Ne diraj mi u vrednosti!

Milan Nikolić

pisano za www.parada.rs

Stalno pokušavam, lupam glavu, vraćam se u prošlost, prisećam se starih kojih više nema, presabiram čemu su me učile babe, vitlam scene iz njihovih života i nikako. Nikako da odgonetnem na šta se misli kada se kaže "naše tradicionalne vrednosti". A to je važna sintagma i jak argument ponajpre u ustima onih kojima je, uprkos tome što protiv homoseksualaca nemaju ništa, muka od parade, koja je nepotrebna, koja "ništa ne menja", već samo provocira, gura prst u oko huliganima i ljudima koji do tih, za mene ne samo spornih već potpuno misterioznih, vrednosti drže. To što ovom logikom huligani i ti divni, starim vrednostima privrženi ljudi, stoje na istoj strani samo im je ekspresija drugačija ali se bez problema razumeju, druga je priča.

i vredno i tradicionalno

Ako se misli na brak i porodicu, greška je. Niko ne može sa sigurnošću da tvrdi šta se zaista dešava između dvoje ljudi kada su sami među sopstvenim zidovima, ali pokušavam, što nepristrasnije, da razmislim o svim brakovima meni bliskih osoba, opet što dalje, do samih ivica sećanja. Obično nailazim na patnju i masnice, na trpljenje i potiskivanje, na nasilje i prisilne udaje, na loše vaspitanje i odsustvo bliskosti, na rivalstvo familija, spletkarenje i ogovaranje, na nedostatak ljubavi, poštovanja i razumevanja. Bez razlike u odnosu na to da li imam u vidu sudbinu moje babe, koja se, zgrožena izborom koji su tradicionalno (!) u njeno ime obavili njen otac i najstariji brat, udala ranih pedesetih prošlog veka ili život njene starije ćerke koja je u jezivom braku provela četiri decenije baš zbog toga što je, gorke li ironije, od majke naučila da je razvod najgore rešenje. Verovatno zato što, takođe, nije pogodovao tradicionalnim vrednostima, a do pre petnaestak godina, razvedena žena, etiketirana kao "raspuštenica", bila je žigosana gotovo jednako kao istopolno orijentisane osobe sve ovo vreme.

Tradicionalne vrednosti su najdarežljivije u ispisivanju skarletnog slova na čelu ili grudima, u tome ima toliko lakoće i nekog posebnog sladostrašća. O porodici je teško govoriti bez ogorčenosti i gneva, osim ukoliko nisi učesnik blasfemične i karikaturalne Porodične šetnje. Teško je ne videti nemoć, neznanje ili nesposobnost roditelja da vaspitaju potomke, da ih, tradicionalno rečeno "izvedu na put", da ih prehrane i odškoluju, da im u amanet ostave nešto više od teškog razočarenja. Ovo društvo decenijama čini sve da razori porodicu na koju se toliko poziva, da prestravi i demotiviše buduće supružnike i roditelje koji bi u tim ulogama želeli da se ostvare, ali nikako ne bi želeli da, nemajući drugog izlaza, postanu zvezde aktuelnih rijaliti programa u kojima uspeh zavisi od gledanosti i količine izazvanog sažaljenja pretočenog u donacije građana. I to je još jedan primer šizofrenog odnosa prema još jednoj tradicionalnoj vrednosti, koja to zapravo nikada nije ni bila. S jedne strane, fonovi udovica ratnih zločinaca, kičerozna grupna venčanja, putovanje na medeni mesec o trošku predsednika opštine Jagodina, blamiranje po emisijama ne bi li se uštedeo novac za svadbu, žalopojke političara i njihovi patetični lamenti, s druge - potpuna nebriga države, nemogućnost zaposlenja, lažni konkursi, loto tiketi i zelene karte, nemaština i glad. Ko su najveći neprijatelji porodice u Srbiji, ko je njena najveća pretnja? Homoseksualci koji žele da slobodno proštaju gradom? Teško. Meni odgovor najviše vuče na zaklete branitelje porodice koji u istoj ne vide ništa drugo do monetu za potkusirivanje, kec iz rukava u svom večitom i principijelnom neslaganju sa pravima seksualnih manjina. Kao izbeglice nekada ili Kosovo još uvek ili Evropska unija i bolji standard u predizbornim kampanjama. 

uvredljivo? nakaradno?

tradicionalno? svedeno?

O učincima bespogovorne vernosti tradicionalnim vrednostima svedoče najdominantniji društveni uzori, modeli prema kojima se kroje individualni snovi prepoznatljivi po napućenim usnama i plastičnim suknjama, brojanicama i otkrivenim stomacima, fantomkama i brzim patikama, zlatnim krstovima i manistirima tetoviranim na deltoidusu ili pektoralisu, po instinktu više nego istančanom da registruje prisustvo eventualnog sponzora, steroidnom besu mladih patriota i njihovoj nemilosrdnoj borbi sa žardinjerama i kontejnerima. Pornografija svakodnevlja je nedvosmislena i sveprisutna, toliko da je odavno postala integralni deo pejzaža na koji, tek radi reda, ponekad reaguje RRA ne bi li opravdala sopstveno postojanje ili u slučaju krupnih ekscesa - ravnodušna i otupela javnost.

Inače uz pritajeni smešak nacionalnih elita i blagoslov crkvenih velikodostojnika, poprskana svetom vodicom iz zatamnjenih automobila i nadahunta guslarskom epikom intelektualnih veličina, ona ne može biti shvaćena drugačije nego kao pouzdan partner tradicionalnih vrednosti, kao krajnje ishodište spasonosnog srpskog licemerja koje trulež i bedu pokriva velikim rečima i najjeftinijim parolama.

Meni je najupečatljiviji amblem ovog koncepta jedan intresantan par. Visoki crkveni velikodostojnik poznat po stilski bogato dekorisanom govoru mržnje, sav u apokaliptičnim slikama i efektnim citatima i njegov na javnim događajima čest pratilac, političar opšte prakse, sklon menjanju stranaka, estradi, tabloidima i, kako to obično ide jedno uz drugo - izuzetno duhovan i tradicionalan. Mladi političar je i pored toga što je u svojoj kancelariji u Beogradu, dok je još ovde gradio karijeru, primio više gejeva na "druženje" posle radnog vremena nego stranaka u toku trajanja istog, ostao uz duhovnika kojem se divi i čiju svaku reč potpisuje. Čak i onu koja i njemu samom, budući da Bog vidi sve pa i ono što vladika ne zna, predviđa mesto u sumpornom kupatilu ili večno podloženom loncu. U odnosu na takve primere bogobojažljivosti i duhovnosti, homoseksualci u ovoj sredini imaju razloga da budu vrlo postiđeni.

Protivnici su ih ozbiljno precenili, toliko da bi morali mnogo da uče od vrlih čuvara tradicije.