PITI IL' NE BITI U BEOGRADU

      Beograd je do nedavno bio među vodećim svetskim prestonicama dobrog provoda i zabave, ali taj status mu je uzdrman Odlukom gradske skupštine o zabrani prodaje alkoholnih pića od deset uveče do šest ujutru. Po stupanju odluke na snagu u maju mesecu, to se odrazilo na mnoge koji žive (i cugaju) u njemu, ali i one koji kroz njega prolaze i rado mu se vraćaju. U drugim gradovima i selima diljem Srbije, alkohol se i dalje nesmetano prodaje i noću i danju, a ista prohibicijska odluka u Novom Sadu još ranije je proglašena neustavnom i nevažećom. Zašto u prestonici izostaje demokratija tog tipa, i da li je Beograd postao prohibicioni logor?

      Beograd bi da sledi evropske i svetske standarde, po uzoru na druge prestonice npr. Moskvu, ali njegovo rukovodstvo kao da je talentovano za preslikavanje inostranih mana, a ne i vrlina. Grad je ovom zabranom pljunuo na teškom mukom stečenu titulu jeftinog, veselog kraljevstva beskrajnih hedonističkih lumperajki. Iako služenje alkohola nije zabranjeno u javnim lokalima, velikom broju lokala novi propisi ne dozvoljavaju radno vreme iza ponoći. Donedavno je u to vreme provod tek počinjao, a sad se muzika gasi, šank zatvara, gosti odlaze u tajmingu završetka dečijih rođendana, i svaki pokušaj da se još negde sedne propada. Živahno je, ali i prebučno, još samo u noćnim klubovima s elektronskom muzikom i po splavovima s "krš i lom" narodnjacima.
      Ovaj potez gradskih vlasti niko ne pozdravlja, sem malobrojnih trezvenjaka kojima je ionako svejedno, ali mu se zato žestoko protive mnogi. Među pogođenima su ugostitelji kojima je prisilno skraćeno radno vreme, trgovci kojima je promet drastično opao, a najviše škrguću zubima sami konzumenti, ljubitelji dobre kapljice koji za kafane i javne lokale nemaju pare, pa ih retko ili uopšte ne posećuju. To su mlađi drinkeri od 15 do 40, koji se uz gajbe piva okupljaju u privatnim stanovima, na sedeljkama i žurkama, ili pod otvorenim nebom: na rečnim kejovima, trgovima, u parkovima i urbanim budžacima na Kalemegdanu, Ušću, Adi, Zvezdari... "Blejanje uz pivdžu" je sinonim za besparicu, ali i standardnu zabavu učenika, studenata, slobodnih umetnika, radnika i neradnika.
      Građanima je ograničena socijalizacija preko čašice, nasilno prekinut tradicionalni sindrom "mokre braće" i hirurški odstranjen dugo negovan urbani fenomen: magična umešnost lakšeg preživljavanja brutalne svakodnevice, uz zdravice. Gradske vlasti misle da uspostavljaju "zdrav" poredak, ne shvatajući da mnogima otimaju supstitut za utehu i spokoj, poništavajući instant rešenje za sva nezadovoljstva (lična, ekonomska, društvena, politička, lokalna i globalna).

       Obespravljeni i razbešnjeni ovom zabranom, mladi ljudi se već deset nedelja uzastopce okupljaju na uličnim protestima organizovanim putem sajta Beograd živi noću i Facebook grupe Beogradjani protiv prohibicije, pod sloganom "Ulice su i dalje naše!". Od 11. maja, centralni gradski parkovi su sredom ili subotom od 22 h, pretvoreni u prave oaze druženja uz pivo (Topličin venac, Studentski trg, Manjež, Pionirski park, plato ispred Filozofskog fakulteta...). Pivske žurke su praćene povremenim zvižducima i povicima gradskim ocima, ali se čini da je najveći akcenat na zezanju. U prvom naletu entuzijazma, deljeni su promo materijali i fiskalni računi s kojima si mogao od raznosača kupiti pivo za jedan dinar, bilo je i pentranja na spomenike, a najradikalnija (muška) grupa demonstranata, skinuta u donji veš, uočena je u parku Manjež. Pevaju se pivske himne uz zvuke gitare i bongosa, vode se konstruktivne polemike, bez većih izgreda i delirijum tremensa, a radi boljeg štimunga, održano je i par koncerata. Gotovo neposredno se razvio novi vid miroljubive, pasivne građanske borbe, u kojoj nije dozvoljeno isticanje stranačko-političkih obeležja. "Piti il' ne biti!" nije uslov, već ultimativni zahtev kojim se brane osnovna ljudska prava i slobode.
       Spontana druženja su oduvek krasila Beograd i njegov kosmopolitski duh, a sada moramo unapred da planiramo, da se opskrbljujemo zalihama ili da apstiniramo. Vreme će pokazati da li ćemo zbog prohibicije možda morati da se selimo (u druge srpske gradove), ili ćemo početi i da se iseljavamo, tj. tražimo političke azile za druge evropske zemlje ili exYu republike, kao što je Makedonija.
       U pismu gradonačelniku Beograda, antiprohibicijski aktivisti mu se ogorčeno obraćaju, ističući da je ova zabrana neustavna i da je uvođenje takvog ograničenja moguće samo zakonom, a ne i odlukom skupštine grada. Nedavno je predata i inicijativa Ustavnom sudu za ocenu ustavnosti odluke, ali zasad odgovora nema ni sa jedne strane. Protesti još uvek ne proizvode reakcije nadležnih, u medijima su slabo ispraćeni i za njih se zna uglavnom preko Facebooka ili od usta do usta, što je nedovoljno. Iz nedelje u nedelju su sve malobrojniji, ali je nedavno pokrenuta peticija koja bi možda mogla spasiti stvar.

      U misionarskom cilju ka progresivnoj budućnosti, Beograd odustaje od oprobanih čari noćnih terevenki, ali je s novim ambicijama konkurisao za evropsku prestonicu kulture 2020. godine. Nama koji živimo ili tavorimo u njemu, sve deluje paradoksalno, pošto se gradske vlasti stalno upinju da ukinu tipične slobode kojima smo zadojeni i na koje smo bili ponosni.
       Između kulture i nekulture, do sada smo već prevazišli sličan šok: zabranu pušenja na javnim mestima, koja takoreći nigde nije ni zaživela, osim u zdravstvenim i kulturno-prosvetnim ustanovama. Vlastima očigledno smeta da pušimo i pijemo na javnim mestima, a ne smeta im što se loše hranimo, što je potrošačka korpa sve bednija, što školovanje i lečenje postaju nedostižni luksuz, a putovanja sprovodimo u okviru mašte. Kvalitetan niskobudžetni provod noćobdija podrazumeva neformalna društvena okupljanja, ali i neograničen pristup alkoholu svuda i uvek (punoletnim licima). Nije jasno zašto odjednom neko ima potrebu da nas prevaspitava i preraspoređuje naše vreme, navike i novac po svom ćefu. Negativne posledice odluke beogradskih vlastodržaca su izvesne: bujanje crnog tržišta, prodaja ispod tezge i ekspanzija drogiranja umesto alkoholisanja. Istorija pokazuje da je svaka prohibicija donela mnoge kontraefekte i na kraju propala.

       Iako su protesti utihnuli, danju se i dalje šljema pod punim gasom, a noćna suša ubira svoj danak. U kriznim trenucima, rapidno se pustoše sve zalihe domaće rakije i vina iz porodičnih bifea. Kad nestane pivdža, dobra je i radža. Da ironija bude veća, ako vam zafali pivo, uvek možete da trknete do obližnjeg dečijeg carstva McDonald's, koji radi do 01 h po ponoći, ili do fastfoodova koji rade celu noć, gde je biznis naglo procvetao, jer se sad tamo mnogo više pije nego što se jede.
       Da li će opstati, i u kojoj meri će nas ova gradska represija učiniti disciplinovanijim i korisnijim članovima zajednice (u odnosu na druge), još ni ne slutimo, ali, u dosezanju slobode i posezanju za (tekućim) ljudskim pravima, budimo srećni što se vladajući beogradski čistunci nisu setili da zabrane i konzumaciju seksa nakon 22 časa.

Kosmogina

Izvor: http://www.maribor2012.info/index.php?ptype=8&menu=0&id=220&Pid=459