VILINSKA ŠUMA (Vilin-saga se nastavlja) II/4

Mislim, sve znate, četvrtak, anonimni_autor i tako to...

BTW, ajde malo komentarišete da autor ima s kim da se dopisuje - taman naučio kako se to radi, a vi prestali da mu pišete ;)

Avetinjska četa šetajućeg žbunja uvukla se u nečuvan logor. Iza svakog vrbovog grma krile su se po dve snažne ruke naoružane sa dugim masivnim nožem. Sigvratov plan u potpunosti je uspeo. Jedan po jedan Franački vitez ostajao je da leži i da se više nikada ne probudi. Ipak, nije sve moglo da ide tako glatko.
Jedna grupa od nekih šest-sedam vitezova shvati šta se događa, pa poskakaše vičući i tražeći oružje. Na njih se sjuriše vikinzi koji su nadgledali ovaj krvav posao (jer je takvo ubijanje njima bilo ispod časti) i sasekoše ih svojim teškim sekirama.

Međutim, to uzbuni ostale na raznim stranama logora, pa su Goti i razbojnici morali da požure sa ubijanjem ljudi koji su onako bunovni počeli da ustaju. Prolomiše se krici i kuknjava onih koji su umirali pod njihovim noževima, što pokvari tišinu šume i Sigvratovu zamisao o mirnoj i čistoj pobedi. Sam Rego, koji je bio legao naoružan, najbolje se snašao. Njegov dželat srušio se raspolućene glave još dok je uzaludno zamahivao nožem.
Zatim taj franački junak skoči na noge i razbaca oko sebe nekoliko protivnika krčeći prolaz svojim dugim mačem. Uvidevši da mu je put prema konjima zatvoren, on pojuri prema reci i baci se u vodu izmičući ubicama. Ali, u žurbi je bio zaboravio na samo jednu stvar. Na sebi je imao tešku pancir košulju i još neke štitnike, a sa tim se nikako nije moglo plivati.
Očigledno je Rego svoju grešku shvatio tek kada se hladna tamna voda zatvorila nad njim. To mu nije moglo biti od nikakve koristi, jer mu za razvezivanje žice koja je spajala očice njegovog pancira trebalo bar dvadesetak minuta.
Kada je Sigvrat stigao na mesto gde je ovaj skočio, iz vode se uzdizao samo još po neki mehurić.
Sledećeg jutra, kada se razdanilo, udruženi razbojnici počeše da razgledaju svoj noćašnji plen. Imali su dosta konja, oružja i verižnjača za sve. Čak je i preticalo. Uz to su zaplenili još nešto hrane i vrednih predmeta. Po Sigvratovom naređenju Vin se skinu, pa s konopcem oko pasa zaroni na mesto gde se čuveni Rego udavio prethodne noći. Mnogi Ostrogoti prokometarisaše to kao ludost, pored ovolikog plena, jer su tvrdili kako duhovi utopljenika često znaju odvući žive u podzemno carstvo, naročito ako su im bili neprijatelji. Međutim, ništa se od tih zloslutnih priča ne ostvari, a Vin posle nekoliko pokušaja nađe telo i priveza konopac oko njega.
Kad su ga izvukli videli su da je bio opremljen verižnjačom čije su pločice bile pokrivene srebrom i draguljima ukrašenim mačem. Oko vrata mu je bila dosta široka ogrlica od zlatnih pločica. Sigvrat mu je skinu, rekavši da Regova oprema pripada njemu, pa zatim naredi dvojci svojih ratnika da ga svuku do gola. Oni stadoše da cimaju već ukočen leš iz čijih usta je navirala krvava pena. Sigvrat im tada naredi da dobro obrišu i namažu mašću svaki metalni deo Regove opreme.
Kada to beše završeno, novi vođa naredi da se nagi leševi pobacaju u reku, a on lično, pošto mu sekirom odseče glavu, šutnu Regovo telo, bledo kao kreda, nazad u vodu.
Sigvratov ugled među Ostrogotima posle toga još više poraste, jer kako su oni govorili: „Samo vrlo mudar čovek bi se setio da uzme blago od vodenih demona, ponudivši im za uzvrat velike količine ljudskog mesa koje oni po svoj prilici mnogo više vole".
Vin im posle toga objasni da je njegov gospodar vrlo vešt sa svetom duhova, jer ume da služi i Hrista i Votana (Gotski naziv za Odina). To izazva zaista veliko divljenje. Ostrogoti zaključiše da je on istovremeno i mudar vođa i veliki čarobnjak. Takvog ratnika je zaista vredelo pratiti.
Novookupljena razbojnička družina, nastavi mnogo brže i sigurnije da se kraće na konjima. Regovu glavu nabiše na motku nasred velike raskrsnice puteva, a na drvenoj pločici ispod nje Sigvrat napisa da ga je baš on ubio i dodade mnoge uvrede na račun franačkog plemstva. Iste večeri, koristeći Regova znamenja, zauzeše jedan manji zamak, jer se vest o njegovoj smrti još nije bila pročula. Sigvrat uđe u njega sa svojih devedeset oklopnika i desetak minuta kasnije bio je novi gospodar tih zidina. Pobili su malobrojnu posadu propisno ga opljačkali i „zabavili" su se sa viteškim gospama. Pustili su zatvorenike iz tamnica, a bivši đakon dobi još jedanaest odanih pratilaca.
Sledećeg dana u zamak svrati dvadeset sedam vitezova koji su po okolini jurili ostrogotske bande. Kada se kapija zatvori za njima razbojnici ih sa visokih zidova zasuše kopljima, strelama i kamenjem. Nekoliko preživelih udariše na muke da bi im odali gde su naletali na obezglavljene skupine Ostrogota.
Sigvrat odmah posla desetak Ostrogota na konjima da sakupe te nesretnike i dovedu ih njemu. Dan i po kasnije imao je još šesdeset ratnika, što je, uz njegovu stotinu, predstavljalo već impozantan broj. Zamak je napustio, predavši ga plamenu, sa sto trideset oklopnika na konjima i deset kola natovarenih plenom i hranom. U njegovoj družini nije bilo pešaka. Tako se vrlo brzo kretao i nije se morao kriti od bilo koga.
Tolikom odredu nije se smeo suprotstaviti ni jedan lokalni feudalac, jer su oni obično raspolagali silom od trideset do pedeset oklopnika. Samo je visoko plemstvo moglo sakupiti više ritera, ali ono je ostalo zatvoreno u svojim zamkovima, prepuštajući svoje seljake na milost i nemilost „Regovom ubici". Tako je bivši sveštenik veselo došao do severne granice Franačke, pljačkajući, paleći i ubijajući po naseljima kmetova.
Kako bi sprečio svoje momke sa sobom vuku lepe devojke koje su uz put mogli oteti, nagonio ih je da siluju što više seljanki, tvrdeći kako ni jedna žena nikada ne bi mogla zainteresovati ratnika na duže vreme.Držeći se takvih uputstava njegovi momci stalno su imali potrebu da ih menjaju što im je održavalo uzbuđenje zbog novine, i nagonilo ih na nove pljačke i silovanja.
Kada je ušao u Saksoniju, opljačkao je jednu malu crkvicu i zapalio je, a na krst ispred nje okačio je svoju mantiju. Onda je stao ispod drveta na koje je bio obesio ljude iz nje i jednu silovanu devojku, koja se usudila da ga za vreme tog čina uvredi, i obrati se svojim ljudima:
„Kada sledeći put budem ušao ovde, biće to na čelu vojske kakvu Galija nije videla još od vremena Cezara! Ovde su me terali da klečim i molim se, a kad se budem vratio pod mojim nogama klečaće kraljevi i nadbiskupi!"
Bura odobravanja diže se do neba. I ako niko od okupljenih nije znao šta je to Cezar, a mnogi čak ni šta je nadbiskup, znali su da imaju moćnog, mudrog i sretnog vođu. Čoveka, koji će snagom svoje volje sigurno postati kralj, i bili su spremni da ga prate do smrti, bilo gde.
Posle tog govora Sigvrat obode konja i krenu sa svojim ratnicima van teritorije koju je štitila Karlova kruna. Odmah se umešao u sukobe koji su se vodili između rascepkanih saksonskih plemena. Koristeći se iskustvima iz Cezarove knjige De belo Galico postigao je znatan uspeh.
Njegova teška konjica, podržana disciplinovanom domaćom pešadijom bila je sigurna formula za uspeh. Kao prek i sposoban vođa dobio je među domaćim stanovništvom dosta pristalica, tako da je u Norlad ušao sa tri stotine oklopnika, sto sedamdeset lakih konjanika i pet stotina dobro naoružanih požrtvovanih saksonskih pešadinaca.
Tako je stigao i u selo svoga oca vodeći još mnogo tovarnih kola sa plenom i ogromno stado od preko dve hiljade krava koje je uz put napljačkao. Njih je čuvalo više od pedeset lakih konjanika, koji nisu ulazili u brojno stanje njegove ratne mašine. Iz Franačke je doveo ogromne pse, pirinejske mastife. Oni su za nepun minut mogli pobediti i ubiti i najljuću domaću zver.
Otac mu se malo bio razočarao što mu sin nije ostao u službi Božijoj, ali mu nije bilo ni najmanje krivo što je postao vojskovođa. Sigvrat je odmah preuzeo vlast u naselju, postavivši svog oca za starešinu. Tokom nekoliko dana pobio je sve one koji su mu u rodnom kraju bili nesimpatični i zaveo je despotsku vlast.
Zatim je napravio plan osvajanja novih naselja i teritorija. Kako Norland u to vreme, posle Osvifovog pada, nije bio kraljevstvo nego samo labav savez plemena, nije bilo nikoga ko je mogao ozbiljno da ga obuzda u toj njegovoj nameri.
Počeo je sistematično uništavajući slabija plemena i potiskujući jača, sve dok ne bi dovoljno ojačao da bi se i sa njima obračunao. Pred njim su padale manje seoske utvrde od kolja i balvana. Za svojom vojskom vukao je ratne mašine kakve je nekada video na antičkim crtežima. Njima je razvaljivao slabije prepreke postepeno usavršavajući njihovu upotrebu.
Svoju vojsku Sigvrat je preuredio tako da mu osnovu čini teško naoružana pešadija sa velikim štitovima i dugim kopljima po ugledu na grčku falangu, a na krilima njegovog ubojnog reda nalazila se teška konjica, koja je mogla svojim uletanjem da smanji pritisak na pešadiju ili da manevrom obuhvati protivnike i tako ih osujeti u pokušaju izvlačenja.
Uz to je imao i manji odred lake konjice koji je brzim upadima uznemiravao protivnika i osmatrao njegovo kretanje. Oni su odapinjali strele na pešadiju i nestajali pre nego što bi neprijatelj stigao da odgovori. Sa tako jasno formiranim ubojnim redom i vojskom u kojoj je svako znao šta radi, lako je odnosio pobede nad raspuštenim odredima varvara koji su se borili u neredu, svako za sebe.
Još jednu novinu je uveo je on u način ratovanja; zapanjujuću surovost. To je izvukao iz opisa hunskog vođe Atile dok se približavao Rimu. Shvatio je da mu se mnogi nisu opirali samo zbog straha koji je išao ispred njega. Takvu prednost Sigvrat je mudro iskoristio za svoje ciljeve. Svako selo koje bi mu se ozbiljnije suprotstavilo spaljivao je do temelja ne štedeći ni decu u kolevci.
Glas o njegovim zlodelima proširio se Norlandom. Mnogi su ga dočekivali lepo i davali mu sve što zatraži. On im tada nije uzimao mnogo, ali bi uzdigao neke svoje pristalice na gospodarski položaj, i dugo im pričao kako on stvara jednu snažnu vojsku koja će moći da pljačka po dalekim i bogatim zemljama juga.
Te priče o bogatstvu juga ličile su često na hrišćanske opise raja i nebeskog Jerusalima. Bivši duhovnik uopšte se nije trudio da ne preteruje, jer je iz iskustva znao kako srca ljudi mogu da zagreju dobre priče, o nečemu, o čemu oni nemaju ni pojma. Svog naboljeg prijatelja, lopova i mađioničara Vina, postavio je za svog čarobnjaka i Torovog prvosveštenika. Tora je izabrao zbog njegove brutalnosti a i zato što je to bio omiljen Bog širokih masa mladih vikinga i Norlanđana.
Jedno vreme poigravao se mišlju da za svoj simbol uzme Lokija, što bi odgovaralo njegovom imidžu zla koji je uzeo, ali su ga njegovi savetnici ubedili da bi to bilo preterano. Prvo, Loki je bio jedan od najslabijih Bogova i koga su drugi često poražavali. Sem toga, koliko se znalo on ne samo da je bio Bog zla nego Bog smutnje i nesloge, a kao takav nikako nije mogao da bude zaštitnik jakom savezu plemena od koga će poteći buduće carstvo. Zato izbor pade na opšte omiljenog Tora, koga u nekim delovima Norlanda zvahu Donar.
Vin je morao mnogo da nauči o njemu, kao i o Votanu ili Vodanu što je u tim krajevima bio naziv za sivog jednookog starca (Odina), ili kako je ko zvao celu tu plejadu Aza sa Tvazom na čelu. Uz to je morao da nauči njihova skandinavska imena jer su bila u širokoj upotrebi u priobalnim markama i oblastima oko Šume Trolova. Područje tih naziva protezalo se prateći tok velike reke i duboko zalazilo u vandske zemlje, na istoku. Do tog skandinavskog jezičkog uticaja došlo je jer su tuda plovili mnogi brodovi iz Tonberga, Funsvelda i Upsale pretežno po trgovačkom poslu, ali bilo je i onih drugih koji su skupljali ljude za pohode ili čak vršili prepade, manjeg obima, da mnogo ne uznemire vilenjake.
Sigvratov žongler i mađioničar sirovim varvarima je prikazivao svoje veštine tumačeći ih posebnom naklonošću Bogova, koje on i njegov ratoborni gospodar uživaju. Neuki ljudi počeše da ga smatraju za velikog čarobnjaka i moćnog sveštenika što, udruženo sa nepobedivim vojskovođom predstavlja silu protiv koje se ne vredi boriti. Tako je Sigvratova vojska mogla mirno da šetka po serveru, jer je pred njom išao strah koji je pobeđivao umesto nje.
Njen vođa videvši da je već stvorio preveliku teritoriju da bi je mogao lako kontrolisati, i da je stekao dosta neprijatelja, reši da se negde skrasi i utvrdi, kako bi odatle mogao ići u nove poduhvate i gde bi se povlačio posle njih. Izbor pade na Meal-Durin, napuštenu tvrđavu debelih kiklopskih zidina, što stajaše na jednom bregu još od pre početka vremena koje se pamti. Ni ljudi koje su Nordijci zatekli tu, došavši sa istoka, nisu znali ko ju je i kada tu sagradio.
Ni mudraci vilinskog naroda nisu mogli da procene njenu starost. Zato je to mesto postalo mistično i strašno. Ljudi su ga se plašili. Sigvrat je bio dovoljno mudar da se smesti baš na takvom mestu.
On izgradi utvrđenje unutar skoro dva metra širokih kompaktnih zidova, prezirući varvarski strah od prokletstva utvrde. To mu još više podiže ugled među severnjacima, koji su uvek veoma cenili ljude dovoljno hrabre da izazivaju sudbinu. Kako se izgradnja završila, pronese se uverenje kako je Sigvrat zaista ljubimac Bogova koji su mu dozvolili ono što nikome pre njega nisu.
To je bila naivna priča, jer znanje tih nepismenih ljudi nije dosezalo dalje od sećanja njihovih dedova. Meal-Durin je zbog svog položaja i snage bezbroj puta zauziman od mnogih naroda i ako su njegove čvrste zidine izdržavale. Neprijatelji su se u njega uvlačili prevarom, a glad bi pri opsadama često pobeđivala branioce bedema. Jednom ga je čak opustošila i neka bolest izazvavši pravi pomor posade. Preživeli tada pobegoše odatle, prepustivši kužnu unutrašnjost ognju koji čisti sve.
Tako Meal-Durin osta crn, razvaljenih kapija, da stotinama godina čeka nove stanare. Sada ga je novi osvajač u usponu zauzeo, učinivši ga prestonicom svoje buduće države. Pošto su radovi u utvrđenju prilično iscrpli domaće stanovništvo, Sigvrat ga rastereti danka dok se ne povrati, pa krenu u nove krajeve da se snagom svoga mača i autoriteta popuni zalihe.
On poče jednostavno da ulazi u naselja na čelu svoje moćne armije, a niko nije ni imao snage ni volje da mu se suprostavi. U jednom gradiću, čijeg se imena više niko ne seća, dogodi se nezgoda. Iz gomile meštana koji su klicali Sigvratu istrča jedna stara prosjakinja, pa do krvi izgreba vojskovođu po licu i očima, pre nego što je pala probodena stotinama kopalja. Verni osvajačevi stražari, behu zatečeni ludošću starice i ne reagovaše pravovremeno. Samo im je preostalo da kasape leš majke koja se bila osvetila za pogubljenje sina jedinca, koga su zajedno sa svim zarobljenicima posle jedne bitke oko godinu dana pre toga, Sigvratovi krvnici bili živog spalili.
Vojskovođini vidari utvrdiše da je žena bila veoma bolesna, jako prljava i stara. Odmah previše svog vođu najboljim melemima, ali rane na njegovom licu više nikad ne zarastoše. Ponekad bi se pretvorile u kraste koje bi posle nekog vremena otpale, ali ispod njih bi se uvek otvorile nove rane. Ma koliko pažljivo da ih je lečio, stanje je ostajalo nepromenjeno. Nije bio zarazan, ali je sa tim nagrđenim licem izgledao ljudski rečeno, odvratno. Tako dobi naziv „Sigvrat Odvratni" pod kojem je poznat u mnogim sagama i hronikama.
U početku ga je taj nadimak strašno ljutio, pa su mnoge glave odletele radi toga. Međutim ljudi su ga tako zvali iza njegovih leđa, tiho, u razgovoru među sobom. Svako njegovo pojavljivanje predstavljalo je novo povlačenje naroda za jezik, i nikakve represivne mere tu više nisu pomagale. Cezar severa bio je ogorčen, ali mu je pomagalo saznanje da je i njegov uzor sa juga bio hendikepiran, jer je imao epilepsiju. On zaključi da svaki genije mora da ima neku manu i da ništa u prirodi nije potpuno savršeno. Naredio je da mu se napravi skoro potpuno zatvoren šlem sa velikim štitnicima za nos i obraze.
Uz novi rogati kalpak, napraviše mu i novi oklop. Čeličnim grudnjakom mu zameniše Regovu verižnjaču, a ruke zaštitiše kožnim i metalnim štitnicima koje ukrasiše istom gravurom kao prsnik i šlem. Tako opremljen delovao je stravično, poput oklopljenih slovenskih Bogova iz njihovih hramova na Rujnu.
Priče o kazni Aza, koju je Sigvrat navukao na sebe tako što je bio podjednako nemilosrdan i prema Hrišćanima i prema paganima, utišaše se. On povede svoju vojsku u priobalni deo i tamo posle mnogih teških bitaka osvoji tvrde, dobro čuvane, luke. Ali uobičajenih pokolja ne bi, jer je domaće stanovništvo, pa čak i poraženi ratnici, u zadnjem trenutku uzmicalo na brodove i nestajalo na pučini, noseći sa sobom svoje dragocenosti. Ni same luke nije mogao predati plamenu, jer zašto bi ih onda koga vraga osvajao? Te krvave pobede, zato, ni malo nisu bile po Sigvratovom ukusu.
U jednoj bici protiv Vanda, Sigvrat zadobi gadan udarac sekirom po desnoj ruci. To mu se dogodilo zato što iz novog šlema nije imao dobar pregled okoline. Rana je bila vrlo teška i samo je štitnik podkaktice sprečio da mu ruka ne bude potpuno odsečena. Vidari su se opet dali na posao, ovog puta sa mnogo više uspeha. Uspeli su da mu nameste kosti i zakrpe ranu, tako da se vojskovođa kroz nekoliko meseci, opet mogao služiti njom. Ali Sigvratova desnica nepovratno je izgubila svoju snagu. On nikada više nije mogao vitlati mačem, kao ranije.
To ga porazi, i proslavljeni ratnik odbaci taj „glupavi šlem" koji ga je uvalio u nesreću. Od tada se javno pojavljivao sa ranjavim licem i potpuno je prestao da obazire na ime Sigvrat Odvratni. Godinu dana kasnije, čitava njegova vojska ga je tako zvala, čak i u lice. Međutim stvari u priobalju uopšte se nisu odvijale kako treba. Hrabri vikinzi pojavljivali su se niotkuda, po najneverovatnijim vremenskim uslovima, nanoseći mu velike gubitke, i posle toga nestajali na svojim brzim zmajskim brodovima. Uz to bili su jednako nemilosrdni kao i on, pa sukob sa njima skoro niko nije preživljavao.
Prvi put od kako je ratovao, iskustvo i taktika počeli su da rade protiv njega. Kako nije nameravao da trpi velike poraze, učeći se da ratuje na moru, Sigvrat Odvratni napusti luke sistematski ih porušivši do temelja. Svoj nemoćni gnev on okrenu na Vande, osvajajući njihove oblasti uz Vislu, koljući i ubijajući levom rukom kako bi koga dohvatio.
Ali, ni to nije išlo baš sjajno. Otrovne strele Vanda uzimale su veliku danak među njegovim trupama. Takođe morao je naučiti, da kada se ispred Slovenske vojske pojave ceremonijalni štitovi Svetovida, najpametnije je dati petama vetar, ako u tom trenutku ne raspolažeš sa nečim tako ubedljivim kao što je veliki odred teške konjice. A ni to nije bilo nikakva garancija. Jednom je izgubio više od sto pedeset oklopnika, prosto ne verujući svojim očima, dok su pobesneli Vandi golim rukama rušili konje i junake.Tako je na najgori način upoznao značenje reči „berserker", o kojima su tada među nordijcima samo volve šaputale.
Vremenom njegov bes se stiša i on se vrati u Meal-Durin gde se zatvori, strašan u svojoj moći. Izlazio je sa vojskom samo da pokupi danak, i sravni neko pobunjeno selo, kako bi podsetio ostale na svoju prisutnost.
Tako se dogodilo da jednog proleća stigne u Ejaberg, gde ga dočekaše ponizno i sa darovima. Jašući kroz selo on ugleda seosku lepoticu, Ulu, kako proviruje između drvenih kapaka na prozoru svoje kuće. Sigvrat stade i zagleda se u devojku lepih crta, bujnih grudi i kose koja je padala do polovine butina. Spazivši je vojskovođa se odmah doseti kako će mu te večeri biti strašno dosadno, pa posla svoje ljude da je dovedu. Trojica ratnika izvukoše devojku za kosu iz kuće, dok se ona otimala, pipajući je i štipajući, što je uglavnom bila uobičajena procedura za devojke koje su privođene na silovanje. Sigvrat oštro naredi da je puste. Oni to učiniše iznenađeno, jer takva praksa nije bila uobičajena kod njihovog gospodara. Ula se podiže sa zemlje otresajući prašinu sa donjeg dela svoje jednostavne lanene haljine. Onda upitno pogleda Sigvrata. On se nasmeja svojim groznim licem i reče:
„Ejaberška devojko, imaš priliku da budeš sa najmoćnijim čovekom severnog sveta. Vrlo si lepa, i možda ću te zadržati duže vreme, ako se svojski potrudiš."
Lepotica na to ne reče ništa, samo ga je koji tren sažaljivo gledala, a onda se mirno okrenu i uđe u kuću lelujajući bokovima u hodu. Sigvrat se nađe pogođen u kompleks, koji je stvorilo krastavo lice i prosto polude od besa. Ipak se lomio između želje da poseduje tako hrabru i ponosnu lepoticu ili da je zbog uvrede pogubi. Na kraju ipak preovlada „razum", pa on naredi ljudima da je ponovo izvedu, zajedno sa svim ukućanima. Ula je, od porodice, imala tri maloletna brata, oca i petogodišnju sestru. Njena majka Gundi, poreklom od severnih Huna (Finkinja), posvadivši se sa mužem, vratila se svom krvoločnom narodu, ostavivši mu čopor dece na staranje. Od nje je Ula nasledila iskošene oči i vrelu krv, a od očeve krvne linije plavu kosu i stasitost.
Našavši se ponovo pred Sigvratom, ona shvati grešku, ali ostade dosledna svome stavu jer njegova promena ne bi sada ništa vredela. Ono što je silnik nameravao da učini, učini će.
Bila je potpuno u pravu. Sigvrat joj se i ne obrati, nego odmah upita njenog oca, Skagija Sedobradog, kako je to vaspitao kćer. Starac promuca nekoliko nerazgovetnih rečenica, preplašen činjenicom da mu je došao smrtni čas. Osvajač naredi tada da se Skagi javno pogubi, zato što zanemaruje svoje roditeljske dužnosti i tako kvari omladinu. Starca raščerečiše između šest riterskuh konja, naočigled svih seljana. Zatim vojskovođini ljudi svezaše Ulu i ubaciše je u kola sa dankom, a Skagojevu decu skinuše golu i išibaše vrbovim šibama. Pošto ih pustiše, oni pobegoše niz selo zapomažući. Na polasku Sigvrat doviknu da se zapali njihova kuća, što njegovi ljuti ratnici odmah i učiniše.
Sve su to gledali ljudi Ejabrga, škrgućući zubima, ali niko ne podiže ni mač, ni sekiru, na nasilnike. Među posmatračima bio je i Terin Hagen, mladić koji je nameravao da postane Ulin muž. Ona mu je već bila obećala kako će ubediti oca da odobri taj brak, dok su se valjali po travi posle proslave Terinovog lovačkog uspeha. Nemoćno je gledao kako je odvode iz sela, tresući se od besa. Nikakvo koplje niti strela ne poleteše iz njegove ruke, jer je dobro znao da bi to bio kraj Ejaberga i svih njegovih stanovnika. Shvatao je, da onaj, ko misli da Sigvratu Odvratnom nanese neko zlo, to mora učiniti daleko od svog rodnog mesta.
Kada je vojska prilično odmakla od kapija sela, on izađe pred okupljen narod i upita je li neko voljan da krene sa njim i spere ovu ljagu i sramotu koju im Sigvrat nanese? Stariji ljudi raziđoše se pognutih glava i osta samo šačica nepokornih mladića. Terin je bio zadovoljan i sa toliko pristalica uzimajući u obzir kakav je protivnik bio u pitanju. On im objavi da će poći kroz nekoliko dana i raspusti ih.
Potom ode kod Ullbjorna, Odinovog sveštenika, znajući da je njegov sin Erik jedini dovoljno hrabar i sposoban da vodi takav poduhvat. Otac vilin-prijatelja lepo ga primi, ali, pošto je saznao vesti iz sela jako se ražalosti. On, kao ponosan čovek, nije hteo da pođe i ulaguje sa sinu Osvifovog ratnika. Sigvrat Odvratni ga kao pojava uopšte nije zanimao sve do ovog trenutka.
Bio je mišljenja da takav zločin u njihovom selu, ako ostane neosvećen, baca ljagu na dušu svakog od njih. Erik je kako on reče, već duže vremena u Šumi Trolova, jer se ozbiljno zagledao u neku vilu, što je možda u ovoj situaciji i dobro, jer bez pomoći natprirodnog teško da će moći da dođu glave nekome kao što je samoproklamovani Cezar severa.
Ullbjorn dade Terinu precizna uputstva za put u srce Astara, rekavši mu kako je najbolje da ide sam, smelo i otvoreno. Isprati Terina poklonivši mu jednog od svojih najbolji konja, za koga je tvrdio da sam zna put do Mag-Mela, i reče mu da će se zauzeti kod Bogova za njegovu stvar, jer tako nešto se stvarno nije moglo trpeti, bez obzira ko je to učinio.
Iste noći Terin odjaha za Astar na Ullbjornovom prugastom noćovidom konju. Konj je bio manji od riterskih, ali daleko brži od njih. Činilo se da njegova izdržljivost nema granica. Dva dana i dve noći Terin ga je terao bez odmora, osim malih obostranih pauza za jelo i fiziološke potrebe. Prvi put je stao kada su stigli do Golih Brda. Tu se odmorio nekoliko sati pre nego što je zašao među njih. Kada je konačno krenuo, skoro sav osvetnički bes ga napusti. Osetio se malim, usamljenim i beznačajnim. Izgubljen u tolikom praznom prostoru.Tako provede još tri duga, zamorna dana.
Ponovo se ozbiljno odmorio zanoćivši pred samom Šumom Trolova. Nije želeo da po noći uđe u Astar, mračnu šumu gde vilenjaci pletu svoje nevidljive paukove mreže. On se, doduše, bio upoznao sa vilenjacima preko Erika, sa nekim vilama i više od toga, ali mu te hladne noći nije bilo do toga da veruje tim stranim bićima pri svetlosti punog meseca dok vukovi zavijaju negde u daljini. Jutro je došlo, a ledena jeza nije napuštala njegovu dušu. Nastavio je napred uprkos strahu, guran osećanima mnogo jačim od instikta samoodržanja. Plašio se, ali je znao da mora ići na dvor Vilin-kralja, sam, putem koji peva, ako zaista želi da se osveti Sigvratu Odvratnom.