Elektronska polja snova

 

Milan Nikolić

 

I kada se čini da svi jesu, televizija nas nije zaboravila. Programske šeme nacionalnih tv stanica potpuno su bazirane na živim ljudima. U zavisnosti od karaktera formata, traga se za autentičnim željama i neodosanjanim snovima, strahovima i dramatičnim ispovestima, velikim lomovima i istinskim užasom.

 

Televiziji ste potrebni tamo gde ste tanki, najdraži u onome čega se stidite, neodoljivi kada posrćete pod teretom problema ili razotkrivate balast svoje prošlosti, neprocenjivi kada  gubite dostojanstvo i valjate se u sopstvenom blatu. Televizija ima sluha za svaki greh, beskrajno ceni iskrenost, otvorenih ruku prihvata horor i mrak, grli, tetoši i ispisuje ček za sve što nikada nikome niste rekli, hrabri trivijalne želje, dopušta vam da osetite šta znači biti neko i nešto mereno sekundama i frejmovima.

 

I zaista, jezivo postaje potresno ali zanimljivo, stvarna nesreća postaje tek moguća i verovatna intriga, mučna ispovest interesantan scenario, nezamisliv boravak u svetu zvezda poklon od Božić bate, dar galantne televizije koja svoju velikodušnost ne ograničava na utvrdjene datume i velike praznike.

 

Tamo gde država zakaže, što se opet razlikuje od društva do društva, uskače televizija. Ona je i bogata tetka iz inostranstva sa torbom punom skupih poklona, i šaljivi ujak provodadžija koji dobro poznaje čaršijske prilike, i služba socijalne pomoći i drug koji poznaje uspešnog menadzera, i donator i trauma centar, i žiri pred koji u realnosti nikada ne biste stigli, rame za plakanje koje je teško naći a da ne strepi da li će suze da naškode tetovaži koja ga krasi i antička boginja koja prekraja puteve da bi se izgubljeni ponovo sreli.

 

Televizija je i ždrebe. U Čehovljevoj pripoveci “Tuga”, kočijaš Jona Potapov, koji se koprca pritisnut strasnim bolom zbog smrti sina jedinca uzalud traži sagovornika. Pokušava sa svakom mušterijom koju vozi, ali svet ostaje hladan i nezainteresovan baš kao i ledeni gradski pejzaž kroz koji konji jure. Bol čoveka sa margine je upravo kao i on sam - suvišan, nikome bitan i zanimljiv. Lica u kočijama se menjaju, odbijanje ostaje isto. Na kraju, kada umoran stiže u sumornu stanicu, kočijaš bol deli sa kljusetom koje nemo sluša i preživa seno. Konačno je u mogućnosti da “olakša dušu”, od početka do kraja, bez prekidanja i upadica. Konačno, ima slušaoca.

 

U vremenu preskupe psihoterapije, koja se u zavisnosti od sredine dozivljava kao sramota ili kao prestiž, u vremenu kada bliski ljudi očekuju da ih zabavite, a ne da ih opterećujete, televizija postaje ritualni, teatarski prostor pročišćenja i katarze, mesto gde se svaka bol leči spektaklom i nagradjuje aplauzom. Kao takva, televizija se služi sredstvima kojima je i osvajala mesto u životu svakog pripadnika savremenog društva. Ona je od početka “čarobna”, zavodljiva kutija koja od života čini ono što želi ili ono što joj je u tom trenutku potrebno.

 

Kada je mit o bogatim ljudima, o životu u svojevrsnom wonderlandu, zemaljskom raju sagrađenom na krupnom kapitalu, gotovo potrošen, krećući se od igrane (“Dinasty”, “Dallas”) do reality forme (“Simple life”, “Kardashians” ), televizija se, u skladu sa ukusom vremena koji sama dobrim delom oblikuje, traga za drugim izvorima začudnosti. Taj princip, koji zapravo, potiče iz literature, predstavlja način da se svakodnevni događaji oneobiče, učine zanimljivim. Televizija krajem prošlog veka čini epohlni zaokret uranjajući u svakodnevno, okrećući reflektore ka malom čoveku pronilcljivo českajući bradu i pitajući se – “A šta je ono što ti želiš?”. Ima u tome nečeg nedvosmisleno arogantnog i podrugljivog, kao i uvek kada se od velikog okrene prema malom.

 

San o bogatstvu, nikada prevaziđen, postao je jednak snu o uspehu, tom savremenom imperativu nad imperativima, ali je opet i sam uspeh doteran u skladu sa dizajnom epohe kojom vlada. Televizija je, kao najjača medijska snaga, uspela da postavi i utemelji znak jednakosti između pojmova “javno” i “vredno”. Tek na velikom ekranu i radost i žalost postaju vidljivi, oneobičeni, a samim tim vredni aplauza ili empatije. Bez uključenih kamera koje ga zumiraju sve ono “ljudsko” ostaje da tavori u štali pored umornog konja.

 

Novac više nije dovoljan. Sam po sebi, on ne garantuje da ćete biti odbarani za prijatelja Paris Hilton u njenom planetarnom pohodu na “srodnu dušu”. Ne garantuje ni večeru sa omiljenom zvezdom kao najpoželjnijim ishodom die hard fanovanja, pod lampionima, a ako bude sreće i na podijumu najpoznatijeg kluba. Gluteus uz gluteus. Televizija je tu da vam kaže sta je ultimativno, in, must have, must be. Vaše je samo da budete jadni. Nesigurni. Kolekcionari kompleksa i frustracija.Jer, ukoliko preko puta Paris Hilton sedi neko ravan njoj, neko čija su nepca naviknuta na šampanjac, a ruke na pozlaćeni escajg, začudnost propada, adrenalina nema ni u tragovima, publika gubi junaka za koga može da navija, nikoga bliskog sebi sa kim bi mogla da se identifikuje.

 

U tom smislu, uspeh definisan kao društvena prepoznatljivost, postaje srebrnina, komad raja za sve pripadnike carstva anonimnosti, u ovakvoj pozicijama bukvalno viđenog kao podzemni svet nasuprot blistavom, nebeskom svetu zvezda. I kada dolaze u posetu tim, običnim ljudima, voditeljke reality programa kao po pravilu preskaču neku baru, neki ofucani prag, spotiču se o kućni mobilijar, probijaju kroz uske hodnike. Simbolički posmatrano, one prelaze Haronovo jezero ili Letu, kako bi udahnule život smrtnicima sa druge strane. Anonimnost je, u kontekstu savremene kulture, izjednačena sa smrću.

 

Zbog toga su i već afirmisane zvede svesne toga koliko je vazno “da ih ima”. S druge strane, kroz demokratski otvorena vrata televizije, prolaze svi oni koju su na tom mestu ranije bili nezamislivi. Danas, televizija naprotiv živi od njih. Anonimnost ili običnost u početku je bila dovoljna, vremenom ukazala se potreba za njenim ekstremnim vidovima. Televiziji je danas potreban Biberče ili Frankeštajn, Ružno pače ili Medeja. Rasejani decaci, bivše tabadžije, surove majke, agresivni očevi, krivonoge devojčice. Potrebne su joj moćne, fascinantne transformacije i obrti, stara matrica bajke u novom ruhu.

 

Samim tim infuzija stvarnog života stvara televizična čuda: ružni postaju lepi, nejaki postaju moćni, žrtve premijerno upiru prstom u svoje dželate, siromašni imaju šansu da osete privilegije bogatih, fanovi drže svoje idole za skute u erupciji paganske idolatrije, zločini priznaju sopstvene grehove dokazujući da poseduju i ljudsku stranu, bračni problemi se rešavaju uvredama i pesnicama uz navijanje publike.

 

Iz krtičnjaka anonimnosti, televizija je arogantno, pa potom velikodušno i snishodljivo, uz salve podrške ili sažaljenja, iskopala novog nesigurnog nesavršenog čoveka bez porekla, bez biografije, bez uticaja i bez šanse. I otvorila mu svet na dlanu. Zauzvrat je dobila čudo – slona u staklarskoj radnji, bebe na estetskim tretmanima, gubitnike u oklopu osvajača. Bekućnike je strapala u prostore ovenčane nizom zvezdica i pohotno je trljala ruke gledajući šta će tada da bude u dahu sa uzbuđenim auditorijumom. Autajderima je omogućila da se osećaju kao mejnstrim, kao društveno prihvaćeni i poželjni, neženjama bez izgleda je pronasla partnerke, izlečila je zavisnike, na dijetu bacila proždrljivce, podgojila očajne mršavice, tinejdežrkama otvorila vrata prodavnica modnih magova.

 

Otuda tako mnogo anoreksije, bulimije, porodične patologije, prećutanih grehova, potisnutih trauma, naivnih snova, snobizma, bahatosti, neverstva, opsesija svih vrsta i, naposletku, blažene gluposti kulja televizijskim studijima.

Televizija je definisala i uobličila snove prosecnog everymana u saglasju sa standardima koje je prethodno za njega i osmislila. Život je vredan kada si mlad, lep, uspešan, prepoznatljiv, suvereni gospodar svoje sudbine. Ali, tu iluziju nije poklonila bilo kome već upravo onima koji raspolažu sa najmanje šansi za bilo koji od njenih atributa. Tako funkcionišu čuda.

 

Šta da rade lepi sa lepima, bogati sa bogatima, slavni sa slavnima – sve su to potrošeni zapleti. Kočijaš Jona Potapov bi bio danas bio televizijski junak nad junacima. Količina podrške koju bi dobijao sms glasanjem garantovano bi prouzrokovala ozbiljne padove sistema. Pitanje kvaliteta te podrške se ne postavlja. Uostalom, nije li neuspešna deklamatorka političkih misli, Slađana Zdravković, koja je svoje recitovanje na bis krunisala klizećakom na visokim potpeticama, bila pozvana u kuću Velikog brata, a ne na neki brzi kurs edukacije?

 

Kad bubuljičava cica iz predgrađa odbačena od vršnjaka i neshaćena od okoline uspe da osvoji princa to je jednako vodi koja teče iz kamena. S tim što peripetije savremenih bajki ne podrazumevaju da mu ostane verna do kraja života. Naprotiv, bilo bi savršeno televizično da se otkrije da je princ zapravo gej i da ga ona, kao prava potpora, povede na grupnu terapiju. U međuvremenu, flertuje sa vremešnim tajkunom, čija se ćerka leči na klinci Beti Ford pokušavajući da se “skine” sa svega. Nije nemoguće. Bubuljičavih cica je pun svet. i mahom sanjaju iste snove. Zašto? Pitajte na šalteru televizije.