VILINSKA ŠUMA (Vilin-saga se nastavlja) II/3

 Četvrtak je, pa da ne kvarimo naviku... :cvetic:

Nego, da se vratimo osnovnoj priči...
U isto vreme kada su Arnas i Lesing otišli iz Ejaberga, na sasvim drugom kraju Norlanda jačala je moć jednog čoveka poznatog kao Sigvrat Odvratni. Sigvratov otac beše kao i Ejojf, jedan od preživelih boraca kralja Osfifa Pobožnog (Hrišćanina), čija su zlodela bila dobro zapamćena u ovom narodu.

Zadojen bezumnom mržnjom prema paganima i vilenjacima zato što uništiše njegovog Hristoljubivog gospodara, koji je paganska sela i gradove tako smerno predavao plamenu, on posla svog sina jedinca, Sigvrata, u Franačku da se školuje za hrišćanskog sveštenika. To bogougodno delo bilo je drago svima iz tabora njegovog oca, osim samom Sigvratu, i kako će se docnije ispostaviti njihovom svemoćnom Bogu.
Mladi severnjak stiže u Toiosu, gde ga ponovo pokrstiše i počeše da uče Hristovoj nauci. Te beskrajne skolastičke rasprave, Biblija, koju je znao već skoro napamet i žitija svetaca mučenika učiniše se mladiću užasno dosadnim. On se mnogo zanimao za istoriju, gde je na ostacima rimske nauke saznao o strašnim vojskovođama i političarima starog veka, kao što su Cezar, Hanibal, Oktavijan Avgust, Aleksandar Veliki, Kornelije Sula i slični.
Misli o njima potpuno su opsedale njegov um. Stroge kazne njegovih učitelja razvile su i njemu samo osećaj da se surovom disciplinom može sve postići. Tako je, pod pretnjom biča, bubao razna jevanđelja, istovremeno nabavljajući ispod ruke karte starih bitaka, koje su kaluđeri istoričari uspeli da sačuvaju. Ubrzo je postao besprizoran družeći se sa sebi sličnima.
Jedan od njih, nekakav brat Antonio, odveo ga je u selo gde se seljanke lako podavale sveštenicima i kaluđerima, da bi došle do hrane. Učenik Sigvrat je tu postao muškarac i ubrzo je pronašao stalnu ljubavnicu, neku pastiricu Izabelu. Do tada su rektor Bogoslovije i njegovi učitelji već potpuno bili digli ruke od njega, savetujući ga da se zakaluđeri u nekoj opatiji koja prepisuje i umnožava istorijske spise, ali nisu mogli da ga oteraju, jer je već bio položeno mnogo novca za njegove studije.
Tada je preovladalo mišljenje, da je za te neznabožačke krajeve, na severu, bolje napraviti lošeg sveštenika nego nikakvog, i kako ga treba rukopoložiti i poslati nazad čim se malo uozbilji.
Ali, to vreme nikako nije dolazilo, jer je on provodio vreme po gradovima i vašarima. Tu je upoznao Kelta Vina, uličnog zabavljača, žonglera, mađioničara i džeparoša. Sigvrat je odmah uočio kao bi njegovi trikovi ostavili veliki utisak na naivne severnjake, kada se bude vratio u domovinu. Zato je počeo sve više da se druži sa njim. Vinu je takođe laskalo da jedno crkveno lice sedi u njegovom društvu. Njihovo drugarstvo je dugo potrajalo, obojici na korist. Zajedno su prošli mnoge avanture. Sigvrat je jednom omogućio Vinu, preko svojih veza, da pobegne ispod samih vešala, pa da se kasnije, prerušen, vrati na mesto pogubljenja, gde su još jedan njihov drug i dve devojke čekali izvršenje kazne zbog lopovluka. Dugo potom su Vin i Sigvrat prepričavali taj događaj, glupost sudija i pravili viceve na držanje svojih dojučerašnjih prijatelja za vreme vešanja.
Godine su tako prolazile a veseli momci počeli su se pretvarati u ozbiljne mlade ljude.
Tada se dogodi jedan incident koji je označio prekretnicu u Sigvratovom životu. On, kao nikakav učenik u teologiji, nije položio za neko više svešteničko zvanje, pa je ostao na samom dnu crkvene hijerarhije. U svojoj dvadeset sedmoj godini još uvek je bio samo tamo. Tako je imao vrlo malo sredstava i nije mogao da izdržava svoju ljubavnicu, Izabelu. Ona, posle nekoliko veoma ozbiljnih razgovora sa njim, zapreti da će se udati i tako sebi obezbediti ono najosnovnije za život. Sigvrat joj nato odgovori, neka samo izvoli, ali da će je on opet imati, sviđalo se to njenom mužu ili ne. Posle toga je otišao, a Izabela je odlučila da se ozbiljno posveti pitanju udaje.
Jedne večeri, kada je Sigvrat dojahao u svoju uobičajenu noćnu posetu, pronašao ju je u krevetu sa nekim plemićkim sinom. To je bilo nešto sasvim drugo od poniznog kmeta, koji je navikao da svako moćniji od njega ima pravo da mu poseduje ženu, pa u grudima đakona kresnu iskra ljubomore. Izabela je bila prilično lepa i sa njenim šarmom koji ju je upadljivo izdvajao od drugih seljanki, nije bilo nemoguće da će je mladi riter zaista i oženiti. Sigvrat istrča u dvorište i dograbi sekiru sa panja. Izabela se još cerekala njegovom iznenađenju, kada on ulete u kuću. Razjareni đakon ubi ih oboje, što je potrajalo, jer je nagi mladić do poslednjeg daha štito devojku svojim telom.
Konačno, Sigvrat odbaci sekiru i izađe iz prostorije čili su zidovi bili isprskani krvlju. Seo je na panj pred kućom, i dobro razmislio. Morao je da beži, jer njegovo svešteničko zvanje nije bilo od nikakve koristi protiv ubistva plemića, makar bio nižeg staleža. Vratio se u bogosloviju i spakovao svoje stvari. Ukrao je jednu pravu svešteničku odeždu i veliki mesingani krst, smatrajući da će mu to doneti više poštovanja svuda gde se bude pojavio. Zatim je uzajmio novac od nekoliko nesimpatičnih sadrugova po mantiji i konačno opljačkao štalu, izjahavši na dobrom nadbiskupovim konju. Poveo je još četiri vrlo lepa crna konja za vučenje svečanih kočija, koje su korišćene samo o praznicima. Pošto je sakrio konjušarev leš u slamu, sa pet dobrih grla nestao je u gluvo doba noći.
Tako je odjahao kod Vina i saopštio mu kako je rešio da se odmetne i sakupi dobru razbojničku družinu. Ovaj mu pomenu da tri ozloglašena razbojnika iz tog kraja čekaju na javno pogubljenje narednog dana. Sigvrat je znao da su oni iz Hugove bande koju su kraljevski riteri uništili nedelju dana ranije, kao i da su obezglavljeni bez svog čuvenog vođe.
To isto poslepodne on uđe u podrume zamka predstavljajući se kao sveštenik koga su poslali iz obližnje opatije da ispovedi osuđenike i da se pomoli za njihove duše. Bili su smešteni u jednoj ogromnoj prostoriji, iza rešetaka, i naravno okovani lancima. Sigvrat uđe, a za njim se teška zalupiše gvožđem ojačana vrata ostavljajući ga u memljivom polumraku tamnice.
On im se približi, da osmotri u kakvom su stanju i oni ga prepoznaše. Tek tada primeti među sužnjima i desetak vikinga koji su za nekim svojim suviše smelim i nepromišljenim vođom, krenuli daleko u unutrašnjost Franačkog kopna uz neku plovnu reku. Kao jedine preživele sa tri drakara, posle te kobne bitke, poslaše ih i prestonicu na pogubljenje kako bi se narodu pokazalo, da se kraljeva vojska uspešno nosi sa tim morskim vukovima, koji su pustošili obale.
Pošto mu je severnogermanski bio maternji jezik Sigvrat se brzo dogovori sa njima, da dignu graju i negoduju dok on bude čitao molitve trojici razbojnika. Stražar ulete na tu dreku i vide samo sveštenika koji se klečeči moli i bradate varvare kao na njega viču i larmaju. Na njegov oštar povik galama se utiša. Sigvrat ustrča k njemu gore, i objasni kako ti ljudi nisu Hrišćani te da njegova molitva vređa njihovu satansku prirodu. Stražar odgovori da je već čuo o zverstvima tih demona sa severa, koji su palili crkve i silovali kaluđerice, ali nije znao da ih reči gospodnje toliko vređaju. Lažni ispovednik objasni da oni to čine u slavu Tora, Boga bezbožnih, koji ih nadahnjuje za borbeno ludilo i razna zlodela. Stražar tada izjavi, da će stajati malo dalje od vrata kako ne bi slušao to bogohuljenje iako taj pogani jezik uopšte ne razume.
Čim se on udaljio, Sigvrat izvadi čekić i dleto pa praćen vikinškim horom razvali bravu i poskida lance svima u tamnici. Samo jedan zatvorenik mu se učini suviše slab da bi nešto vredeo, pa ne hte da gubi vreme sa njim. Međutim, shvativši da ga ostavljaju dželatu, sužanj poče da se buni i podmeće svoje okovane ruke pod nos Sigvratu koji je žurno radio. Izgubivši živce, ovaj ga ubi sa nekoliko udaraca čekićem u glavu razveselivši vikinge kojima smrt franačkog skitnice nije ništa značila.
Sigvrat, potom, iz mantije izvadi pet kratkih mačeva i podeli ih najjačim sužnjima. Zatim naredi da se utišaju i polegaju, pa pozva stražara. Posle nekoliko minuta ovaj se pojavi, zevajući i oslanjajući se na helebardu. Sveštenik izađe iz tamnice i pričeka da sražar počne sa zaključavanjem. Onda mu brzim pokretom zadiže verižnjaču i sjuri nož među rebera. Zatvorenici izleteše iz tamnice, pokupiše njegovo oružje i opremu, pa nastaviše za lažnim sveštenikom.
U proširenom delu hodnika dremala su još tri stražara okupljena oko jednog stola. Razbojnici ih prosto zbrisaše pokupivši i njihovo naoružanje. Sigvrat onda odluči da uzme jednu lepu pancir košulju i ukrašeni mač zapovednika straže koji su, zajedno sa gizdavim šlemom, ko zna zašto stajali na stolu. Potom odoše do štala gde zaklaše dvojcu konjušara i uzeše konje za celu družinu. Severnjaci među alatom pronađoše dve sekire i skoro se potukoše oko njih. Bilo je glupo da se niko od njih nije otimao oko one četiri helebarde koje su bile mnogo zgodnije i ubojitije oružje.
Motajući se oko štale iznenadiše još dvojcu propisno opremljenih stražara i takođe ih opljačkaše. Sada je bilo vreme da krenu. Nevolja je bila što su vikinzi vrlo slabi jahači koji su se jedva držali na konjima. Međutim, Sigvrat im reče da se večeras sigurno neće boriti na konjima, pa neka se bar potrude da ostanu u sedlu, jer su kao pešaci izgubljeni. Zatim svoj odred od trideset pet ljudi rasporedi u kolonu dva po dva, i uputi se ka kapiji grada.
Viidevši veliku grupu konjanika kako dolazi u paradnom poretku, petorica stražara širom otvoriše kapiju i postroiše se za pozdrav. Njihov starešina ležerno izađe pred Sigvrata, jer je smatrao da konjanici koji dolaze iz unutrašnjosti grada ne mogu biti neprijatelji. Taman je zaustio da upita ko prolazi, kad mu Sigvrat mačem odrubi glavu. Životi ostalih stražara jedva da su bili koji sekund duži. Njigove leševe razbojnici su podigli na konje, jer nisu imali vremena da ih sada svlače i pljačkaju. U stražari bilo je još nešto oružja od čega je najvažnije pomenuti veliki ram na kom je bilo naređano sedamnaest dobrih kopalja.
Udaljiše se u galopu, pre nego što su uspaničeni građani stigli da uzbune ostatak gradske straže. Kod rečice ih sačeka Vin sa još pet konja i nešto mačeva i sekira. Tu se oslobodiše telesina. Nikakva potera ne krenu za njima, jer je Mantelovoj teškoj konjici trebalo više od sat vremena da se pripremi za pokret, a u slučaju begunaca na konjima to je bilo potpuno beskorisno.
Sigvrat je bio vrlo zadovoljan sobom. Ni Spartak ne bi organizovao bolje bekstvo govorio je.
Imao je sada trideset šest ljudi, većinom naoružanih, četrnaest čak u pancirima i šlemovima, četrdeset dobrih konja i dve tovarne mazge, Vinov plen od usputnog ubistva nekog seljaka koji je nosio povrće na gradsku pijacu.
Nisu imali hrane. Zato u zoru napadoše jednu bogatu seosku kuću i tu se snabdeše. Oni koji su bili duže zatvoreni, iskoristiše tu priliku da se dohvate žena, mada nisu bile Bog zna kakve lepotice. Nisu pronašli nikakvo kvalitetno oružje, ali su lovački luk, dva mača i nekoliko sekira ipak dopunuli njihovo naoružanje.
Nastavili su da jašu na sever kroz divljinu i nekoliko dana nisu nikoga sretali, osim čobana i sakupljača drveta od kojih su, pored hrane, redovno otimali noževe i sekire. Jednog jutra uđoše u malo pristojniji kraj koji se odlikovao lepo obrađenim poljima ispresecanim živicama divljeg žbunja. Tu spaziše trojicu oklopnika, a pošto je sada raspolagao sa petnaest dobro naoružanih i dvadestoricom slabije opremljenih ljudi, Sigvrat reši da ih pobije. On se izdvoji sa grupom onih oklopljenih i pojaha im u susret.
Kada su im se približili, vođa razbojnika upita ih ko su oni i šta traže na zemlji njihovog gospodara? Riteri odgovoriše da su izvidnica vojvode Rega Julija koji je krenuo da se pridruži kralju Karlu Mamtelu u pohodu na zemlju Huna. To je mera opreza koju je čuveni junak Rego preduzeo, jer je znao da ovim krajevima lutaju razbijene bande Ostrogota. Oni se izviniše što su upali na tuđ posed i rekoše da nigde nisu videli obeležija granice feuda. Sigvrat im reče kako ne moraju da se ustežu, jer mu je drago da vidi otmene ljude u ovom zabačenom kraju.
„Avaj", dodade on, „danas su teška vremena i nije verovati svakome ko jaše i nosi oružje."
Zatim upita kojika je grupa njihovog gospodara, kako bi mogao da pošalje glasnika u utvrđenje vojvoda od Valhajma, da bi isti mogao pripremiti hranu i prenoćište za toliku vojsku.
„Starom plemiću će biti posebno zadovoljstvo da ugosti tako čuvenog junaka kao što je Rego!"
Priglupi vitezovi izbrbljaše da ih ima sedamdeset i da su na oko pola dana jahanja za njima. Malo se zašudiše što od okolnih plemića nisu čuli za tog vojvodu od Valhajma. Sigvrat im odmah odgovori da je njegov gospodar poreklom iz Karantanije, pa ga okolno plemstvo baš mnogo ne voli. Njegov je otac je bio slovenski župan, koji je pomogao Francima što se nađoše u vrlo teškoj situaciji opkoljeni Langobardima. Tu je on svoje vojvodstvo na mač zadobio i bio odmah posle bitke nagrađen posedom i titulom od tadašnjeg našeg kralja.
To objašnjenje ih donekle umiri, pa nastaviše da jašu u srdačnom prijateljskom razgovoru. Sigvrat neprimetno dade dogovoreni znak ostalima i nekoliko trenutaka potom imao je još tri konja i tri kompletne viteške opreme. Malo je tugovao što sa ovako malobrojnom grupom ne može da iznenadi Rega, jer smaknuće tako velikog Franačkog heroja bi mu sigurno donelo dosta ugleda u celoj Mantelovoj zemlji. Ali, šta je tu je. Za propuštenim prilikama ne treba žaliti.
Isto poslepodne naleteše na gomilu grubih, neurednih ratnika-pešaka od kojih su neki hodali goli do pojasa. Oni se razbežaše pred Sigvatovom družinom, očigledno od skora naučeni da poštuju superiornost teške konjice. Razbojnici se dadoše u poteru za njima i dogoniše ih do reke koju ovi časkom preplivaše, pa se skupiše na drugpj obali kako bi pružili otpor konjanicima dok ovi budu izlazili iz vode. Međutim, družini nije ni na pamet padalo da se kvasi, nego prasnuše u smeh sedeći na svojim velikim konjima.
Tada se Vin, dogovorivši se prethodno sa Sigvratom, izdvoji i oglasi:
„Vi, Ostrogoti, izuzetno ste glupi ljudi! Pobegi ste ispred nas! Zar ne znate da se borimo protiv istog neprijatelja kao i vi?"
Iz buljuka varvara iskoči jedna čovečina, obrijane glave, sa perčinom i brkovima, pa povika:
„Prokleti jahači! Znam ja vas dobro! Hrabri ste samo na leđima svojih gadnih raga, kada možete tako oklopljeni da ubijete i najjačeg ratnika jednim zamahom dugog mača. Mnogo smo mi o vama naučili od kako nas je Karlo razbio na Dunavu. Nema među vama ni jednog čoveka koji bi se usudio da se ponese sa Gotskim ratnikom na ravnoj nozi!"
Sigvrat pogleda svoju družinu a u oči mu pade da je vođa vikinga koje je spasao, već izvukao svoju sekiru i s čežnjom merkao govornika.
„Kažem vam da nismo Mantelovi fićfirići! Ako si toliko rečit, spremni smo to i da ti dokažemo. Jesi li ti vođa ove pedesetine?" mirno mu odvrati Sigvrat, posmatrajući grupu od četrdeset i sedam varvara.
„Da! Ja sam Alsid, ratnik koji je preuzeo vođstvo grupe kada je naš stari vođa poginuo, izgažen konjima."
„Vidim da vodiš gomilu odrpanih, gladnih nesrećnika koji u ovom upadu nisu zadobili nikakav plen. Jak si mi ti vođa", bezobrazno mu se u lice nasmeja Sigvrat.
„Šta čovek može protiv loše sreće? Od kako smo prešli Dunav prati nas prokletstvo. Malo nas je ostalo. Ali mi smo hrabri i ne mislimo da se vraćamo bez ikakvog plena!", zareža Alsid, pola na svoje neprijatelje jahače, a pola na izuzetno zlu sudbinu.
Sigvrat mu se ponovo nasmeja, nastojeći da ga što više iznervira, a zatim ga zajedaljivo upita:
„Što onda tvoji 'hrabri' ljudi nisu našli nekog drugog vođu sa boljom srećom?"
„Dvojica su to pokušala poslednjih dana. Ali, na njihovu žalost, ispostavilo se da su imali mnogo goru sreću od mene. Obojicu sam pobedio i zaklao za primer ostalima." reče Ostrogot pa jezikom obliza sečivo svoga noža, koji je izvadio iz pojasa, kako bi razgovor bio što slikovitiji.
„Još se sećam ukusa njihove krvi!", dodade on bezuspešno pokušavajući da uplaši severnjaka.
„Ja, recimo, imam veoma dobru sreću", nastavi Sigvrat razložno, kao da ozbiljne Alsidove pretnje na njega nisu ostavile nikakav utisak. „Pre samo nekoliko dana, svi ovi ljudi su bili franački zarobljenici što čekaše pogubljenje. Onda sam ih ja oslobodio i poveo. Sada svi jašu, naoružani su i siti. To su jaki dokazi da sam dobar vođa."
„Ako hoćeš da preuzmeš moje ljude, moraćeš da sjašeš i boriš se, a ne da nas ubijaš sa visokog sedišta", povika vođa varvara, prosto izbezumljen od besa.
„Ja nemam nameru da se povredim boreći se sa očajnom žvotinjom steranom u klopku, kao što si ti. Mada me srce vuče da udovoljim tvojoj želji, moji nikada ne bi pristali da ostanu bez vođe koji ih vodi iz pobede u pobedu, radi jedne glupe svađe. Zato nemam prava da olako raspolažem svojim životom kao ti. Tvoja smrt ne bi bila nikakav gubitak za tvoje ljude, jer te svi mrze."
„Izgovor i kukavičluk!", povika Alsid. „Svi vide da niko od konjogonaca nema tri čiste da se uhvati u koštac sa mnom. Ti, vođo jahača, ti si besprimerna kukavica. Sva tvoja moć je u jeziku i visokim konjima. Divno si smislio da se izvučeš od dvoboja. Kažeš tvoje kukavice te vole? Ha, ha, ha!", smejao se varvarin.
„Da li ti je dovoljan dokaz privrženosti, ako neko od njih reskira život da zapuši tvoja brbljiva usta?", zlobno se iskezio Sigvrat, dajuči znak vođi nordijaca da sjaše.
„Moje ime je Harp, sin Holara. Ja ću tvojom krvlju sprati uvrede koje si uputio mome vođi! Sigvrat je naš zemljak, izveo nas je iz pakla ropstva u Franačkoj, svaki od mojih ljudi bez razmišljanja bi položio život za njega!", zabrunda gorostasni severnjak.
Asid se osvrnu oko sebe, pa, videvši da njegovi ljudi uzmiču pred tim orijaškim bradonjom, stisnu zube i reče:
„Neka vaš megdandžija pređe na ovu stranu reke. Ja mu dajem reč, da ga niko, sem mene, neće napasti!"
To nije bila nikakva prevara podmuklih Ostrogota, već živa istina. Alsid je svoju grupu držao u pokornosti autoritetom svoje snage i surovosti. Sada, kad je bio izazvan, niko od njegovih ne bi se usudio da napadne tako smelog ratnika. Strah se već bio isuviše vezao za sve što je okružavalo Alsidovo ime. Zato je ovu bitku morao da dobije sam.
Dotle je viking već bio pregazio reku i našao se u blatnjavom plićaku. Ostrogotski vođa jurnu na njega i napade ga pre nego što se dočepao čvrstog tla. On nalete na Harpa i zasu ga kišom udaraca svoga buzdovana. Viking je imao čelični konjučki štit i jedini mu je problem bio kako sa se održi na nogama, pred protivnikom koji tako sumanuto nasrće.
Kada Alsid izgubi dah zbog besnih napada lakim buzdovanom, on uzvrati svojom sekirom. Udarac otkide parče Ostrogotovog štita napravljenog od debelog drveta i pokrivenog sa nekoliko plehanih traka koje su se preklapale. Vođa varvara ustuknu, prestrašen silinom Harpovog odgovora.
Dospeše na tvrdo tlo i počeše da kruže jedan oko drugoga, tražeći rupu u protivnikovoj odbrani. Viking prvi napade, sigurniji u sebe zbog daleko veće fiziške snage, ali, Asid se znalački branio izbegavajući da direktno podmeće štit pod udarce teške sekire. Jedno vreme čulo se samo ritmično zvečanje metala. Oružje je treskalo o štitove i ni jedan od protivnika nije stekao neku značajniju prednost.
Onda Ostrogot, koristeći premoć svog nešto lakšeg oružja, koje je u stvari, bila samo jedna obična motka sa opterećenjem i žbunom šiljaka na kraju, zakači protivnika po bedru. Na kosmatom licu nordijca pojavi se grimasa bola i on bezobzirno osvetnički napade. Ali, ta njegova akcija uopšte nije bila tako nepromišljena kao što je to, u tom trenutku, izgledalo.
Prvo je, u širokom luku, zamahnuo ka Asidovom licu, nateravši ga da visoko podigne štit zaklanjajući sebi vidik. On udari ušicama sekire po njegovom odbrambenom rekvizitu i nastavi istom putanjom kretanja podvlačeći sekiru pod svoj podignuti štit. Kada mu se ruka odbi od kuka Harp usmeri svu silinu udarca na gore, samo ovog puta sa sečivom unapred.
Alsid je upravo tog trenutka započeo da spušta sopstveni štit kako bi zadao udarac odozgo, ka plavokosoj protivnikovoj glavi. Nije ni mogao da pretpostavi kakp mu sekira baš tada leti ka licu, jer je očekivao da će Harpu trebati više vremena za novi zamah.
Oštrica teškog vikingovog oružja pogodi ga negde u visini očiju. Začu se gnjecav zvuk sličan onome kad točak volovskih kola pregazi tikvu na njivi, i on pade bez glasa. Zamah njegovog buzdovana, tako silovito započet, bezopasno skliznu u stranu zakačivši samo jednim ekserom rame vikingove krznene tunike. Harp ga udari još jednom, na zemlji, pretvorivši mu glavu u bezobličnu krvavu masu, pa onda pogleda ostale Gote, koji su nemo zurili u njega. Povrativši se malo od zadihanosti on im se obrati:
„Opet ste ostali bez vođe! Hoćete li sada da vežete sudbinu za čoveka kome ja služim, ili ćete i dalje da se krijete po žbunju i lovite pacove kako bi nešto pojeli?"
Na te reči varvari počeše da se sašaptavaju, da bi se konačno, posle mnogo prepirke, jedan od njih odvažio da progovori.
On istupi ispred ostalih koji su stajali pa objavi:
„Spremni smo da pratimo vođu čija je sreća tako očigledna. Ako mu tako strašan ratnik kao što si ti služi, nama to ne može biti na sramotu. Osim toga, nemamo kuda da se vratimo. Većina su mladi ratnici koji su krenuli u ovaj pljačkaki pohod, da bi po povratku mogli da nađu ženu i zasnuju porodice. Nama ništa ne vredi da se vratimo bez plena, a prateći naše dosadašnje vođe nismo stekli ništa. Nadam se da će dobra sreća konjičkog vođe biti i nama od koristi."
Sigvrat viknu da je pogodba sklopljena i mahnu im rukom da pređu reku i pridruže im se u obedu, što gladni Ostrogoti oduševljeno prihvatiše. Gledajući ih kako pohlepno proždiru napljačkanu hranu, bivši đakon prosto se topio od radosti. Sada je imao dovoljno snage da napadne Rega. Doduše, ne na otvorenom polju, ali, ga to nije mnogo brinulo. Setio se opisa kako je Spartak savladao jednu od najmoćnijih rimskih legija, spustivši se sa svojim gladijatorima niz Vezuv, po konopcima napravljenim od ispletene loze, njima iza leđa. Ako hoće da postane slavan vojskovođa moraće i on tako nešto da smisli. Lako je pobediti slabijeg protivnika, ali pravi izazov uvek je sa jačim
Taj tok misli prekinu mu Vin koji dođe da bi mu skrenuo pažnju na narav Ostrogota. On ga upozori da ih se treba čuvati jer su veroloman i vrlo nepouzdan narod. Mnogo su gori od njihove zapadne braće, Vizigota, a neuporedivo različiti od svojih častoljubivih srodnika sa severa. Od tako gadnog i podmuklog naroda može se očekivati svakakvo izdajstvo i prevara. Ne bi uopšte bilo čudno da usred bitke promene stranu ili napuste saveznike. Zato se Sigvratov najbolji prijatelj sa pravom pitao, vrede li oni hrane koju pojedu.
Sigvrat mu odmah odgovori, kako su oni sigurno takvi jer su doživeli mnogo poraza sa nesposobnim vođama koje su imali. Surovost je osnovni princip svih ratnika koji žele da se probiju, ali samo nemoć stvara podmuklost. Zatim reče da će ih on oduševiti sa nekoliko dobrih pobeda, pa ga, posle toga više nikada neće napustiti.
Vin mu dobaci kako takvu sreću treba prvo doživeti pa tek onda pričati o njoj. Sigvrat se uopšte i ne osvrnu na to, nego zađe u gomilu Ostrogota i poče se dogovarati sa njima o predstojećoj akciji.
Rego i njegovih sedamdeset vitezova stigoše to veče na obale reke. Pređoše na gazu i ulogoriše se na drugoj strani, kako bi se dobro odmorili i osušili. Bili su zabrinuti zbog nestanka svoja tri izviđača. Rego naredi da se postave duple straže i da se svuda oko logora upale stražarske vatre. Međutim, njegovi ljudi nisu ozbiljno shvatili njegove opomene, jer im se činilo da se male družine varvara, koje su spremne napasti i ubiti nekog usamljenog viteza, nikako neće upustiti u sukob sa tolkom silom. Zato njegova naređenja izvršiše traljavo i preko volje.
Kada, posle obroka, utihnu pevanje tužnih balada, vojvoda ih još jednom opomenu da ne odlažu oružje i ceo logor polako utonu u san. Pred jutro dvojica pospanih stražara iz druge smene sedeli su pored skoro zgasle vatre, boreći se sa kapcima koji su padali. Mlađi je upravo završio strašnu priču o zloj sudbini čoveka koji je u gluvo doba ušao u vodu tražeći neku stvar koja mu je ispala iz kola prilikom prelaza. Sigurno je blizina mirne tamne vode davala priči mnogo stvatniji izgled u te predjutarnje časove.
Stariji vitez se na taj tragičan završetak malo rasani pa bojažljivo pogleda unaokolo. Mesec je već odavno zašao, ali je i pri svetlosti zvezda primetio da se raspored vrbovog žbunja oko njih promenio. On htede to da predoči svom kolegi, ali kada vide da je on upravo zadremao, odustade od toga. Još jednom pažljivo osmotri žbunje, kopajući po sećanju i trudeći se da uspostavi neku logiku. Zatim zatvori oči, nadajući se da će, kad ih ponovo bude otvorio, nestati poremećena slika koja mu se očito pričinjavala.
Istog trenutka mu se jedna gruba krpa obmota preko nosa i usta. Glava mu bi povučena naglim trzajem u nazad. Pokušao je da slobodnom rukom izvuče mač, ali se jedan čovek već nalazio na njemu. Krajičkom oka vide još jednog kako prilazi sa strane i baca se na drugog stražara. Odjednom je osetio strahovit bol u grudima. Tako je umro Beltran, vazal vojvode Rega i podanik slavnog kralja Karla Mantela (Karla Čekića).