I seem to know ...

...  the ghost in you.

   I

Kraj je osamdesetih, pozna je jesen, imam oko 9 godina. U toploj sobi sam i Iz kasetofona mi trešte ili Iron Maiden ili Helloween.  Znam da sam obožavao Seventh son of a seventh son koji sam imao na originalnoj kaseti (Jugotonova?) ali mi je u to vreme puno značio i Walls of Jericho snimljen sa neke Džetove emisije na 202-ci na (iz ko zna kog razloga) mono snimku. Bilo kako bilo, slučajno sam bacio pogled kroz prozor, kad ono na par metara ispred moje kuće ulicom prolazi neka pankerka sa crveno-crnom čirokanom i velikom leđnom DEATH TO METAL prišivkom na jakni. A imala je i onu jebačku kombinaciju crnog kožnjaka sa izblajhanom teksas jaknom bez rukava preko. Klinac sam bio i čudno mi je bilo to što vidim pankera kako je (ko zna zbog čega?) protiv metalaca, ali opet nekako mi se dopala ta devojka, dakle malo je reći da mi je ostala u sećanju, da sam je  zapamtio ... 

   II

Kraj je devedesetih, opet neka pozna jesen, petak je kasno popodne i nas gomila brucoša dolazimo kući vozom (ili je to beše bio šinobus) iz Novog Sada. Silazim niz stepenice raspadnutog austrougarskog vagona kada se ispred mene stvara čudna filmski crno-bela utvara ''žene sa problemima''. Navodno, čujem, upisala je filozofski u Beogradu, tamo je provela nekoliko uzaludnih godina, pa je prešla da studira u Prištinu da bi konačno posle par godina svratila na završnu godinu u Novi Sad. Simbol je ''večitog studenta'', niko od kolega sa FF je više ne poznaje, jer su svi njeni vršnjaci odavno ili diplomrali ili batalili studiranje ...  Tu je negde, jos uvek se mota po kuloarima naseg arhitektonskog pakla na keju, ... I s vremena na vreme bih pitao za nju, cuo bi: "Vija Acimovica!",  ili  "Prijavila je diplomski kod Perovica!". Tu je negde ...

  III

Početak je novog veka, prvi su dani apsolventskog roka, ja i ekipa kuliramo u starom parku, pije se pivo i prepričavaju se dogodovštine sa martovskog ispitnog roka. Hvata me užasna nervoza vezana za polugodišnju praksu koju treba da obavim po lokalnim školama, odjednom ceo jedan razred gimnazijalaca izlazi u park predvođen prelepom crnpurastom devojkom u uskoj beloj Misfits majici. Pokušava da bude opuštena i da im priča priče o sofistima i problemima savremenih političkih sistema. Mada, malo ko je sluša, nove mlade generacije nisu baš u fazonu da slušaju o filozofiji. Toliko je toga što valja otkriti i što će im značiti u njihovim malim životima ... Nema tu mesta za filozofiju! Čuo sam da je posle par meseci dobila otkaz iz gimanzije.  Sokratovski, nema šta!  

  IV

Ja i ona smo konačno bliski! Mlađi sam od nje bar osam godina i mi u stvari nemamo skoro ništa zajedničko.  Mada, ako ne računamo to što ja nju znam - dok ona mene baš i ne - tu je i celo jedno društvu ljudi koje nam je sve ove godine bilo zajedničko. Ja sam celo ovo vreme, gledajući da upoznam sve ljude koji znaju nešto o njoj, shvatio da dvoje ljudi koji se međusobno ne znaju mogu da imaju gomilu ljudi koji su sve ove godine stajali negde između ...  I ništa! Nikom ništa! Sve je ovo moglo i godinama ranije, ali nije... I na kraju krajeva imam osećaj da je ovo TO.  Ako ovo ne uspe - s' obzirom na uložen trud i želju - neće nikada ništa ... Mislim, sve je ovo jedno zaista zastrašujuće iskustvo! Ko bi rekao da će ispunjenje želje biti tako strašno?!  Ali jeste...

Jer ko zna šta sam sve izgubio, očekujući sve ovo?!