MOST Novaka Đokovića

Srbija je bila na nogama kad je Nole prošle nedelje pao na zemlju i gricnuo travu sa vimbldonskog terena. Svetski broj 1. i pobednik Vimbldona doneo nam je nezapamćenu radost, učinivši da se svi, bar na trenutak, na neki način, osećamo kao pobednici.

Ali, doneo je još nešto što se u opštoj euforiji oko pobede, sa jedne strane, i političkih zamerki predstavnicima srpskih vlasti koji su se pojavili na Vimbldonu (priča o pokušaju da se politički kapitalizuje tuđ uspeh), sa druge strane, gotovo izgubilo.

Novak Đoković doneo je sa sobom zaboravljene vrednosti, dao je mogućnost onoj normalnoj, inače zgaženoj Srbiji, da oseti da je živa. Onoj Srbiji koja nije ni prva, ni druga, onoj Srbiji pristojnih ljudi koji su jednako zgroženi nad proevropskim ludilom koliko i nad primitivnom fobijom od svega što nije lokalno. Novak Đoković postao je metafora. Personifikacija za lepo, plemenito i uzvišeno, za integritet, snagu i pobedu.

To što je šampion izveo celu svoju porodicu na binu ispred Skupštine, ne zaboravljajući ni bake, ni deke, ni tetke, ni brata iz Kragujevca, ni svoju devojku - jeste poruka o tome kako se stiže do pobede i kako se sa pobedom živi.

Tri generacije Đokovića na sceni jesu poruka o pristojnosti, vaspitanju, dobroti, ali i o tradiciji, korenima, kontinuitetu, to je priča o porodici, o normalnoj srpskoj porodici, u kojoj se poštuju stariji, u kojoj se braća vole, u kojoj su tetke važne, a rođaci iz unutrašnjosti nisu zaboravljeni. To je takođe priča o pobedniku koji se nije uzneo iznad onih koji su ga stvorili.

Jer, Đokovići su sve napravili sami. Bez ičije pomoći. Dvadeset godina snalazili su se kako su znali i umeli da stignu do Vimbldona. I deka je zaslužan.

Na javnoj sceni na kojoj se vrlo tendenciozno, godinama, neguje samoživost, jurcanje za novcem, prostakluk, agresija, i sunovrat svih vrednosti, uključujući i podsmeh svemu što nije u znaku beskrajno plavog ukrašenog žutim zvezdicama, Novak Đoković spada u decu kakva smo svi mi nekada davno bili: u reklami za Telekom Novak se starom seljaku sa šajkačom, koji prodaje krompir na pijaci, obraća sa VI - i kaže mu „Kako ste, deko?“. Desetine hiljada ljudi na dočeku svetskog broja Jedan nisu tapšale samo njegovom sportskom peharu, nego i tome - toj zaboravljenoj pristojnosti, prognanoj odavde besomučnom jurnjavom za rejtinzima, koji su doneli raspomamljenost, mržnju, prostakluk i moralno podzemlje svake vrste.

Uz sve to, Nole je doneo još nešto. Dok se ovde forsira priča o tome da će nas svet voleti i prihvatiti jedino ako budemo poslušni, snishodljivi i krotki, Nole pokazuje da je moguće i drugačije. Biti uspravan. Misliti na deku. Misliti na sve deke.

Svaki put kada se prekrsti tri puta na terenu, svaki put kada on ili njegov tim u vimbldonskoj ili bilo kojoj drugoj loži obuku majice sa srpskom zastavom, on pokazuje neki mali divni inat svakoj gluposti sveta i onih u Srbiji koji su u svet zaljubljeni. To što on radi jeste, s jedne strane, odgovor svakom lošem imidžu Srbije, odgovor svakom podsmehu Velikog Brata, koji već dvadeset godina komanduje našom nesrećom, dok je, sa druge strane, to i poruka našim političarima o tome kako se hoda, kako se živi i kako se poštuje svoje.

Nole, to je, između ostalog, priča o integritetu.

Dok se ovde svim sredstvima promoviše politička korektnost, koja podrazumeva nekritičko obožavanje i svake skarednosti i gluposti koja dolazi „iz sveta“, Nole nikada ne samo da ne odustaje od onoga što jeste nego to s ponosom i neviđenim šarmom nosi. I to je ono što je opčinilo svet.

A to je ono što je opčinilo i nas. Desetine hiljada ljudi na trgu ispred Skupštine nije pozdravljalo samo Noletov uspeh na Vimbldonu. Pozdravljali su i nešto u sebi samima, što je Nole oslobodio.