Očaravanje

 - Nisi primetio tu prenaglašenu potrebu za fasciniranjem? Nizanje šala, gotovo histeričan humor, iščekivanje reakcije, ogledanje efekta u očima nas koji to slušamo? Znaš, sve to krije veliku, suštinsku nesigurnost.

Znam. Odgovaram analitičnoj sagovornici u sebi. Zapravo ćutim. Znam i ne zanima me. Kakav bi čovek ustvari bio ukoliko bih nesigurnost smatrao dovoljno velikim grehom za odustajanje od nekoga? Nesiguran mi zvuči kao najverovatniji mogući odgovor. Tu se krije draž i opasnost prepoznavanja. Platon se jako plašio toga kako bi se na njegovu idealnu državu odrazilo to ukoliko bi vojnik počeo da krekeće kao žaba ili još gore ukoliko bi u nečijoj „scenskoj“ boli prepoznao svoju sopstvenu?

U svakodnevnim susretima sa ljudima, od chit-chata to ozbiljnih sudara, realno i virtuleno, ne mogu da prestanem da razmišljam o toj velikoj podvali. Veća je mogućnost da sretnem čoveka koji ne zna kuda je zapravo krenuo, nego čoveka koji je potpuno oslobođen nesigurnosti u ono nešto lično. Samoprocena, vera u ono što znaš, umeš i možeš, taj neprestani rolerkoster, vratolomije sa sopstvenim snagama, željama, projekcijama. Kako se ogledam u tebi? Prepoznaješ li moju vrednost? Hoće li me taj nezainteresovani pogled srušiti? U suštini, boli koliko je banalno. Ali to smo mi, to je naš trenutak, naša kultura. Surova podmetačina jednog velikog projekta.

Ne mogu drugačije da posmatram nesigurnost nego kao dobro osmišljen i neverovatno uspešan projekat, zamešateljstvo raznih industrija – modne, farmaceutske, industrije tela, lepote, a potom uspeha skrojenog između ostalog i na ovim parametrima. Gde je razlika između rigidnosti crkve koja ne savetuje već naređuje, bukvalno te bije regulama - „To je porodica! To je sreća! To je ljubav!“, pa prevedno u otužne parole njenih besnih pasa u civilu- „Ponos je kad posmatraš svoju decu kroz prozor kako zagrljeni idu u školu i vraćaju se recitujući duhovne pesmice, a ti sa ženom spremaš večeru i punog srca slušaš vitlanje veš mašine“ i rigidnosti promotera savršenosti koji te šibaju sa svake trafike ili telešopa refrenima - „Savršeni trbušnjaci do sledećeg petka, tačno u podne, ili nikada nećeš biti frajer“, te - „Ukoliko ti čista penetracija bez predigre ne traje 65 minuta i ni sekund kraće, kompletna si nula“, sve do onog „Don't touch my breil“. 

Ne brinem toliko za nas koji već cepamo četvrtu deceniju, jer ukoliko se do sada nismo „izdilovali“ sa sobom (ej, zrelosti!) onda nule stvarno i jesmo, ali kuda sa ovom decom stišnjenom između veroučitelja i bilborda? Pa opet koliko je lepše i tačnije sve to sagledati kao neizmerno bogatstvo. Kao čitav niz mogućnosti... I zvuk veš mašine i breil na lepoj ruci. Zamisli zgradu. Zamisli njene prozore u suton. Na jednom je neko poput mene sa laptopom u krilu, na onom iznad majka češlja devojčicu i obraća joj se osmehom, i to je poezija za sebe, razumljiva iako uzvišena...tu levo je starac koji ne želi da ti otkrije u kom pravcu gleda, jer je to je samo njegovo, pa bilo sačuvano, oteto ili jednostavno - jedino preostalo i u tom nekom, nemom dostojanstvu, ti ga smeštaš u Vijonovu baladu...I dalje u nedogled... 

I zbog svega toga sedim i puštam osobu preko puta da me fasinira ako joj to već nešto znači. Jasno mi je da tu nije reč o nekakvoj mojoj posebnosti, ja sam slučajna, a ne privilegovana meta. Volim tu požudu u očima, tu strast da se ostavi utisak. U našem bestrasnom vremenu, u predozirnosti gorčinom, strahom, cinizmom, najpovršnijom ljubavlju prema sebi, i to je nešto. Uostalom, gde se dede velikodušnost, galantnost, širina, prevedeno u ovaj opori udžbeničko-pamfletski jezik – tolerancija?

Imam vremena, imam i razumevanja. A možda sam i poželeo da budem fasciniran sa punom svešću o tome da je fascinacija kratka, površna i prolazna, a potreba za njom zamena za stvarno životno iskustvo? Ne moram da budem poštovalac. Hajde malo da budem fan. Fanovanje je čarobno u svojoj infantilnosti. Suštinski bezazleno. Direr se poštuje i voli, Džastin Biber se obožava. Ne može se biti fan Šekspira ili Čehova, ali se može ošišati kao Lady Gaga. Za Ratka Mladića ne znam. Po ovoj logici, ne brinem za njegove fanove, ali se njegovih poštovalaca bojim.

Fasciniranje mora da se pumpa, da se održava, da zadovoljava stalnu glad za novim pa bio to novi skandal, nova pesma, nova naslovna strana sa etiketom - dramatično. Poštovanje se teško osvaja, ali se podjednako teško i gubi.

Proveo sam noć u očaravanju. Bez razmišljanja o tome da li će se to sutra kapitalizovati, izroditi u nešto. Oprostio sam nesigurnost, odbio sam čak i da je primetim. Hteo sam samo jedno – da budem u tome dok se zavesa ne spusti. Da ne budem analitičan, već samo prisutan. Pristojna i zaintersovana publika. Ona koja ne upire prstom u naprsla mesta. Koja se ne povlači na njihov prvi nagoveštaj. Koja u njima ne nalazi opravdanje za sopstvene praznine.

Postoji ta čarobna, filozofska formula koja se zove – bezinteresno dopadanje. Iščupano iz konteksta, primenjeno na neki slučajni komadić života, to razumem kao mogućnost naklonosti, pa i ulaganja u nekog (koje ne mora da bude epsko i da mobiliše sve snage, ali može mnogo da znači) bez onoga „ja“ u čitavom pokusu. Bez predračuna, bez profita, bez vajde, bez misli o sebi. Na ovom đubrištu od civilizacije, koje nas ne uči da komuniciramo već da odmeravamo snage, da zarad sopstvene nadmoći ili iluzije o njoj, prvo prepoznajemo slabost na licu preko puta, to je istinski uzvišeno. Do te mere da ponekad i sam sebe fasciniraš.  Ali o tome treba razmišljati kasnije.