Zimovanje (Uvod)

Mi do pre tri-četiri godine nismo upražnjavali zimovanja. To je za nas bilo previše. Da kuću, u zimnje doba, napusti pet primeraka ljudskog roda, od kojih tri manje sposobna za sopstveno odevanje, bilo je problem rešiv samo brojem ruku većim od četiri. Trebalo nam ih je bar k'o u one indijske boginje, što liči na pauka, a uvek joj ime zaboravim.

Prvo naše dete bilo je u fazi kretanja, ometanog preturanjem izazvanim gravitacijom, kada je stigla zima. Kao i svi mladi roditelji, razneženo smo se prilepili na prozor, čim su prerano, u novembru, pale prve pahulje snega. Naročito ja. Jednoglasno je doneta odluka da se Prestolonaslednik upozna sa romantičnim agregatnim stanjem vode i isti izvede u šetnju. Dotadašnje, kratko iskustvo, u natrontavanju bebe za izvesti napolje, nas nije omelo u sprovođenju namere, koja je ubrzo zapretila instantnim razvodom u hodniku.

U oblačenju bebe za hladno napolje se postavlja suštinsko pitanje: Koga obući prvo, sebe ili bebu? Ako obučeš sebe, možeš dušu da ispustiš upražnjavajući balkanske pripreme bebe za izvođenje na polarnu temperaturu nižu od plus petnaest. Ako obučeš bebu, pomenuta dobije fras od dinstanja u kolicima i zaurlavanje, dok vezuješ pertle, počinje mnogo ranije. Da ne spominjemo sudaranje i siktanje u tesnom hodniku. Tolerancija pada u minus.

Osim toga, zbog nečega je naš prvorođeni sin odbijao da bude vožen kolicima, kao sva slatka, druga deca. Urlikao je kao poparen, povodom čega smo zbog optužujućih pogleda, već nagluvih, prolaznika, Prestolonaslednika inuitski zamotanog morali da vukljamo u naručju. A kolica da guramo prazna.

Onda je stigla na svet Tatina Princeza. Još uvek smo imali relativno dovoljno ruku, a posao smo podelili. Žmu je ganjao Prestolonaslednika po hodniku, pokušavajući da mu slomi nogu uguravanjem u cipelu, dok je klinja, već uveliko prkosio gravitaciji. Za to vreme, ja sam se trudila da Princezu upakujem u ono zimsko džakče, bez da joj oštetim ekstremitete. Naravno, usput su i Žmu i Prestolonaslednik naletali, optrčavajući hodnik, na kolica i mene. Iprepadana Princeza se drala, a ja sam gubila i ono malo strpljenja, koje mi se nije istopilo, već obučenoj za posetu Laponiji.

Napolju smo se šetali mimo svih očekivanja naivnih roditelja. Princeza je urlala, nastavljajući bratovim decibelnim koracima. Jednom rukom sam gurala prazna kolica, a drugom pokušavala da, iz naručja, ne ispustim zadundanu bebu. Za to vreme je Žmu poboljšavao kondiciju loveći Prestolonaslednika, koga je neka tajna organizacija plaćala da neočekivano istrgne ruku iz očeve i ripi u najbližu baru ili dubok sneg.

Kući smo se vraćali bauljajući, satrveni akcijom. I uvek, kao za inat, u liftu su Prestolonaslednika napustili pundravci, a Princeza je izmorena dranjem zaspala. A mi smo kao bili baš srećni i zadovoljni što smo se tako lepo našetali, obaška što se ipak nismo, usput i razveli.

Naredna zima je donela i novu bebu. Mi smo, doduše, već bili kondiciono i tehnički mnogo spremniji za pakovanje bebe u zimsku vreću, guranje minijaturnih ruku u rukavice, prokletekoihjeinapravio, bez ili sa prstima i brzinsko navlačenje čizmica. Usput smo se ekipno delili, pod uslovom da se ne izgazimo, pre toga, u sve tesnijem hodniku.

Oblačenju, koje je bilo na nivou najbolje pripremljene ekipe za Igre bez granica, sledio je doživljaj, nazvan šetnjom samo predrasuda radi. Tokom istog Prestolonaslednik je gurao bratova kolica, brzinom na kojoj bi mu pozavideli i šampioni kartinga, za njim je veleslalomski pokušavao da trči Žmu, koga je, kratkih koraka, ometala Princeza. Ja sam za to vreme dahtala u pozadini, noseći Malog Sina, koji je nastavio porodičnu tradiciju udisanja vazduha duboko, punim plućima, što glasnijim dranjem.

Povratak je ličio na poraženu vojsku. A teško smo se i pakovali u lift. Hodnik se od otopljenog snega pretvarao u bazen. Mali, ali dubok. Falilo je bar još par ruku da se savlada raspakivanje dece. Mi smo se i tako, bez roptanja, saunirali sve dok mladunčad ne dovedemo u stanje bivanja u zatvorenom, toplom, prostoru. Razvod se šunjao za nama i crkavao od smeha.

Kada je došlo vreme da bi naši potomci mogli da proskijaju, skladno životu na sunčanoj, ali maglovitoj strani, ipak Alpa, Žmu i ja smo pružili očajnički otpor. I mi smo samo ljudi. Kakvo crno zimovanje, pa mi ni šetnju nismo uspeli da savladamo. Tako je projekt zimovanja odložen dok se brojniji deo ekipe ne osposobi za samostalno oblačenje.

Jeste, malo kasnije su proskijali, ali Žmu i ja nismo završili u sanatorijumu, a i još uvek smo u braku. A hodnik se dramatično smanjio. Verovatno od one silne vode. Polovina stanovnika mora drugu fazu oblačenja da izvodi u hodniku pred liftom. Skoro smo videli komšije, koji imaju četvoro dece. Oni se već oblače kod poštanskih sandučića u prizemlju.