Silovanje reči

Milan Nikolić

(Izbor: Filip David, Ranko Bugarski, Nikita Milivojević, Stevan Bodroža, Tanja Mandić Rigonat)

"Najopasnije je kad reči izgube nevinost" - od trenutka kada je ostvarivanje  ovog Sartrovog upozorenja,  izgovorenog u prvoj polovini XX veka, relativizovalo značenje i težinu reči, a samim tim i dela, u Srbiji, otvorena su vrata legalizaciji zločina, gdegod on bio počinjen - u kulturi, na ulici, tv ekranu, supermarketu, ratištu. I nema razike između Nalogodavaca, Egzekutora, Inspiratora i Publike. Sve dok se oni slažu. Jer, na početku beše reč, zločin se rađa u jeziku, a potom materijalizuje u različitim formama. Čini mi se da i danas još uvek tražimo put ka očišćenju reči. Tu  alternativa ne postoji, to nije pitanje izbora. Bez obzira na to koliko je laž napunila neke džepove, sefove i  šifonjere.

Svakodenvno jadikovanje nad "sistemom vrednosti" ili "dominantnim modelom" iako razumljivo, uzaludno je, bez vraćanja nevinosti rečima istorije, politike, umetnosti, svakodnevlja...Nije dovoljno samo lupiti, recimo : "Lepše je sa kulturom!". To zvuči i ima istu težinu kao, na primer - "Cipiripi!"

Jer, kako drugačije razlikovati mit od paramita, argument od dogme, činjenicu od parole, rasuđivanje od manipulacije, racionalno od iracionalnog - laž od istine?  U ime tog nerazlikovanja i dalje se lomi, bije, pali na jednoj strani, povlađuje, nećka, moljaka, flertuje sa prošlošću i namiguje budućnosti - na drugoj. Prva je nezvanična, formalno osuđivana. Druga je zvanična i komična.

Zbog toga su reči onih koji nikada nisu pristali na relativizaciju onoga što one znače, tokom svih ovih godina bile korak ka otvaranju tog puta, čak i kada su bile cenzurisane, zabranjivane, kada su odzvanjale kao krik revolta ili odjekivale kao ropac onog koji ne posustaje!  Pred vama je deo izbora  misli iz razgovora sa savremenicima tokom poslednjih deset godina.

Od Događanja Naroda do Nacionanog  Pomirenja

(1989-2008)

"...Posledice populističkog “događanja naroda” iz početka devedesetih itekako su još prisutne. Ne smemo zaboraviti da su se neke od loših stvari kao što su palanački nacionalizam, ksenofobija, priče o zaverama, prvo ispoljavale kroz kulturu što znači  da i ozdravljenje čitavog društva treba da  krene od kulture. Ali taj proces još nije vidljiv, promene su spore, mnogo sporije nego što bi se moglo očekivati, a zablude su još uvek duboke i prisutne... "

"...Nije se oformilo uticajno  javno mnjenje koje bi reagovalo na drastična kršenja civilizacijskog ponašanja, na pojave korupcije i raznih vrsta mnipulacija. Kritičnost je zamenjena kvazi kritičnošću a trka za profitom u slučaju brojnih štampanih i elektronskih medija spušta nivo dobrog ukusa ispod svake granice..."

Patriote iz šahta

Profesor Ranko Bugarski iz čijeg udžbenika sam, kao i genercije studenata, spremao ispit iz lingvistike, u prvom trenutku je odbio da razgovaramo o aktuelnom političkom diskursu.  Mada sam želeo intervju, razumeo sam ga. Jer i Velja Ilić je političar, zar ne? Analizirati ono što izlazi iz usta tih ljudi znači silaziti niz merdevine sve niže i niže...na korak do mulja, pa zaron u mulj. Međutim, izvukao sam kec iz rukava - "govor mržnje". U to vreme, protivnici ove sintagme, željni  "slobode govora", sa ostalim (ne)slobodama su bili u miru, počeli su, onako, na sva zvona do klepeću o korektnosti govora kao novoj formi za komunistički verbani delikt. Vrli disidenti, najzadovoljniji i najostvareniji  kad su "mimo kalupa", pseudoslobodarska krinika za stare netrpeljivosti. I, ovih dana, šest godina, nakon razgovora, ne čuju se, naročito različiti tonovi...

"...Osnovno obeležje govora mržnje uopšte je podela na nas i njih. Mi smo dobri ispravni, mi se samo branimo. Oni su loši, grozni, potkupljivi. Preneseno na našu situaciju dobijate podelu na patriote i izdajnike. Zbog toga danas, kada, recimo hoću da kažem nešto o suštinskom patriotizmu, neko može da me pogleda popreko i da me pita - Ej bre, čoveče, na koje ti patriote misliš? Jel' na ove članove paravojnih formacija, rezerviste u Hrvatskoj, oko Vukovara, u Dubrovniku, u Bosni, Crnoj Gori? Jer, većina njih su išli u te ratove kao pljačkaši i...da ne upotrebim neku težu reč. Ukoliko u običnom, svakodnevnom razgovoru, upotrebim reč  "izdajnik", svako ko me poznaje, biće mu jasno da govorim ironično. Ali, neko drugi, za susednim stolom, neće...Došlo je vreme kada bukvalno moramo izmisliti nove reči koje će zameniti postojeće, izmanipulisane do te mere, da olako mogu dovsti do pogrešnih  tumačenja i konflikata. Do te mere je jezik zagađen!"

"...Naravo da ima i preterivanja u političkoj korektnosti. U Americi, posebno. Ne smete, recimo, da je neko debeo, neko morate tragati za odgovarajućim eufemizmom. Da ne pominjem termine, kao što su lopovluk..."

U pratnji Zla i Gluposti

 "Sve što sam imao da kažem o sebi, drugima, društvu, politici, ratu, ljubavi, uspevao sam kroz svoje predstave" - rekao mi je Nikita Milivojević dočaravajući mitsku ličnost Nikole Tesle, genijalnosti Miloša Crnjanskog i mrak Sare Kejn koji je, po njegovom mišljenju, "mrak našeg vremena". Svaka urađena predstava je autoporetret reditelja, ali i njegov odgovor vremenu. Distancu od zla i gluposti, čija je pratnja neizbežna. Posebno u slučaju onih koji unapređuju život. Tesla je bio jedan od njih.

Drskost umetnosti

Pojmovi koji izlaze iz srca politike Euripidvog i našeg vremena su: žeđ, krv i moć.  Između su milenijumi. Ono što ih obuhvata i sažima zove se vlast. Možda se pitate zbog čega je pozoršni reditelj u ovom razgovoru među, rečima, odabrao baš "žeđ", a ne "glad". Tada sam bio možda suviše mlad da bih to primetio. Danas, verujem da izbor nije bio slučajan, jer glad se može duže izdržati, dok žeđ neopozivije i brže postavlja "deadline". Strasnija je i što je jača izaziva veći gnev. Spremnost na sve da bi se utolila. Čak i na krv. Režirajući „Ifigenijina smrt u Aulidi“, Stevan Bodroža je oživeo stare/večne pratioce žeđi za vlašću i postavio ih na scenu. Skinuo im je maske. Ispod tih maski stajali su junaci našeg doba...

„... Dužnost našeg pozorišmog sveta je da ne stvara teatar koji će biti odjek odjeka onoga što se dešava u Evropi, već njegov neposredni odraz. Treba prebrodti strah od neuspeha. Umetnost nije umetnost ukoliko nema tu notu drskosti, odvažnosti da se otisne u nepoznato. Pozorište nastaje iz potrebe. Kada bi pisali o tome šta nas najviše boli ili najviše intrigira pravili bi mnogo bolje predstave...“

„...Klasični komadi, poput Euripidovih, nam govore o fenomenu vlasti, o vladaru i njegovoj prirodi, njegovoj borbi da tu istu vlast sačuva i potvrdi kroz osvajanje teritorija. Žeđ za krvlju i moći na svoj način postoji i danas i bilo je potrebno samo zaoštriti odnose unutar drame da bismo to pokazali...“

„...U Euripidovo vreme helensko društvo je bilo u opadanju, u svojevsnoj tranziciji i promeni, društvo poremećenih vrednosti u osvitu novih ratova...To je ono doba u kome veliku ulogu igraju profiteri, ratni huškači i sumnjivi rodoljubi. Mi nismo morali da dodajemo bilo kakvu skepsu i nepoverenje povodom tzv.viših ciljeva, Euripid je to već učinio. On iznosi tezu da je svaki rat interes pojedinaca koji manipulišu drugima navodeći ih da veruju da se žrvtvuju svoj živod zarad proklamovanog dobra nacije. I to je pravi smisao komada. Ponoviću još jednom da sam uvren da je sve to aktuelno i kod nas. Predstavljali su se kao dobrovoljne žrtve za opšte dobro, a danas im je teško da odu u Hag...“

Pozorište i  egoizam

"Egoizam savremenog čoveka ide dotle da se on usuđuje da konstatuje da nikad nikome nije bilo tako strašno, teško, nikada nijedan umetnik nije radio u tako teškim uslovima...Žao mi je, ali nije tačno. Oduvek je bilo smrti, kuge, potopa, različitih vrsta nesreća, ali je čovek u dvadesetom veku preuzeo na sebe tu bogoliku ulogu da pritiskom jednog dugmeta može celu planetu da raznese, ali je samim tim  postavio i krupno pitanje odgovornosti. Ponavljam ne u dnevno političkom smislu gde se ta reč toliko strašno izlizala, već upravo u relacijskim odnosima, da bez ja nema ti, da bez ti nema ja, da bez njega nema mene, da bez mene nema onog...Umrežavaju se ti odnosi koji ipak čine čoveka ne samo jednim malim samozadovoljnim stvorenjem, koje će imati svog ispovednika, i svog psihijatra, laptop,omiljeni film, omiljenu muziku i eventualno neko voljeno biće tu i tamo..."