Zimovanje (Razrada i Zaključak)

Revolucionarni pomak u ljudskom razvoju je kada mali čovek počne sam da se oblači. Što, naravno, prati dodatno rastezanje roditeljskih živaca, ali napredak je neosporiv. Dok potomak sedi u hodniku i vezuje prste pertlom u mrtvi čvor, na kome bi mu pozavideli i najiskusniji morski vukovi. Operaciju prati refren: »Mogu sam!«, a prisutnog roditelja podilaze žmarci od zadovoljstva što je njegovo mladunče, kako god ali ipak, savladalo tu životnu stavku, koja doduše traje li traje li traje...

 

Poseban doprinos, savladano iskustvo, daje zimskom oblačenju, koje kada mladunac jednom obvlada, isto je vredno bar magisterijuma. Tu negde počnu, zimi, da zvone ulazna vrata. Bez prekida. Kada se pomenuta otvore, u kadru stoji Marsovac, kome vire oči i crveni, ledeni obrazi. Marsovac jednoprsnom, skočanjenom rukavicom, sa koje visi sneg u parčićima, briše nos, iskusnim pokretom, prekidajući put slinca ka južnim krajevima, na kojima je oralni aparat. Istim, Marsovac, iznosi molbu-zahtev da se vršnjaci, sa njegove planete, živeći u tom stambenom objektu, pripuste napolje na zimske radosti. Dok lift odvozi puštene napolje iz njega se ori cika i vriska, a roditelj Marsovaca može samo da gviri kroz prozor zgrade i gleda kako mu se potomci valjaju i kotrljaju po snegu, žaleći što im, umesto zimskog, nije kupio ronilačko odelo.

 

Upravo negde tada smo se odvažili na projekat Zimovanje. Isti su pratile i dve mačke, tako da hodnička zabava pakovanja nije osiromašena novim dostignućima samostalnog oblačenja. Usput se ispostavilo da imamo cipela i pancera za diviziju stonoga. Rukavica isto toliko. Da ne pominjemo ostale odevne predmete, Monopoli, knjige, Čoveče ne ljuti se i još taman toliko stvari da možemo i da emigriramo. Tu negde se prevaziđe problem šta je čije i čemu to služi, samo da već jednom uđemo u kola. Kao destinacija zimske invazije, već godinama, biramo Logarsku dolinu. Vlasnici tamošnje »kmetije« i hotela su retki turistički radnici, koji ne počnu da udaraju rajber na vrata, kada vide kako i u kom broju, pola sata, izlazimo iz auta, sa sve mačkama u šoku.

 

Narednih dana mladunci i Žmu upražnjavaju zimske sportove, dok ja uživam u ledenom aparmanu Snežne kraljice. Logarska je na kraju sveta, ljudi ima malo, tišina pokriva sneg i samo iz zamrznutih vodopada se ponekad čuje pokušaj žubora vode. U Logarsku vodi tesan put, uvod u smrzuto stanje, na kome je dovoljno da otvoriš prozor na autu da bi dodirnuo rukom bukete ledenica, koje vise sa stena.

 

Da se razumemo, znam da skijam i to mi je dovoljno za ispunjavanje tog uslova za život na ovoj strani Alpa. Jedino što ne marim da kroz zimsku idilu jurcam. Kao prvo, malo se bojim visine, pa mi nije svejedno kad se zaletim nizbrdački. Drugo, radoznala sam k'o pavijan. U mojoj, kratkoj, ali impresivnoj skijaškoj karijeri, skupljali su me već nekoliko puta. Uglavnom zato što sam, umesto da gledam kud skijam, očarano zavrtala glavu unazad da vidim drvo ukrašeno injem ili žbun šipka dekorisan snegom. Od tada se zimom krećem posmatrački i sa divljenjem. Natenane.

 

Tako je bilo i nedavno, a priključila mi se i Tatina Princeza, koja je počela da fotografiše, na moju radost, snežne varijacije, tokom šetnji. Prestolonaslednik se odlučio za vodene sportove, u takozvanom bazenu, a Mali Sin i Žmu su skijali. Mačke su imale separatno zimovanje, u blogerskom društvu. Ne da smo se odmorili za četiri dana kao za deset, nego smo se toliko isključili da su krajevi rečenica počeli da nam se gube i završavaju grupama samoglasnika, potpomognutih osmehom.

 

Napolju je dolina spavala tiho kao miš. Noć je škripala od mraza. Ponekad se sneg, neodlučno, vrteo i ipak padao mirno, mirno. A spoljni svet, van doline, je prestao da postoji. Okolne kuće, za retke turiste pretvorene u restorane, su mirisale na drva. Firštova baka se ponovo iskazala. Boljeg slatkiša od njenih žlikrofa, punjenih mlevenim, divljim, suvim kruškama, u Sloveniji nema. Od njih ostane, medju očima, sladak miris kruščica, protkan cimetom...Pre toga se jedu heljdini žganci, sa pahuljastim, toplim, čvarčićima, uz gustu čorbu od šumskih pečuraka. A sa zidova, od jelovine, se sliva miris šume.

 

 

 

Vratili smo se i upali u svakodnevni ringišpil još pre nedelju dana. U meni se polako topi tišina iz Logarske. Ipak ponekad, željno, zalepim nos na prozor i gledam Kamniško sedlo, plavkastog snega, obojenog nebom. Iza njega spava, u zimskoj tišini, Logarska dolina. Zvezde, noću, cakle oštro. Vukovi i srne silaze na izvor Savinje, iznad koga visi maglica i rubi ga providno krhka, čipkasta korica leda...

 

Zaključak donesite sami.