PARK

      Šta predstavlja park za jedan grad, za njegove građane? Mesto na kome svako traži i nađe ili ne nađe ono šta traži? Reših da šetam parkom i posmatram ljude. Možda će nekome ovo izgledati prilično glupo ali jednostavno da bih šetao parkom, morao sam da pronađem razlog i opravdanje za to. Sebe ne mogu da zamislim u besciljnoj šetnji, sa mislima ostavljenim kod kuće. Ko može, može. Ja ne mogu. Zato sam sebi već unapred odredio zadatak. I zaista, već na ulazu u park osetih strah od samoga sebe i sedoh na prvu klupu. O bože, zar ću ovako započeti šetnju? Ništa zato. Izvadiću cigaretu i tapnuti je tri do četiri puta o kutiju. Izvađena cigareta mora da se popuši. Palim je i duboko uvlačim prve dimove. Mislim: "Prava zdrava šetnja parkom koja se sastoji od sedenja na klupi i pušenja". Izgleda da to nije bila moja unutrašnja, rezervisana samo za mene, misao. Izgleda da sam sve to izgovorio, jer dve babe u trenerkama koje upravo prođoše pored mene promrmljaše nešto kao "srami se" ili kao "udavi se". Ko zna šta su rekle? Siguran sam samo da se završilo sa "se". Odlučio sam, baciću cigaretu. Noktom kažiprsta, već davno uvežbano, pogađam filter i izbacujem poluopušak od sebe. On pada tačno na pola staze. Kakav kadar! Cigareta leti i pada tačno na pola puta između mene i korpe za otpatke. Tu počinje da dimi i da me nervira. "Nema smisla", pomislih i pomerih svoje zadnje delove tela zajedno sa ostalim sa klupe. Koračam pet koraka, prilično ujednačeno, stižem do cigarete koja se još uvek puši i saginjem se da je podignem. Čujem dečji glas iza sebe: "Tata, šta radi ovaj čika". Zatim sledi jedan bariton (još uvek sam sagnut): "Čika nema pare i skuplja opuške. Siromah". Uh, bog te ne video. Ja siromah? Besno bacam cigaretu nazad i gazim je. Papir i filter dobijaju obrise đona "adidas" patike. Okrećem se ali avaj, dečak i otac su već odmakli i sigurno nisu videli ceo moj pređešnji postupak. Bes mi udara u obraze, gledam naizmenično izgaženu cigaretu i tatu i sina koji se neumoljivo udaljavaju izlazeći iz parka. Sagnuću se i ipak odneti opušak u korpu. Saginjem se...

     "Čiko, čiko", opet onaj dečji glas. "Čiko, gledaj. Evo ti". Od klinca dobijam "rotmans". Klinac je buca i ima pege gde god hoćeš. Drži cigaru, lako prepoznatljivu po zlatnoj tračici ispod filtera. Uzimam cigaretu i zahvaljujem se. I dalje držim moj "adidas" opušak. "Zar nećeš sada da baciš taj pikavac", izgovori mali buca na moje zaprepašćenje. E, sad već sere. Taman sam hteo da prećutim sve kad eto ti ga na. "Slušaj, bre, mali", izgovorih ljuto i ugledah džombastog tatu od dva metra, koji se skoro sasvim približio. Istovremeno odlučujem da se okrenem i okrećem se, da konačno spustim smrvljenu cigaretu u đubre, i spuštam je. Čujem: "Siromah. Siromah. Siromah". Dete ponavlja držeći oca za ruku. Udaljavaju se i ja ih pratim pogledom. Odlučio sam da se vratim kući i zaboravim na šetnju parkom.

DRUGI POKUŠAJ

     Nedelja je i sunčano je. Ne živim mirno jer nisam prošetao parkom. Idem, pa šta bude biće. Ne nosim cigarete. Stvarno rešen da saznam koga sve ima u parku i šta rade tamo upućujem se istim putem. Ne sedam na klupu iz dva razloga. Prvi razlog - neću da sednem na klupu. Drugi razlog - klupa je zauzeta. Sve su klupe zauzete. Ima naroda koliko hoćeš. Izmileli ljudi po lepom vremenu. Korpa za otpatke je puna, a i staza je prekrivena papirićima i ugašenim cigaretama. Deca trče i moram svaki čas da zastanem da ne srušim neko. Babe štrikaju po klupama svojim izobličenim prstima, dede pričaju protezama. Nedelja je i sunčano je. Kad gle, jedna devojčica je ispustila balon - zeku i plače. Majka čuči pored nje i teši je. Nešto progovara u meni: potrči za balonom. I evo me, trčim. Trčim uz travnjak gledajući balon koji lagano klizi po travnjaku, nekako nestvarno, uzbrdo. Na vrhu se odlepljuje od travnjaka i kreće u vis. Skačem, hvatam ga i padam. Imam ga, uhvatio sam balon - zeku. Ustajem i otresam farmerke. Držim balon na kanapu i trčim niz travnjak. Uši balona - zeke zaostaju u vazduhu. Stižem do mesta odakle sam krenuo u poteru. Nema uplakane devojčice. Nema ni jedne devojčice. Nema majke. Ima mene sa balon - zekom. Uši su sustigle trup. Okolo dečaci igraju fudbal. Daću nekom od njih balon. Prilazim malom golmanu, postavljenom između dve hrpe trenerki i ko zna čega još. Prilazim mu s leđa. "Dečko, evo ti jedan balon", govorim kuckajući ga po leđima. Dečko se okreće i ja gledam u oči debeljucu sa pegama, istog onog od prošli put. Ne mogu da verujem. Osvrćem se oko sebe i evo ga, tata je već ustao i krenuo ka nama. Buca u tom trenutku uze kanap od balona i uredno se zahvali: "Hvala". Tata je već stigao i dečak mu objašnjava nastalu situaciju. "Vidiš kako se dobro uvek vrati dobrim", skandirajući izgovori bariton dvometraša oca. "Hoćete li cigaretu", odmah stiže pitanje. Nemam reči već samo glavu koja vrti levo - desno. "Ipak uzmite", nastavlja bariton. Glava je neumoljiva ali ruka kreće prema tek otvorenoj kutiji "rotmansa". Cigareta sa zlatnim prstenom ispod filtera, "adidas" patike, trenerke umesto stativa, moje od trave zelene  farmerke i pege po bucmastom licu. Palim cigaretu, uvlačim duboko prvi dim. Odlazim iz parka i čujem iza sebe, deca skandiraju, ceo fudbalski tim skandira: "Siromah. Siromah".