Ciklo-Crvenkapa (I)

Krenula tako jedna Ciklo-Crvenkapa u posetu rodnim mestima svojih roditelja, a sve sama, na dva točka, kroz šume i preko planina. Na vuka nije naišla, samo na dobre ljude koji su joj pomogli da se posle šest dana živa i zdrava dokotrlja svojoj kući.

 

*

Tog leta po glavi mi se uporno motala ideja o samostalnoj turi na biciklu. Povod koji sam pronašla – da posetim mesta rođenja mojih roditelja – za moje bližnje je bio samo dobar pokušaj izgovora u koji ni sekundu nisu poverovali. „Uhvatili su te pundravci pa tražiš opravdanje“, razotkrili su me čim sam im predočila plan. Ali činjenica je da su se kockice same tako složile: mojim roditeljima bližio se godišnji pomen i intezivno sam razmišljala kako da ga ove godine obeležim; nekuda mi se neizdrživo išlo a nisam imala dovoljno para da bih se otisnula na duži put; u perspektivi sam planirala višegodišnju turu oko sveta, za koju je već trebalo da se polako testiram i pripremam; tako da mi se ideja o višednevnom solo pedalanju od očevog do majčinog rodnog mesta – od ivanjičkog do valjevskog kraja – naprosto nametnula.  

Krenula sam jednog avgustovskog ponedeljka, vozom do Požege, odakle ću potom pedalati do kraja ture. Početak je obećavao ili sam ja sujeverno videla dobre znakove u tome što mi mlađahni kondukter nije naplatio dodatnu kartu za bicikl, kao i što u vozu nije bilo gužve uprkos sezoni odlazaka na more.

Dobar znak bio je i susret sa taksistom koji mi je na železničkoj stanici u Požegi poželeo dobrodošlicu, nehotice me zabavivši svojim zadravorazumskim rezonima.

„Je l' treba prevoz?“ upitao me dok sam montirala i vezivala bisage na bicikl.

„A kako tebi izgleda?“ Nije shvatio da se šalim, pa sam mu pojasnila: „A što misliš da imam bicikl nego da se prevezem?“

„Dokle ideš?“

„Danas do Katića.“

„Sa svim tim?“, pitao je pokazujući na moj tovar, naoko a i stvarno, težak dvadesetak kilograma.

„Aha.“

„Imaš pedeset pet kilometara do tamo; do Prilika i nekako, al' posle ti je sve uzbrdo. Ajd, daću ti popust, vidiš kako je pripeklo.“

„Hvala ti, ali ja putujem biciklom.“

Gledao me je nekoliko trenutaka u teškoj neverici. Samo su mu se usne micale dok je u sebi ponavljao ono „putujem biciklom“, ne bi li tako lakše sažvakao i svario tu ludost za kakvu izgleda nikada ranije nije čuo. Glavom je mahinalno zanjekao levo-desno, istovremeno začuđeno, sažaljivo, pomirljivo.

„Ajde onda, ako je tako. Nek ti je srećan put.“

„Hvala!“ odgovorila sam smejući se, zajahala bicikl i krenula. Krajičkom oka opazila sam kako se za mnom prekrstio.

 

*

Nije bilo ni daška vetra, put je bio naizgled ravan a ja odmorna i orna, ali činilo mi se, a i moj brzinomer je to potvrđivao, da pedale okrećem zabrinjavajuće sporo. Svaki čas zagledala sam da mi se nije izduvala zadnja guma, ali s biciklom je sve bilo u redu. Shvatila sam šta je u pitanju tek kada sam zastala ispred jedne radnje da kupim zalihe vode. Osvrnuvši se, otkrila sam da je put sve vreme pod blagim usponom, onim skoro neprimetnim, koji može da registruje samo GPS. Odahnula sam s olakšanjem, ali i dalje nisam mogla da se otmem utisku da će mi se desiti neki peh, i to vrlo brzo. Naprosto, morala sam da imam vatreno krštenje, makar u vidu probušene gume.

I ono je zaista usledilo nakon nepunih trideset kilometara. S leve stane puta nalazila se vulkanizerska radnja a do nje kafana, ispred koje je pet-šest muškaraca ispijalo pivo. Znatiželjno su me pratili pogledima dok sam silazila s bicikla i prelazila na njihovu stranu kako bih se u senci servisa i restorana sklonila od sunca. Najlakše bi mi bilo da im priđem i zamolim ih za pomoć, tim pre što nikada ranije nisam sama zamenila gumu. Ali u čemu je svrha solo ture ako ću se i dalje oslanjati na druge i njihovu pomoć? Parkirah stoga bicikl van njihovog vidnog polja i uradih sve ono što sam nebrojeno puta gledala da čine moji drugari-džentlmeni. I očas posla, guma je bila zamenjena a ja ponovo u sedlu.

Nagazila sam pedale kako bih sustigla jednog seljaka koji je na dvestotinak metara ispred mene 'okretao točak' na tipičan, starinski način – potpuno uspravnih leđa i sa široko izbačenim kolenima u stranu. Nazvah mu dobar dan i krenuh uporedo s njim.

„Je l' ima neka pumpa u blizini?“

„Ima u Prilikama.“

„A kol'ko je to daleko?“

„Tu je, o'ma' iza raskrsnice.“

Već sam znala koliko su prostorno-vremenske odrednice relativne za ljude sa sela. Njihovo „tu, o'ma'“ i „par kilometara“ pokrivaju razdaljine od nekoliko metara do više desetina kilometara, a „onomad“ ili „otoič“ vremena od aorista do pluskvamperfekta. I ovoga puta, ispostavilo se da je „tu“ zapravo malo više „tamo“, jer sam nakon raskrsnice vozila pet-šest minuta, iza sebe sam ostavila i poslednje kuće, a od pumpe ni traga. Kako nije bilo nijednog prolaznika, zaustavih se da sačekam onog na biciklu i priupitam ga da je nisam možda previdela.

„Tu je ona, o'ma iza ove uzbrdice“, odgovorio je uverljivo.

„A je l' s desne ili s leve strane?“ upitah za svaki slučaj.

Čovek baci brz pogled na jednu pa na drugu svoju ruku proveravajući koja je leva a koja desna, pa onda onom sa satom otpusti volan, odmahnu i uzviknu: „Levo!“

Nasmejala sam se u sebi, zahvalila mu i projurila ispred njega.

Desetak minuta kasnije, vraćajući se do raskrsnice nedovoljno tvrdih guma jer na pumpi nije bilo aparata, izmerila sam rastegljivost seljakovog „tu, o'ma“ – skoro dva i po kilometra.

 

*

Na mapi nije pisalo koliko stepeni ima uzbrdica do mog današnjeg odredišta, ali počinjala je obeshrabrujuće strmim parčetom koje se gubilo u krivini iza brda. Za putnika na biciklu, te krivine su večita „nada iza ugla“ da ih iza njih čeka komad ravnijeg puta, ako ne i nizbrdica, koji će im doneti kratki predah od napornog pedalanja. Ali ovoga puta moja nada je umrla odmah, jer se uspon iza krivine pružao u nedogled.

Prilički kiseljak našao se tu kao poručeno mesto za pribiranje snaga i duha pre nego što brzinom neznatno većom od pešaka, metar po metar, otpedalam svih devet kilometara do vrha. U njegov ograđeni prostor uđoh sa sve biciklom, namerna da napravim nešto dužu pauzu, dok se okrepim i popijem kafu. Ali ispostavilo se da sam pokraj tolikih mirnih odmorišta izabrala verovatno najprometnije mesto između Prilika i Katića: za pola sata, koliko sam ostala, desetak ljudi došlo je sa plastičnim flašama, kanisterima i buradima da natoči vodu. Od jedne devojke iz obližnjeg sela saznala sam i zašto je na tom putu saobraćaj danas toliko intezivan – Ilindan je i u susednim Močiocima održava se tradicionalni vašar, na kojem se sjati ceo ivanjički kraj. Eto meni zabave za večeras, samo ako ne budem previše umorna.

Nastavila sam put igrajući se žmurke s Mučnjem koji se kao orijentir pojavljivao čas s jedne, čas s druge strane nakon svakog prevoja, dok su me vidici, sve otvoreniji i podatniji, mamili obećanjem još većih širina kako budem osvajala koji kilometar.

Vozači kola trubili su mi u znak pozdrava, neki su mi mahali, a u susret su mi naišla i dvojica biciklista-rekreativaca.

„Svaka čast! Izdrži, mi smo uspeli!“, dobacili su mi dok su se sjurivali u podnožje.

Često sam stajala: jednom da popričam sa starim pastirom koji je vodio krave na ispašu, drugi put da dopunim zalihe vode kod beogradske porodice koja je ovde na odmoru, potom da uživam u pogledu sa klupice u malinjacima...

I najzad – vrh. Kao zaslužena nagrada, usledio je spust koji me odvodi u samo središte Brezove. Prethodno sam stala da fotoaparatom ovekovečim moj bicikl, i današnji podvig, pored table na kojoj piše „Katići“.

 

*

Lagano pedalam i razgledam naselje.

Ima nečeg neodoljivo šarmantnog u kućama ivanjičkog kraja, onim starim stotinak i više godina, koje su uglavnom vrlo male i zbog konfiguracije terena jednom stranom ukopane u brdo, pa spolja izgleda kao da se o njega podštapaju. Građene su u dva nivoa – u prizemlju podrum od kamena sa zidovima debljine i do pola metra, dok je sama kuća od drvenih čamovih greda.

Sve su pokrivene visokim krovovima od pločastog kamena, koji se spuštaju gotovo do gornje ivice izuzetno malih prozora, više nalik puškarnicama – i jedno i drugo je zbog velikih snegova i hladnoća. Pravljene su da traju vekovima, pa im restauracija gotovo i nije bila potrebna kada je krajem osamdesetih ivanjički kraj 'otkriven' kao potencijalna meka seoskog, etno i eko-turizma centralne Srbije. Od tada je ovde niklo nekoliko motela i privatnih pansiona, otvoreno je dosta radnji, putevi su asfaltirani i celo mesto je prilično urbanizovano, ali zahvaljujući ovim autentičnim kućama, uspešno je očuvan šmek Moravičkog Starog Vlaha.

Na terasi restorana u sklopu ovdašnjeg najpoznatijeg kompleksa privatnih pansiona  – „Obradović“, prepoznala sam svog daljeg rođaka. Sišla sam s bicikla i skinula kacigu.

„Pa ti si ta što je vozila biciklo uzbrdo od Prilika!!!“, uskliknuo je iznenađen. „Ja sam te prošao tri puta danas što s motora, što iz kola!“

„A nisi se javio“, začikavam ga.

„Ko bi te pozn'o s tim šlemom! Reci mi, šta ti bi da kreneš biciklom?“

„Već nekoliko godina tako putujem.“

„A što baš biciklom, što ne, recimo, motorom? a najbolje kolima, ko sav svet.“

Pažljivo smišljam kako da mu u nekoliko rečenica što bolje objasnim filozofiju cikloturizma.

„Jedino si na biciklu dovoljno brz da prelaziš veće razdaljine, a opet stižeš da svakom kog sretneš nazoveš dobar dan. Dok okrećeš pedale, fizički si aktivan, stalno si na otvorenom i pri tom ne zagađuješ čovekovu okolinu. A i ne znam nijedan bolji način da putujući budeš tako blizak s prirodom, da slušaš njene zvukove, cvrkut ptica, žubor reka, glasove životinja. Da ne govorim o osećaju sreće kao kad si bio dete...“

Rođak klima glavom, ali ipak ne razume.

„Sve si ti to nadahnuto opisala i verujem ti sve što kažeš, al' ne bi' ti ja vozio tol'ke kilometre ni nizbrdo a nekmoli uz ova naša brda!“, zaključuje.

Ipak, prestaje da me dalje zapitkuje o onome što ja smatram neodvojivim načinom mog života a on običnom ludošću. Umesto toga, nudi se da me otprati četiri kilometra koliko još ima do kuće u kojoj je rođen moj otac, ali odbijam – znam put.

 

*

Upućujem se prečicom kroz bukovu šumu. To je zapravo staza kojom su generacije đaka iz brezovskih zaselaka tabanale do škole u Katićima. Sada je posuta makadamom, duž nje su na jednakom odstojanju postavljene klupe za odmor turista a natpisi na drvenim tablama otkrivaju da je u međuvremenu i krštena kao Staza zdravlja. 

Sa uskovitlanim osećanjima koja me uvek obuzmu kad dođem ovde, približavam se rodnoj kući mog oca. Sazidana je 1900. i od tada se malo šta na njoj promenilo. U podrumu, među buradi, moja baka porađala se na plastu sena kao i sve žene u tim krajevima od pamtiveka – skrivena od pogleda, često i bez pomoći babice. Gore, u najvećoj prostoriji, koja se danas koristi kao dnevno-trpezarijsko-kuhinjski boravak, nalazilo se ognjište, oko koga se danju odvijao život, a noću je pretvarana u spavaonicu za svu čeljad. Druga prostorija, koja je sada pregrađena u dve manje – polusobu za strica i spavaću sobu za brata i snahu, bila je gostinjska i u nju domaći nikad nisu zalazili sem da je pospreme. Kuća ima prednji i stražnji ulaz, prvi okrenut prema putu odozdo, iz podnožja masiva, odakle je u ratna vremena dolazila opasnost od neprijateljskih vojski, a u mirnodopska su odatle pristizale bande, hajduci i ostali odmetnici od zakona, dok je stražnji korišćen kao izlaz za beg uzbrdo, prema teško pristupačnom Mučnju. Sve to očuvano je zahvaljujući mom bratu, koji je kao zavet primio molbu mog oca i jednog od stričeva da ništa ne dograđuje i ne ruši na kući; sitni ustupci modernom vremenu i pomalo kič-ukusu, poput roze fasade, nisu suštinski narušili njen originalni izgled.

Dozivam strica i brata, kod kojih sam došla, da izađu. Nastaje opšte iznenađenje, svi me grle, pozdravljaju, ljube, grde što im se nisam najavila („Jest', pa da onda spremate tu svašta i trošite se“, odgovaram), guraju me unutra, pomažu da se raspakujem, nutkaju slatkim, kafom, večerom. Glas o mom dolasku brzo se pronosi po selu i kuća se očas napuni svetom. Pola Brezove videlo me je danas kako pedalam uzbrdo i bez obzira što većina smatra da sam suluda jer putujem biciklom, ipak mi se dive. Na kraju krajeva, oni su samo ljudi sa sela, a tamo u gradovima rade i gore ludosti od ove moje i o tome snimaju čak i TV emisije – čitam im sa lica kako razmišljaju.

Srećom te je danas ilindanski vašar, pa se razilaze čim počne da pada mrak kako bi se spremili za večerašnji 'izlazak'. Ostajem nasamo sa stricem, bratom i snahom, koji su složno izjavili da ih sabor ne zanima jer je svake godine isti. Ja sam pak previše umorna da bih bilo gde pošla, a i rano ujutru treba da nastavim put. Tako će Radojičići verovatno biti jedini u Brezovi koji će večeras sedeti u kući, pretpostavljajući priču sa svojima narodnom veselju.

 

Foto-album sa ove ture

.

 

 

.

.