Život kao sveopšti esej

Retrospektivna izložba

Vujica Rešin Tucić: TRADICIJA AVANGARDE

Autor i kustos: Nebojša Milenković

Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad  

23.mart (otvaranje: 19 h) - 20.april 2011.  

 

Kao umetnik i pesnik, Vujica Rešin Tucić (1941 - 2009) stalno se kretao po tankoj granici u međuprostoru između eksperimentalne književnosti, nove poezije i nove umetničke prakse – istovremeno pripadajući i ne pripadajući svim trima podjednako. Oslobođeni imperativa da bilo šta znače ili označavaju, reč i slovo kod Rešina Tucića postali su vizuelizirajuća sredstva/stanja jezika. Jezik u afektu – služeći se iskustvima istorijskih avangardi (dade i futurizma), konkretističkim eksperimentima, kao i pesničkom praksom slovenačkih reista – kod Vujice je postao vlastiti predmet. Pesma kod njega više nije jezička niti logička konstrukcija. Praksom permanentnog istraživanja u i sa jezikom, umesto jezičkog (verbalnog), kod Tucića pesma je postala vizuelni proizvod. Pored rada na dekonstrukciji smisla, Vujica istovremeno razara i samu logiku pesničkog teksta/govora ― ali i stereotipne i patetične predstave o „ozbiljnosti pesničkog zanata“. Njegovo pesništvo zasnovano je na buntu protiv svih konvencija, otuda su pojedini kritičari Tucićevu književno-umetničku pojavu opisali kao svojevrsnu „injekciju“ Majakovskog za našu književnost.

U tom permanentnom eseju vlastitog postojanja, neposredno praktikovanom kroz literaturu i umetnost, pojmovi kao što su inovacija, sloboda i novo ― počev od prvoobjavljene priče iz 1962, pa sve do umetnikove smrti 2009 ― za Tucića su imali specifičnu i (samo)obavezujuću težinu i značaj: Najgora vremena su za takozvanu umetnost ona u kojima stvaraoci ne mogu ničeg novog de se sete. Bitka za novu umetnost, pored zalaganja za drugačije odnose u kulturi i društvu značila je i (utopističku) bitku za novog i drugačijeg, istinski slobodnog čoveka – pojedinca koji će biti sposoban da veruje u vlastite snove i koji se, zarad privremenih interesa, neće odricati vlastitih ideala: Dobra i loša vremena se smenjuju. Mi ne možemo suditi o tome kakva su vremena držeći se uslova koje društvo stvara, nego, jednostavno, po tome u kakvom se stanju nalazi sam čovek. Zato je neophodno pokušati takve stvari u umetnosti koje bi opet radikalizovale ljudsku svest da čovek mora uticati na promenu okolnosti u kojima živi, na promenu svog ljudskog života.

U kulturama sumnje po svemu izuzetno mesto oduvek je pripadalo onim pojavama, pokretima i pojedincima koji su se bavili kritičkim preispitivanjem i prevrednovanjem oficijelnih dogmi ― tako je i umetnički slučaj Vujice Rešina Tucića jedan od upečatljivih priloga poznatoj tezi o visokoj ceni koja se u životu plaća za svaku doslednost. Čitava Tucićeva umetnička i javna aktivnost ide u prilog potvrdi poznate Močnikove teze o tome da »umetnost« pre svega jeste delovan­je ─ i to ono delovanje koje za svoj materijal uzima ideološki lom i na njemu »radi«. U vojvođanskoj, a usudio bih se reći i u srpskoj kulturi uopšte, nije bilo puno osoba koje su u tako dugom nizu godina, uporno i istrajno, bile gotovo opsednute demistifikovanjem i razotkrivanjem (tajnih i javnih) centara uticaja i moći kao što je to bio slučaj s Vujicom Rešinom Tucićem. Razobličavanje kulturne scene kao poprišta politike, moći, uticaja, klanova i neformalnih grupa za Vujicu bilo je pitanje etike, morala, istine, pravde. U traženju mogućih strategija za ostvarenje vlastitih, kao i ideala svoje generacije, Rešin Tucić bio je čovek koji je retko pristajao na kompromise ─ pogotovo ne na one koji se čine sa samim sobom. Više od bilo kakve estetike ili estetskog ― zapravo protivno svakoj estetici i svemu estetskom ─ za Vujicu je umetnost, kako njegova tako i umetnost uopšte, predstavljala pitanje (vlastite) moralne identifikacije. Svoj etički i politički angažman na promeni zadate stvarnosti zato je i zasnivao na dubokoj veri u pojmove kao što su: nezavisnost, sloboda, moralnost, odgovornost i solidarnost. Usled navedenog, borba za drugačiju umetnost često je prerastala u borbu za ličnu, odnosno egzistenciju vlastite porodice, kao i elementarni fizički opstanak.

 

Zbog odijuma koji ga je pratio, umesto unošenja u suštinu problema, novosadskoj sredini bilo je najlakše da Vujicu proglašava konfliktnom ličnošću ─ istina je, međutim, ta da se Rešin Tucić rodio i delovao u jednom krajnje kompleksnom i konfliktnom vremenu. Između njega i sveta u kom je živeo isprečilo se veliko, suštinsko nerazumevanje ─ onakvo kakvo na ovim prostorima oduvek prati sve koji se usuđuju da tragaju za interesima koji nisu isključivo lični i za istinama koje nisu unapred date. Uprkos brojnim razočarenjima, Tucić se čitavog života izjašnjavao kao Jugosloven i kao komunista ─ kao takav, čak i nakon ratnih devedestih, u svim centrima bivše nam države bio je rado viđen gost. Njegovo ideološko opredeljenje možda bi najbolje moglo da se sažme upravo u onim osobinama kojima je Tucić opisivao Oskara Daviča: opredeljujući se za ideju komunizma kao društveni, ljudski ideal, on se opredelio za promene, prevrate, slobodu nepristajanja na postojeće, slobodu prekoračenja granica. Kao i kod Bojsa, kao nesumnjivo najuticajnije ličnosti vremena u kom se Tucić intelektualno formirao, ideja slobode bila je ona vodilja ka kojoj se neprestano težilo ─ zato je i duhovna pobuna njegove generacije, čijim je Vujica bio jednim od korifeja, bila pobuna protiv onoga što je tu slobodu gušilo, cenzurisalo, ograničavalo... Nepristajući na zadate istine, poput jednog od konceptualnih prijatelja o kome je pisao, i Vujica je čitavog života pokušavao da napusti zadati smisao. Stvaranje umetnosti otuda nije ni mogao da doživi drugačije nego kao pokušaj stvaranja upravo tog alternativnog smisla ─ ili makar kao neprestano traganje za istim: Mene je u umetnost odvela želja da sopstveni život promišljam kao sveopšti esej a ne da bih unapredio umetnost.

 

Tekst objavljen u vikend izdanju dnevnog lista DANAS, 19/20.mart 2011.