ODŽAČARI I DIMNJACI

                                         ( ili o uticaju dugmića na našu sudbinu )

               Eno ga. Ide niz ulicu u svojoj crnoj uniformi na kojoj blistaju uredno zakopčana i do visokog sjaja uglancana mesingana dugmad ( ili bih ja volela da su baš takva, iako ih se, ako ćemo pošteno, uopšte ne sećam ). Ne žuri naročito - pružio je korak taman toliko da se vidi kako je on ,,za putom'' i da je upravo krenuo u neverovatno važnu misiju pripremanja dimnjaka za zimsku sezonu purnjajućih, zarumenelih peći svih vrsta i oblika. O levo rame mu ( a može biti i o desno; meni je nekako lepše ako je baš o levo, a ne bih umela reći zašto ) uredno okačena u krug smotana debela čelična žica sa grubom crnom čekinjavom četkom na svom kraju, koja, onako nakostrešena, ispotiha reži na uznemiranu paščad po šoru i tera ih da uplašeno zaskiče i podviju učičkavljene repove . Iz crne kape nalik čađavoj prevrnutoj šerpi polomljenih drški mu viri detelina sa četiri lista ( e, sad, za tu detelinu već izmišljam za sve pare, ali mi se slika baš dopada, pa ne mogu da odolim, a da je ne ubacim u pripovedanje ). Još malo, pa će zamaći za ugao ulice, a ja nikako da nađem dugme.
               Tanka letnja majica - ništa. Duga suknja na lastiš - ništa ( a lepo ljudi kažu da suknja treba da ima struk i jednu meru - tada bi sigurno imala i dugme da tu meru zadrži i naglasi ). Sandale na bosim nogama - ništa. Pijačni ceger - ništa. Novčanik - srećna parica - ništa.
               Odeee sreća iza ćoška nekom drugom.

               A jednom, tako, došao odžačar nenajavljen, dok nikog nije bilo u kući. Mama mu još dugo posle toga pominjala i familiju i poreklo i svašta nešto što nije lepo pominjati ako čovek hoće da bude pristojan i ljubazan i fin ( a moja je mama takva uvek, ili bar gotovo uvek ).
               Jer, kad se dimnjaci čiste, kuća mora da se pripremi i obezbedi od neprijatnih iznenađenja. Izvade se sve stare krpe: mestimice flekave, poderane majice, ufronclane krpe za posuđe koje su odavno izgubile boju, prosenuti peškiri iskrzanih poruba, pohabane potkošulje koje su sasvim izgubile oblik i deformisale se do neprepoznavanja, tanki džemperi kojima su se dobro ugostili moljci jer je naftalin prošle zime bio loš, pa, ako baš ničeg drugog pri ruci nema čak i poneke oveće gaće kojima je popustio lastiš i davno ih je trebalo baciti, ali se i dalje vuku okolo iz sasvim nedokučivih razloga. Onda se to sve lepo strateški rasporedi: pažljivo se obavijaju oko onih mesta gde sulundari ulaze u zid, i tamo, na suprotnom kraju, gde izviruju iz pećki ili šporeta, pa na svakom kolenu i sastavu i zavoju, pa se proveri da li su zatvorene ladlice za pepeo, i rerne, i vratašca za hranjenje vatre, i da li je ručka za cug postavljena u pravi položaj... Zatim se sve to još jednom dooobro proveri, za svaki slučaj. Pa još jedared, za zlu ne trebalo. I onda se prilično mirno čeka da se odžačar pojavi.
               Ali... Tog dana ništa od svega nije bilo preduzeto, jer se niko nije nadao da će dimnjaci biti čišćeni, tako da je mama, onako s vrata, kako je došla s posla, počela da plače od muke. Čitava kuhinja bila je prekrivena ujednačenim slojem fine, najfinije, sitne, najsitnije ( onakve kakvu ni jedan vodenični kamen nije u stanju da izmrvi ) čađave prašine.
               I dnevna soba.
               I dečja.
               A mama je nezaustavljivo jecala nekoliko minuta, zatim se presvukla, pripasala kecelju, zavrnula rukave i počela da izdaje direktive.
               Pa smo čistili i brisali i prali i propirali i pentrali se na najviše police i vrhove ormana i visećih elemenata i zavlačili se u ćoškove i pod stvari i svaku knjigu otprašivali i peći i sulundare i posuđe i nameštaj i podove i zidove i tepihe i krpare i cveće u saksijama i vaze i keramičke figurine i igračke i prozore i ragastove i zavese i vrata i kvake i ključaonice... I onda opet, i još, i ponovo, i iz početka, i u krug... Čistili, brisali, brisali, čistili... A prašina je bila tako sićušna i tako uporna, da smo još danima naleteli na njene ostatke koje smo u prvih stotinak prebrisavanja nekako uspeli da propustimo.
               Naravno, mama ne bi bila mama ( pedagog po struci ) da nije odžačaru pripremila sačekušu i lepo mu, najlepše moguće ( uz ledeni osmeh, uzdržano prijatnu mimiku, veoma ubedljivu gestikulaciju i u porodično naslednoj po ženskoj liniji čuvenoj ,,ćirilično veliko Ф štampano'' pozi ) objasnila da mu nikada više i ni po koju cenu i ni za živu glavu ni slušajno ne padne na pamet da po našim dimnjacima bude vredan na svoju ruku. Što je ovaj, razume se, primio k znanju i od tada smo ga jedva sprečavali da se, za svaki slučaj, najavljuje i pismenim putem sa sve zvaničnim štambiljem. Toliko je mama bila ubedljiva.

                A drugi put, tako, upalo mače u dimnjak. Onaj odmah tu, na našoj kući, a iznad komšiničinog stana. Mjaukalo, skamikalo, dozivalo, kukalo, plakalo, skičalo, pištalo... Nit' ko zna otkud je toličko mačence uopšte uspelo da se čak tamo popne, nit' kako se smandrljalo u garavi mrak, tek, mučeno, vapi dan i noć, preplašeno, usamljeno i gladno. Tuga slušati.
               Šta ćemo, kako ćemo - zasedao kućno-dvorišni savet. Greota pustiti živo stvorenje da ugine, a treba se uspentrati na krov, pa do dimnjaka, pa smisliti način da se iz te uske ciglene cevke živuljka izvuče u jednom komadu...
               Na posletku istupio kao dobrovoljac komšija Mića ( to je onaj što je onomad pekao rakiju uz preglasnu muziku sa radija ,, Želje, pozdravi i čestitke uz najneverovatniji kič i šund - samo naručite i pušćamo'', al' domaćin čovek, i vredan i radan i bolećiv i uvek spreman da priskoči ako zatreba ), a za njim i moj R. . ( Ja zbrisala u kuću. Nešto mi se nije dalo da gledam sa krova kotrljajuće spasioce. A sve mi nešto ličilo da će na to da izađe. )
               Prislonili lotre, ekvilibrirali do dimnjaka i pokušavali satima... Mače vrečalo, oni mu malo tepali, malo više bogoradili, malo huktali i puktali, malo se preznojavali, ali, na kraju ga nekako izvukoše i srećno prizemljiše i njega i sebe uz ovacije usplahirenih, a potom i ishodom oduševljenih posmatrača.

               A nekada davno, tako, baškarile se po poštarskim torbama hrpe najlepših novogodišnjih želja i nadanja na čestitkama sa nacrtanim garavim odžačarima, četvorolisnim drečavo zelenim detelinama, rumenim prasićima ukovrdžanih repova i okruglastim Deda Mrazevima što pokušavaju da skliznu niz dimnjak sa punim džakom igračaka prebačenim preko levog ( naravno ) ramena.

               A sada, tako, imam ušiveno sedefno dugmence u bočnom šavu neke druge sasvim tanke letnje majice. I jedno koštano u porubu sasvim druge dugačke suknje na lastiš. I po jedno presvučeno platnom na svakoj espadrili. I obično plastično na ručki pijačnog cegera. I jedno stakleno u novčaniku, odmah pored srećne parice.
               Za svaki slučaj.
               Ako se odžačar odnekle pojavi, spremna sam. Uhvatiću neko od njih sa svih pet prstiju i sebi u bradu ( da ne zbunim čoveka ) sasvim tiho ( ali sa širokim osmehom, naravno ) reći:
               - Moja sreća odžačar.