina Abramović. Nakon što je pogodio prvu ličnost iz pitalice (pisac Danilo Kiš) osokoljen svojim znanjem, veseli građanin pomalo arogantno odgovara – Znate ne pratim to, te maneknke...Valjda ova što se udala za onog ruskog milijardera. I zaiste ne ide, posle bašte i pepela pravo na kičrozne crvene tepihe i kolosalne jahte.  Oni koje neznanje do te mere šokira  da im je nasušno zalivanje evianom i natrenom, naprosto su foliranti. Meni je u tih trideset sekundi RTS-ove reportaže bila zanimljiva ta (naša) arogancija - lakoća spremnosti na podsmeh i prezir, ili, da univerzalizujem stvar – najvernija druga gluposti.

U izveštaju Centra stoji da 58% ispitanika voli stvaralaštvo Danila Kiša što uopšte nije toliko loše posebno ukoliko se uzme u obzir da samo 8% više, čitavih 66%, obožava delo Željka Joksimovića. Meni je opet tako toplo oko srca što je u kućnoj teretani/sauni/salonu utamničena keva nacije prošla gore od pisca Ranih jada, voli je 4% manje, dakle 54% all in all. Ne mogu da prećutim niti da lažem, milo mi je i zbog Tozovca čije se pesme sviđaju ljudima više nego Joksimovićeve. Pa makar i za jedan jedini procenat.

S druge strane čudi me to što je Gaj Riči oduvao Ljiljanu Habjanović, spisateljicu-iskušenicu u stalnom dosluhu sa Tvorcem budući da o njegovim  filmovima zna  10% ispitanika, dok se Ženskim rodoslovom i Vodom iz kamena bavilo samo 8%. Logično mi je što je Ljilja pocepala Linča (5%), ali nešto ne verujem da su Dvocevke poznatije od Igre anđela. Niti da su Mocartove opere za nijansu manje poznate od drugih dela omiljene spisateljice vladike Pahomija, Aleksandre Janković i Ekstra Nene. I dok Ljilja pronađe neku novu prvu damu da joj digne rejting ili bar vatrenu opozicionarku, turbo folk duhovnika ili pobožnu pevaljku, te izdiluje neku preplatu preko Sinoda, omladine Dveri ili Grand produkcije, Koeljo je i dalje genije književnog biznisa, neumorni hvatač suza i brzog prosvetljenja, ali u našem narodu manje poznat od pisca romana “Proces”. Zbunjujuće, posebno ukoliko se uporede rezultati, 40 prema 21 za Kafku.

Među nabesmislenijim pitanjima Saveta svakako je sledeće – Veličina kućne biblioteke. Naime,preko 400 knjiga u kući ima samo 8,5%, a 27% ima bar jednu. Nisam imao priliku da pitam Savet da li se tu računaju i knjige na metar, trend koji je mutirao u jednostavan a ipak čitljiv izbor u maniru: Daj što više velikih, enicklopedije i atlase, da popunim policu a i slaže mi se uz jamboliju, odnosno kožnu prostirku u fancy/tajkunskoj varijanti. Mislim, tako su u svoje vreme Ceca i Arkan pazarili u Stubovima kulture, kod ministra, tvrde oni koji su bili blizu i oni kojima se ministar sam hvalio. I dok 38,5% ispitanika jednostavno ne kupuje knjige, pri čemu bi trebalo biti oprezan s obzirom na krhotine koje su ostale od onoga što se nekada zvalo potrošačka korpa, među vizuelnim materijalima većina preferira – ikone. Duhovnost nasuprot kulturi zaista beleži stalni progres toliko da su duhovni “vizuelni materijali” popularniji i od – porodičnih fotografija. Eto prilike da Savet promeni ime i opravda svoje postojanje. Tih neverovarnih 64,6% ikonopoklonika je taman koliko i onih koji:

1.nijednom nisu bili u biblioteci tokom protekle godine – 60,9%

2.nijednom nisu posetili pozorište – 65,0%

3.galerije i muzeje – 63,3%

4.bioskope – 65,4%

5. nisu zainteresovani za kulturne spomenike – 64%

U kontekstu ovih brojki i slova gobleni (36.5%), nekada privilegovani sinonim kiča danas se doima ako ne kao avangarda ono bar kao čist vintage. Uz presek kulturnih navika i praksi savršeno se uklapa i kulturna oprema. Naime, najzastupljeniji među aparatima “kulturne opreme”(?!) je televizor sa gotovo 100% dominacijom, ali ostaje nejasno zbog čega su LCD TV ili Plazma odvojeni u ovom istraživanju osim ukoliko se serije rekordne glednosti i reality splačinarenja tamo bolje vide i, shodno tome, doživljavaju. Ili je reč o tezi više keša – prefinjenije navike? Tek, većina ispitanih za kulturu ne može da izdvoji više od 20e mesečno, što je izuzetno važna činjenica, ali opet zbunjujuća u sudaru sa podatkom da članstvo u biblioteci ne može da košta više od 500 din tačno da ti Matija Bećković daje preporuku in vivo a gratis.

Interesantno je da više od 50% ispitanika i dalje ima kasetofon, znatno manje nego lap top, a čak 19% i dalje sluša ili bar čuva gramofon. Sad, moramo da se složimo oko ugla iz kojeg ćemo posmatrati ove cifre. Ako se odlučimo za evociranje romantike i pripišemo sve to kolekcionarskoj strasti i posebnom ukusu, biće nam drago  zbog toga što je gramofon malo, a kasetofon četiri puta više zastupljen od pomenutih LCD, plazma i drigih novotarija po našim kućama. Smart phone da i ne pominjemo. Ali ukoliko je nužda, onda se i ugao menja.

No štagod da je bitno je da šljaka. Sa antenom ili bez nje. Gledanje televizije je i dalje najomiljeniji vid jeftine zabave, u Savetu kažu – način provođenja slobodnog vremena. Ljudi radije zure u svoje poslanike, opsenare, zvezde i reality junake nego što, verovali ili ne, spavaju i odmaraju, odlaze u prirodu, šetaju i druže se, igraju fudbal i, očekivano, čitaju knjige. Ipak, neka interesovanja i dalje postoje, neka glad je i dalje prisutna bez obzira na to da li je reč o potrazi za sadržajem (igranim/informativnim/bilo kakvim) ili o čistoj otupelosti koja se izražava zurenjem. I tu se krije prilika za Savet. Osim ukoliko ne smatra da je konstatacijom propasti odigrao svoju ulogu. Nakon prezentacije građanima u maniru evo kakvi ste, bilo bi lepo da grafikone spakuje pod mišku i zakuca na vrata Republike. Znamo kako ovde prolaze različiti Saveti al' bar neka pokušaju.