Čuvari pepela, počasni doktori i cirkuzanti

Milan Nikolić

Vladimir Putin u sredu stiže u Beograd, meteorolozi, ukoliko im se može verovati, najavljuju da će baš taj dan biti dan konačne pobede proleća i smirivanja nepredvidljivih martovskih čudi. Utisak je da smo ovog marta, 2011., cementirali ili, u maniru zemunskih retora, overili sopstvenu nemogućnost da izađemo iz kruga podela, kruga otvorenog neprijateljstva i prezira koji gajimo jedni prema drugima, a povodom velikih reči, iluzija i vizija koje nam rade o glavi još od ranih devedesetih. Ne možemo da se dogovorimo ni oko tako elementarne stvari kao što je zločin, kao što je krivica, a popunjavamo upitnike i čekamo odgovore na nekakve kandidature. Kuda i sa čim? Povratak čuvara pepela, potpisnika čuvenog Memoranduma koji je bio intelektualna, elitna potpora Slobodanu Miloševiću, njegovim vojnim i paravojnim jednicama, više je nego ilustrativan.

Ta ideja nikada nije napustila Srbiju, nije se čak ni utišala. Naprotiv, osvežena je novim i mladim snagama salonskih mislilaca koji promišljaju ono što njihovi regruti, gnevni i uplašeni za otadžbinu,  čine na ulicama gradova. U sredini je vladar, koji tvrdi da je progonjen, oko njega su filozofi, krasnorečivi guslari, pisci sitne duše, pojci huškači, duhovnici iz zatamnjenih vozila, na ulicama su naoružana deca spremna da u svoje ruke uzmu sudbinu pravne države i izbore se za legalizam. Čak i kada su primorana da ćute, da se malo primire, čekaju u svojim čaurama i skloništima. Dok živi ideja, zastupnici su budni, od UNS-a do novobeogradskih blokova. Od klubova književnika i Pravnog fakulteta do teretana u predgrađima.

Mi, u međuvremenu, čekamo Putina koji, kako saznajemo, postaje počasni doktor beogradskog Univerziteta, samo nekoliko nedelja nakon što je Gadafi, trenutno takođe naoružan do zuba, dobio sličnu titulu na nekakvom Megatrendu, pridruživši se Ekstra Neni, manekenkama iz Velikog brata, i, da ne prebiram po tome ko sve još u tim slušaonicama podseća na neprocenjivost znanja. Ako bude prilike, Gadafi će čitati i jedno od poslednjih izdanja tog istog univerziteta, prvenac, roman Marijane Mateus. Putin će očekivano biti zatrpan literaturom u svim žanrovima. Od Vremena zmija do Pečata i Novog Standarda. Ima tu i (srpske) drame, o romanima da ne diskutujemo, bibliografija je pozamašna, dnevnopolitičkih pamfleta, memoara ratnih zločinaca (neko će doturiti sigurno, Koštunica će otključati privatnu biblioteku ako zatreba), hronika...

I to je aktuelna slika Srbije koja se nikada nije oprostila od prošlosti i koja nema nameru da to učini. Pritisak sveopšte bede, raspadanja od siromaštva i hladnoće, ide na ruku čuvarima pepela, koje ne mogu da nazovem drugim imenom. Iza Memoranduma je ostao samo pepeo. Preokupirani globalnom zaverom, haškim lobijem, tim užasnim Zapadom koji nam radi o glavi, godinama su samo džarali po tom pepelu. Taj pepeo nam i danas nude. Iz tog pepela bi trebalo da se rodi nekakva Srbija čiji teritorijalni integritet i suverenitet čuva Putin, u ime čega i dobija titulu državnog Univerziteta,  JSO i još poneko.

Tužno je što je reč o onom istom Univerzitetu, iz čijih zdanja smo godinama odlazili na beskrajne šetnje, sa pištaljkama i rukavicama, bespogovorno i uprkos vremenskim nepogadama, čuvajući kontinuitet pobune, ne dozvoljavajući da jedan jedini dan prođe bez barem hiljadu studenata na ulicama. Protiv Miloševića, kojeg je Koštunica štitio od revanšizma, protiv Šešelja, o čijem povratku se sve više govori i koji je danas, programski i idejno, najbliži tom istom Koštunici.

Recimo, 1996. slušao sam u sali 11 Filološkog fakulteta, profesora Vladetu Jankovića, jednog od potpisnika peticije za zaustavljanje imaginarng progona nad DSS-om, kako elegantno i efektno povezuje Sofoklovu "Antigonu" sa svevremenim i u to vreme naročito aktuelnim pitanjima pobune protiv tiranije, individualne samovolje vladara koji ide protiv poretka, ravnoteže, nomosa. Dve godine kasnije, Šešeljev dekan, neki Božović, koliko me sećanje služi (zapravo Marojević, Božović ga je zamenio nakon uspeha bojkota) ukida niz katedri na tom istom fakultetu, pa time i Katedru za opštu književnost i nauku o kniiževnosti, koje je bila leglo otpora režimu, u nameri da pretvori plamen u pepeo, zvanično u ime racionalizacije. Tada i Šešelj poručuje akademiku, pokojnom Nikoli Milošviću da ide na Kalemegdan da igra šah, a ne da, već uveliko u penziji, zauzima mesto na fakultetu. Iako su se stavovi profesora Miloševića, tokom prve demokratske decenije gotovo sasvim izjednačili sa Šešeljevim, važno je reći istinu - on je dolazio u salu 11, govorio je o Platonovim dijalozima i Aristotelovoj poetici, dobrovoljno, bez ikakve nadoknade, takoreći - volonterski. Kasnije su, a čini mi se da taj proces ovog marta doseže  vrhunac - izgubile i polupale predstave o etici, o pravdi, o samovolji i inatu.

Iz zajedničke kolone, podelili smo se, nepomirljivo, u dve, koje tako i krste - prva i druga Srbija, i to je ono u čemu trajemo. Ako samo kažeš da bi bilo prirodno da se najveći zagovornik vladavine prava, Vojislav Koštunica, kao svedok, pojavi na sudu i kaže nešto o pijetetskoj JSO i njenoj vezi sa atentatom na Zorana Đinđića, u letu dobijaš drugosrbijansku etiketu koja te diskvalifikuje, jer je gnjavatorska, dosadna, devijantna. I tu znanje ne pomaže, ni sećanje, ni činjenice. Taj čovek je godinama zauzimao visoke funkcije u ovoj državi, šta je ostavio iza sebe? Nepoverenje u institucije koje je gradio? Za njega bi trebalo da bude čisto zadovoljstvo da doprinese sudskom procesu i pravednoj presudi.

Ne, on nudi miloševićevsku turbopatriotsku demagogiju koja širi fantazam o progonu nad jednom grupom sporih, inertnih mudraca koji su oduvek bili istorija. Ko se bavi njima uopšte? Kome su oni bitni? Svi ti spavači. Pritom, olako zaboravljaju sopstvenu kampanju, podržanu medijskim gigantima, koja je učinila ljude iz Đinđićevog okruženja legitimnim metama svakog frustriranog građanina iznevriranog kišom ili posklupljenjem soli. Taj odijum nije umanjen ni danas i nadovezuje se na odijum prema Evropi i Zapadu. Ali, glavno je učinjeno. Ostale su etikete, ostala je podeljenost, argumentacije i pseudoargumentacije, a sve to zajedno zamagljuje i sam zločin, poništava svaku težnju objektivnog bavljenja njime. U najjeftinijem miloševićevskom maniru, Koštunica se poziva na glad. Njegov slučaj je, navodno, maskiranje stvarnog stanja. Skretanje pažnje sa bede u kojoj živimo. To je projekat režima. Svi ćemo zaboraviti na svoje frižidere trudeći se da pronikenemo u to da li je Vojislav pravedno ili nepravedno pozvan na sud. Sve se daveći u njegovom selektivnom prebiranju po ljudskim pravima i građanskim slobodama.

I još jedna reč. Magična, delotvorna - samopoštovanje. Srbija se neće odreći samopoštovanja - govorio je Milošević u poslednjoj deceniji dvadesetog veka,  govori Koštunica na početku druge decenije 21.veka. Kad god je bilo potrebno naoružati se, inatiti, pucati, propadati, govorilo se o samopoštovanju. Išlo se u pohode mitovima. Srbija je, međutim, ovog marta sagledala sopstveno samopoštovanje u komičnoj vizuri. U recitacijama Slađane Zdravković i naprednjačkom pohodu unpred. To je ono što je ostalo, to je ono što će se kapitalizovati u budućnosti. To su naše reči i naš hod. Ima li to ikakve veze sa Istokom i Zapadom, sa EU ili Rusijom, sa prvom ili drugom Srbijom? Sve mi se čini da nema, verovatno je i njima smešno. Da je Amfilohije samo malo objektivniji, on bi pad recitatorke okarakterisao kao Božju kaznu za one koji pričaju o nečemu o čemu pojma nemaju. Kao čisto proviđenje. O onima koji toliko čuvaju viziju jednog čoevka da nisu u stanju da ponove ni deset njegovih reči. Kako samo Ivana Žigon nauči svoje recitarore ceo kosovski i pokosovski ciklus, predstavu nemam. Osvajanje stepenica koje se kreću u suprotnom smeru su čista ezoterija, neverovatan simbol našeg pravca poslednjih dvadeset godina uz dobro staro, inadžijsko neodustajanje. Savršen prikaz kretanja suprotnog zakonima razuma, civilizacije, čega god...Uz osvajanje kontejnera, koje je nužno budući da smo na dnu Evrope, to je naša građanska, narodna zadužbina. To smo mi učinili optužujući se onda kada je trebalo da se dogovaramo.To je vizija usitnjena do pepela, time su urodile sve naše šetnje, naše pištaljke, naši kompromisi, naše pristajanje na manipulaciju. I zbog toga je sve manje hleba, a sve više igara. Igara na svim nivoima, igara demokratije, institucija, pravde i progona.

Kada bismo se samo malo igrali samopoštovanja. Ali bez ideoloških filova. Bez demagoških, mitomanskih, manipulatorskih premaza. Hajde da svi potražimo tu reč u rečniku, da je izolujemo i očistimo od tog "sada i ovde", da je otkinemo od partije, istorije, gusli i laptopova, levog i desnog i smestimo u jedan apstraktan okvir, a potom dovedemo u  univerzalni, ljudski kontekst.  Pa da onda porazmislimo i o ljudskim pravima, slobodama i krivicama, bez selekcije, bez deoba na jednu i drugu stranu. Šta bismo shvatili o sebi i kuda bismo krenuli?

 

­­­"To nikakva nije garantovana stvar da smo mi osvojili demokratiju, da idemo u ekonomske reforme, da idemo prema Evropi; to nije garantovana stvar, to je šansa koja može da bude prokockana sutra; Ono što mene pomalo pogađa i boli je što ne osećam u našem društvu svest o tome, što ne osećamo svest o vandrednosti situacije i da deset se narednih godina batrgamo i da se posle tih deset godina imamo neku komičnu vladu koje će da kaže - i mi hoćemo u Evropu....posle izgubljenih deset godina..."

Zoran Đinđić, kampanja "Srbija na dobrom putu"