Naslov "Novi Sad iz ženskog ugla" u rubrici "putovanja" internet stranice B92, otkriva rad Gordane Stojaković i drugih sa Ženskih studija iz Novog Sada kojim se posetiocima i turistima koji Novi Sad obilaze, pružaju informacije o znamenitim Novosađankama tokom prošla dva veka bez kojih istorija Novog Sada ne bi bila ovakva kakva je. Skupljena građa o njima je omogućila i meni da im posvetim jedan svoj post. (Novosađanke)
A ko su - znamenite Beograđanke?
Ili - ko su bile znamenite žene mnogih drugih gradova i mesta u Srbiji?
Ima li negde i neko dovoljno građe, dovoljno volje i želje da se uz "Žensku mapu Novog Sada" nađu i "ženske mape" Beograda i drugih?
Moj post je pokušaj da na jednom mestu skupim bar nešto od podataka koji bi omogućili stvaranje takvih "ženskih mapa" ili bar pobudili radoznalost za život i rad, za biografije i stvaralaštvo bar nekih žena koje su u Beogradu živele tokom protekla dva veka.
Prva i nezaobilazna i jedna od onih o čijem životu se može naći dovoljno podataka je Ksenija Atanasijević, prva žena koja je doktorirala na univerzitetu u Beogradu, a kojoj se danas čak ni grob ne zna. Nema ga.
Njena je slika na bilbordu u Beogradu i verovatno bi, upitani o tome "ko je na slici?", većina nas odgovorila sa "ne znam". A radi se o jednoj izuzetnoj ženi, naučnici raskošnog talenta, ženi koja je izborila pravo na svoju docenturu u neverovatnoj atmosferi intriga, otpora, podsmeha i osporavanja naučnog zvanja - samo zato što je žena. (videti link sa njenim imenom).
"Ksenija Atanasijević je prva žena koja je na Beogradskom univerzitetu stekla akademsku titulu doktora nauka. U ispitnom odboru Filozofskog fakulteta bila su tog 20. januara 1922. neka od najznačajnijih imena naše nauke: dr Branislav Petronijević, dr Dragiša Đurić, dr Nikola Popović, dr Veselin Čajkanović i dr Milutin Milanković. Tema Ksenijine teze bila je "Brunovo učenje o najmanjem", dakle učenje renesansnog mislioca Đordana Bruna o trostrukom minimumu, "o poslednjim nedeljivim delovima materije" koje je on izložio u spisu De Triplici Minimo et Mensura.
Kako je Ksenija kasnije pričala, odbrana njene teze bila je prvorazredan događaj: "Velika univerzitetska sala bila je dupke puna studenata i beogradskog sveta, tako da smo petorica mojih ispitivača i ja jedva disali."
U monografiji Anđelke Vuletić prvi put su objavljeni mnogi dokumenti u vezi sa "slučajem Ksenije Atanasijević", prvi put su sveobuhvatno sagledani i život i delo ove značajne naučnice. Tako, na primer, nalazimo i jedno svedočenje dr Đorđa Vida Tomaševića o bizarnoj atmosferi koja je vladala za vreme odbrane te istorijske doktorske teze: neki od članova komisije, neuvereni da bi, uprkos njenom izvrsnom poznavanju klasične filologije, Ksenija Atanasijević mogla da rešava i teške probleme više matematike, dali su joj jedan neobičan zadatak iz diskretne geometrije. Kada ga je ona na tabli rešila s lakoćom i elegancijom, jedan od velikih matematičara zabezeknuto se okrenuo drugome i upitao: "Verujete li vi, dragi kolega, da je sve u redu sa hormonima ove mlade dame?""
Jedan drugi link ("Tvorac grada"), daje obilje biografskih podataka o Beograđankama koje su se bavile raznim poslovima, bile umetnice, naučnice, profesorke, novinarke, glumice, razne žene koje su bile pionirke u osvajanju prava da žene budu ono što žele da budu, u osvajanju prava da žive, da rade i da budu - slobodne.
" Свој траг у Београду нису оставили само политичари, ратници, трговци и боеми. У временима која су прохујала, на углед и изглед овог града и те како су утицале и жене које су имале снаге, воље и храбрости да покрену многе акције које су се косиле са патријархалним Београдом. Захваљујући њима Београд је много лакше и брже прерастао из "турске касабе" у велик и савремен град. А овде су наведене само неке од њих"
Јелена Кујунџић
Јелена Кујунџић је кћи газда Јове велетрговца са Зерека, а сестра Милана Кујунџића Абердара песника и професора Велике школе и др Воје Кујунџића познатог београдског лекара.
Јелена се удала за професора Стојана Новаковића, историчара, филололога и историчара књижевности.
Имала је склоности ка писању. Писала је "Дневник" који је вероватно само делимично објављен 1913. године у Годишњици Николе Чупића под насловом "Бомбардовање Београда 5. јуна 1862".
Катарина Ст. Павловићева
Катарина Павловићева рођена је у Београду 1872. године. Родитељи су јој Јелена и Стојко Павловић.
Школовала се у Београду. Завршила шест разреда Више женске школе. Гимназију није могла да настави, јер Колегијум тадање београдске гимназије (мушке) није дозвољавао упис женске деце. На захтев Катарининог оца, Министарство просвете јој дозвољава, као одличној ученици, да настави школовање на Филозофском одсеку. Факултетско образовање стиче 1893/4. школске године. Исте године постаје помоћна наставница у Вишој женској школи а већ 1898. професор. Пензионисана је 1927. године као професор Учитељске школе. После пензионисања Катарина Ст. Павловић наставља свој рад.
Катарина Ст. Павловићева била је свестрано образована. У слободним часовима бавила се преводилачким радом. Познавала је неколико страних језика и углавном преводила позоришне комаде. Са својим ученицама припремала их је и на јавним приредбама изводила.
У кући Павловићевих била је велика библиотека, јер су три Катаринина брата била професори Велике школе, а четврти је био официр. Њеним ученицама била је доступна та библиотека.
Катарина је чак са њима, после читања књига приређивала мале дискусионе трибине.
Међу њеним ученицама била је Радојка Ројка Бајаловић, касније глумица-аматер која је успешно играла многе комаде. Играла је и у познатом "Орфеуму" Бране Цветковића.
И Мара Лукић Јелисић, касније сликар, њена је ученица. Мара Јелисић је урадила портрете целе породице.
За свој несебичан рад у области образовања Катарина Ст. Павловић је одликована.
Софија Главинић
Софија Д. Главинићева 1854-1928 у Београду социјална радница, управна чланица Београдско женског друштва од 1880. године, а од 1881-1896. године, поред горње дужности и прва дугогодишња продавачица "Пазара" Београдског женског друштва у Кнез Михаиловој улици, где су се продавале српске народње ношње, народни ћилими, нарочито турски и др.
У "Пазару" су се скупљале врло често супруге страних посланика у Београду где су се сретале са краљицом Наталијом која је као Покровитељка ревносно обилазила Базар
.
Катарина Ђорђевић Миловук
Екатарина Ђорђевић Миловук рођена је у Новом Саду 1844. а умрла у Београду 1913. године.
Школовала се у Русији. Гимназију је завршила у Николајевну а педагошки државни испит положила на Универзитету у Одеси. После завршеног школовања долази у Београд где већ 1863. године, са само деветнаест година, добија место управитељице Више женске школе.
Катарина Миловук била је веома образована жена. Говорила је руски, француски, немачки и енглески и била изванредно музички образована.
Написала је три уџбеника: "Педагогију" и "Методику" 1866, и "Историју света у кратком прегледу за женскиње" 1899. године. Преводила је многе приче и приповетке као и роман баронице Сутлер "Доле оружје".
Поред педагошког и литерарног, изузетно се ангажовала у друштвено социјалном раду. Била је оснивач Београдског женског друштва с просветно-хуманим задатком. Напоредо с оснивањем Друштва основала је Женску радничку школу искључиво за девојке сиромашних родитеља. Године 1882. отворила је радњу "Пазар" у којој су се продавале рукотворине чланица Београдског женског друштва и ученица Радничке школе. Покренула је "Домаћицу" лист Београдског женског друштва. У оквиру Београдског женског друштва организозовала је Ђачку трпезу за сиромашне ученице као и социјалну помоћ и Дом за старе и изнемогле.
У оквиру њене делатности је и оснивање музичког друштва и школског хора. Сама је била члан школског квартета. Катарина Миловук била је ангажована и на прикупљању помоћи за време босанско-херцеговачког устанка 1875. године, а у српско-турском рату 1876/77. и у српско-бугарском рату 1885. радила је као болничарка. После пензионисања била је у периоду 1904-1907. године управитељица српске Више женске школе у Солуну. За свој свестран рад одликована је више пута.
Марија Мага Мазиновић Гемзел
Марија Магазиновић рођена је у Ужицу 1882. а умрла у Београду 1968. године.
Школовала се у Београду. Завршила је Вишу женску школу а потом и факултет. Године 1908. положила је професорски испит из "Психологије, Логике, Педагогије и Методике као главни и немачког језика као споредни предмет". У то време већ је била наставница Више женске школе.
У жељи да усаврши што више ритмички-модеран плес, "босоногу уметност" како су је тада звали, одлази у Немачку 1909. године.
На Берлинском универзитету наставља усавршавање немачког језика и студира историју уметности а истовремено посећује плесну школу Исидоре Данкан и проучава Делкроза и Лабана, творце модерне игре.
По повратку у Београд, октобра 1910. године, по одобрењу министра просвете Јаше Продановића отвара "Уметничку школу за ритмику и пластику". Цео Београд је био ужаснут Магином смелошћу. Ипак је успела.
У време балканских ратова ради као болничарка у Војној болници и болници смештеној у Првој женској гимназији. За тај рад је и одликована.
Марија Мага Магазиновић је прва жена којој је журналистика била позив. Радила је у "Политици" у рубрици "Женски свет" и "фељтон". Сарађивала је у "Пијемонту" и "Српкињи". Бавила се и преводилачким радом. Између осталог превела је са руског језика 1903. "Паланчане" а 1904. године "На дну" Максима Горког за Народно позориште.
После Првог светског рата Мага Магазиновић посвећује се својој школи.
Полексија Тодоровић
Полексија, кћи књижевника и дипломате Матије Бана и Маргарите, пореклом Гркиње, рођена је у Београду 1848. где је и умрла 1939. године.
Слабог здравља, Полексија је завршила само три разреда основне школе. Међутим, поред свестрано образованог оца и мајке стекла је изванредно образовање и културу.
Отац је уочио њену склоност према цртању и омогућио јој да учи код професора Јована Дерока.
Полексија се веома рано, у шеснаестој години, удаје за сликара Стеву Тодоровића. Поред њега проширује своје знање а истовремено му помаже у раду.
Заједно путују у Фиренцу и Рим где раде на копирању великих композиција Рафаела, Тицијана и Тинторета. Израдили су многе заједничке слике на којима Полексија обично слика драперије, хаљине, накит и декорације.
Временом је стекла велико сликарско искуство и почела самостално да ради. Сликала је превасходно портрете и иконе. Полексија Тодоровић је прва жена сликар која је осликала цео иконостас 1880. године у дворишној капелици Више женске школе у Абаџијској улици (данас Народног фронта). На жалост, капелица Св. мученице Наталије срушена је у Првом светском рату.
Појаву иконостаса поздравили су сви ондашњи листови дивећи се жени која је могла толики посао да савлада. У "Домаћици" листу Женског друштва за 1913. годину, у чланку поводом прославе 50. годишњице Друштва, на страни 183. стоји: "Живопис на иконостасу радила је оригинале и копије г-ђа Полексија Тодоровић Ст, а фреске Чортановић." Међутим, у Аутобиографији Стеве Тодоровића, која је писана 1915. и 1917. године, у списку радова уметника овај иконостас се наводи као његово дело.
Полексија Тодоровић била је петнаест година професор цртања у Вишој женској школи. Била је веома активна у свим видовима делатности Београдског женског друштва. Као члан Књижевно-уметничке заједнице основане 1892. године, излагала 1895. и 1896. године на изложбама са осталим члановима вајарима и сликарима (Ст. Тодоровић, Раносовић, Тителбах, Убавкић), а приходи су били намењени Књижевно-уметничкој заједници. Полексија Тодоровић је 1907. године била међу оснивачима Српског уметничког удружења.
Године 1911. излаже са најпознатијим уметницима на великој Међународној изложби у Риму.
Остала је веома активна и као друштвени радник и као сликар све до смрти.
Бета Вукановић
Babbete Bachmauer рођена је у Немачкој, у Бамбергу 1875. а умрла у Београду 1972. године.
Основну и Вишу женску школу завршила је у месту рођења. Сликарство почиње да учи у Уметничкој школи у Минхену, а затим наставља приватно код Карла Мара. Паралелно учи и графику код М. Дасија. Касније прелази у приватну школу код Антоа Ажбеа. У атељеу код Ажбеа упознаје свог будућег мужа, сликара Ристу Вукановића. По завршетку студија, у Паризу 1898. године, заједно са мужем долази у Београд.
Већ у лето те године, Бета, са супругом Ристом и вајарем Симеуном Роксандићем приређује запажену изложбу.
Године 1899. брачни пар Вукановић отвара приватну сликарску школу кроз коју су прошле многе генерације наших сликара. Бета Вукановић је од 1905-1914. године и професор сликања и акварела женским одељењима Уметничко-занатске школе.
Рат проводи у Паризу а по повратку од 1919-1936. поново је у Уметничкој школи.
Поред сликарства и педагошког рада, Бета Вукановић је зачетник праве уметничке карикатуре код нас.
др Драга Љочић Милошевић
Драга Љочић је рођена у Шапцу 1855. а умрла у Београду 1926. године.
Школовала се у Шапцу и Београду. После завршене Више женске школе провела је годину дана на природњачком одсеку Велике школе. Године 1872. прелази у Цирих на Медицински факултет. Међутим, када је Србија 1876. године објавила рат Турској, враћа се у Србију као студент медицине и у чину поручника учествује у рату. По завршетку рата враћа се у Цирих. Медицину је дипломирала 1879. године. По доласку у Београд подноси молбу Министарству унутрашњих дела за добијање приватне лекарске праксе. Комисија даје веома повољно мишљење.
Поред приватне праксе, др Драга Љочић је у време српско-бугарског рата 1884/85 једини лекар у Општој државној болници, у "Заразној" и "Болници за рањенике" смештеној у згради Велике школе. Учествовала је и у ратовима 1912-1918. године. Била је редован члан Српског лекарског друштва.
Драга Љочић је била први студент жена у Београду.
Јелисавета Начић
Јелисавета Начић рођена је у Београду 1876. године у кући имућног трговца Михаила С. Начића а умрла у Дубровнику 1955. године.
Јелисавета Начић прва жена архитект, школовала се у Београду. Уписује се 1896. године на тек отворени Архитектонски одсек Техничког факултета. Дипломирала је већ 1900. године као одличан студент.
Одмах по завршетку студија запослила се у Министарству грађевина али због тадашњих прописа, као жена, није могла добити звање указног чиновника. Зато прелази у београдску Општину где ради као архитект све до Првог светског рата. У току рата интернирана је у логор Нежидеру (Мађарска). Ту се упознала са интернирцем из Албаније, проф. Луком Лукаји за кога се и удала. После рата кратко живи у Београду а затим са породицом прелази у Дубровник. Престаје да се бави својом професијом и предаје се породичном животу.
Као млад архитект ради уз арх. Димитрија Лека 1901. године на уређењу Малог Калемегдана. Већ 1903. године самостално ради пројекат Монументалног степеништа са чесмом на Калемегдану (преко пута зграде Француске амбасаде).
Једна од најлепших београдских школа, основна школа код Саборне цркве (данас школа "Краљ Петар Први") рађена је по пројекту Јелисавете Начић 1906. године.
Године 1910. ради пројекат за уређење Теразијског платоа, а комплекс радничких станова у ул. Ђуре Ђаковића 1911; цркву у Штимљу на Косову од 1912. до 1913, а цркву Александра Невског започиње 1912. године.
Њен пројекат је и Болница за туберкулозне болеснике у комплексу Државне болнице, као и многобројни пројекти за куће у приватном власништву.
Марта Јовановић
Марта Јовановић је рођена вероватно 1834. године у Земуну.
Почела је да глуми у десетој години уз свог брата Љубомира Јовановића, глумца позоришне дружине која је давала представе у театру па Ђумруку.
Године 1857. игра у позоришту "Код Јелена" а годину 1862. проводи у "Омладинском позоришту".
Нешто касније, 1867. године одлази у немачку трупу Карла Ремаја.
Када је почело са радом Народно позориште у Београду нудила се, али без успеха, за ангажман.
Изгледа да се после тога повукла са сцене.
Марта Јовановић позната је као жена слободне нарави; прва се међу Београђанкама усудила да се посвети глуми.
Августа Вела Нигринова
Вела Нигринова, по оцу Чехиња, рођена је у Љубљани 1862. а умрла у Београду 1909. године.
Глумачку каријеру започиње у Словеначком Драмском друштву у Љубљани 1878. године.
Изузетно даровита, она је већ 1882. ангажована за чланицу Народног позоришта у Београду где је довео њен земљак композитор и позоришни капелник Даворин Јенко.
Врло брзо постаје првакиња Народног позоришта истакавши се огромним талентом, марљивошћу и љубављу према глумачком позиву.
Поред Београда била је чест гост у позориштима Новог Сада, Загреба, Љубљане и Прага.
Вела Нигринова је четврт века, са нешто млађом, такође изванредном глумицом, Зорком Тодосић, свемоћно владала београдском сценом. Она је израсла, као пре ње Милка Гргурова, у српску Сару Бернар.
Савременици су говорили за Велу Нигринову и Зорку Тодосић да су, не само по високим уметничким квалитетима већ и по изгледу, најлепше и најљупкије жене на сцени Народног позоришта. Њихове улоге љубавница и драмских хероина досезале су врхунац.
Улоге Веле Нигринове у "Дебори", "Дон Карлосу", "Звонару Богородичне цркве", "Ричарду трећем", "Ромеу и Јулији", "Биди", "Тако је морало бити", "Отелу", "Фаусту", "Мадам Сан Жен", и "Дон Карлосу" само су кап у мору значајних ликова које је остварила на београдској сцени.
Софија Цоца Ђорђевић
Софија Цоца Ђорђевић рођена је 1880. године у Београду. Кћерка глумаца Веље и Јелисавете Савке Миљковић дебитовала је још као дете 1890. године на сцени Српског народног позоришта у Новом Саду.
Своју праву глумачку каријеру започиње ступајући на сцену Народног позоришта 1897. године. Стални члан ансамбла Народног позоришта постаје 1905. године.
У свом кратком веку (умрла је 1908) показала је изузетну даровитост. Била је једна од најблиставијих и најљупкијих глумица тог времена, а Матош открива у њеној игри још 1898. године "праву поезију, лепоту и богатство природе и свесрдну преданост позиву". Креације у "Шумској ружи", "Гаврани", "Егмонду", "Драгани" "Чардашком животу", "Арлезијанки" и "Дубровачкој трилогији" мали су део у њеном богатом репертоару.
Navedeni, kratki podaci o samo 13 znamenitih Beograđanki trebalo bi da nam bar naslute s koliko napora, volje, energije i sa koliko naizgled nepremostivih prepreka su one pre 100 ili 150 godina uspevale (ipak) da "prožive ono što je samo po sebi izbijalo iz njih" i s koliko manje prepreka su to mogle da učine Beograđanke (i sve mi druge) koje su rođene posle njih i koje su isto želele da budu profesorke, glumice, novinarke, naučnice, lekarke, slikarke, da se bave bilo čime što im je osporavano i zabranjivano, samo zato - što su žene. Sve ove sjajne, talentovane, hrabre i znamenite Beograđanke zaslužuju svojim biografijama naše sećanje i naše znanje o njima. I naše poštovanje, ako ni zbog čega drugog, onda zbog načina na koji su osvajale sopstveno samopoštovanje.
Bile su prve na teritorijama na koje ženska noga pre njih nije kročila.
I te njihove stope i prvi koraci videće se u Beogradu onoliko koliko Beograd bude želeo da ih pamti.