OSLOFOBIJA novi termin u psihologiji

Strašano gorak ukus u ustima dok ovo pišem. Prvenac na blogu a ono strah, užas i smrt na sve strane. Koliko god imao razvijen sistem odbrane od takvih stanja, ne mogu se oteti utisku da mogu ovim pisanjem taj strah da još više pojačam kod čitalaca.

Uz potpuno razumevanje prema mojim prijateljima, Srđanu i Bojanu, koji su krajnje dobronamerno i sa željom da sačuvaju ugled Bloga, pokušali da aktuelnu tragediju norveškog naroda stave u prvi plan diskusija čitalaca, ja sam morao da sačekam  da bih mogao da donesem bilo kakav sud o ovoj stravičnoj tragediji.

Prve informacije su govorile o automobilu bombi ispred Vlade Kralljevine Norveške. Misao većine ljudi je u osnovi bila „bomba ko bomba“. To se dešava negde drugde, nekim tamo nepoznatim ljudima. A onda nova informacija o masakru na ostrvu Utoja. Homosapiens po imenu Anders Brejvik, državljanin Norveške je izvršio najveći pojedinačni masakr u istoriji čovečanstva u vremenskom intervalu od četri sata.

Gledajući snimke i slušajući vesti, počeo sam da razmišljam o tome da li će se ikada zapravo saznati prava istina o toku događaja koji je prethodio ovom monstruoznom činu. Čovek prikazan na slici, sa lepim crtama lica i čvrstim držanjem zrelog muškarca, iza te fasde krije nedokučivi monstruozni psihološki profil.

„Pretpostavka je osnova svake greške“, a svi dosadašnji natpisi po medijima su bili puni preptostavki sa vrlo malo činjenica. A te činjenice su govorile surovo o nizu propusta u bezbednosnim procedurama koje su uz manje varjacije iste za sve policije sveta.

Eksplozija se dogodila u petak 22.07.2011. godine oko 15,15 časova, u samom administrativnom centru Osla. Nakon dva sata dolazi do masakra na ostrvu Utoja.

Posle eksplozije ispred sedišta Vlade, nastupio je opšti haos. Bez pouzdane inforamcije o izvršiocima i motivima, verovatno su sve raspoloživo jedinice norveške policije stavljene u službu zaštite vitalnih objekata i visokih državnih funkcionera. Verovatno, i neuigrani za ovako ekstremne događaje, komandi sastav službi bezbednosti je počeo da se ponaša po procedurama, koje su, siguran sam,  tada i počeli da izučavaju.

Policijske snage Norveške nisu verzirane za takve vanredne situacije i verovatno nisu izvršile pravovremenu blokadu šireg područija, kojom se pokušava onemogućiti izlazak terorista sa  područija izvršenog terorističkog akta. Taj detalj ukazuje na mogućnost da je Brejvik bio vrlo blizu mestu eksplozije i da je pratio efekte i posledice celog događaja.

Ono što mnogo više zabrijnjava jeste pretpostavka da je bomba u Oslu bila sekundarni cilj koji je imao zadatak da razvuče snage bezbednosti i time omogući nesmetano izvršenje masakra na ostrvu. Ta pretpostavka bi u slučaju da je isitnita predstavljala mnogo ozbiljniji problem za dalji tok istrage, jer je prosto neverovatno da jedan prosečno obrazovan i sigurno patološki lik smislio tako nešto.

Upada u oči i manjak informacija zvaničnih lica u prvim satima posle maskra. To je kasnije dovelo do proizvoljnih i paušalnih ocena pojedinih medijskih kuća da se radi o “Hrišćanskom fundamentalizmu”. Ne mogu sada da ulazim u genezu pojavljivanja te informacije i gde se ona prvo pojavila, ali je evidentno da je plasirana iz redova novinara laika. Verska struktura stanovništva u Norveškoj je takva da je 86% luterana i ostalih protesanata, 3% katolika i ostalo su neopredeljeni. Sama struktura ukazuje da je “Hrišćanski fundamentalizam” neprihvatljiva kategorija ma koliko pojedinačne izjave koje je navodno dao Brejvlik ukazuju na to.

I na kraju nešto što posebno budi emocije kod mene. Hladnokrvnost izvršenja egzekucija. Koliko god ljudsko biće bilo specifično samo za sebe, koliko god bilo deo mikrosociološke sredine, koliko god bilo patološki deformisano, frapantna je činjenica da se medju žrtvama kretao mirno i staloženo. U isto vreme nisam video niti jedan pokušaj otpora kod žrtava. Nisam uočio nikakvu želju, sem za bekstvom i mimikrijom smrti. Neverovatno. A Brejvik nije davao nikakav otpor specijalcima koji su se pojavili, već se na prvi zahtev o predaji, staloženo predao.

Duboko sam uveren da će ovaj slučaj biti predmet mnogih analiza kako stručnih tako i onih koji se bave teorijama zavere. Norveška vlada mora da uloži ogroman trud i da pokaže visok nivo političke odgovornosti  prilikom istrage. Niti jedan politički i policijski službenik ne sme da bude u mogućnosti da sakrije neku činjenicu jer su posledice ovakve tragedije dalekosežne ako se ne izvuku pravilne pouke. To je Norveška vlada dužna kako svojim građanima, tako i celom svetu, da se ovako nešto ne bi više nikada ponovilo.