Kairo - 18 miliona ljudi a nigde semafora

Aerodrom Kairo, ogroman i prazan. Prolazim pasošku kontrolu, viza na licu mesta, $15 u dolarima. Redovi dugački, popunjava se neki formular. By the way, strašno me nerviraju zemlje koje forsiraju taj glupavi formular koji sadrži pitanja tipa - datum rodjenja i broj pasoša. Svi odgovori su u j*****m pasošu, kupi skener od $20 i skeniraj prvu stranu ako već hoćeš te podatke. Uvek imam osećaj da radim njihov posao, mater im lenju.

Prošao pasošku, uzeo torbu, taksisti saleću kao u Beogradu 90-tih. Mene čeka kolega iz kancelarije u Kairu, Marun, Libanac. U Egiptu već dve godine, svidja mu se dinamika. Kairo je bar 4-5 puta mnogoljudniji od celog Libana, i verovatno je jedan od najvećig gradova na svetu. Ne zna se tačno koliko ljudi živi tamo, kažu oko 18 miliona, a preko dana bude i više od 20 miliona ljudi kad na posao dodju svi koji žive van Kaira.

Čim smo krenuli sa aerodroma upali smo u nevidjeni saobraćajni kolaps. Kao da je svih 18 miliona krenulo baš tim putem. Dve trake su se odmah pretvorile u tri kolone vozila, a ubrzo i četiri, uz upotrebu zaustavne trake. Generalno, Egipćani ne prihvataju koncpet saobraćajnih traka. Trake uglavnom postoje, ali nisam za tih deset dana video da se bilo gde poštuju. Uopšte, saobraćajna pravila poput semafora, jednosmernih ulica i sličnog su tu samo da vozačima daju ideju, nikako da ih zaustave u nameri. Dakle, crveno svetlo znači da bi trebalo da staneš jer vozila iz poprečne ulice imaju prednost. Ipak, ako je raskrsnica prazna, ili ako vozila idu sporo, ti haj' kroz raskrsnicu, i tako nikoga ne remetiš. Takav je pristup saobraćaju, nekako organski, sve se kreće kao bujica vode niz kanal. Vozači u vožnji traže svaki pedalj slobodnog prostora, menjaju trake često i riskantno, voze 20cm iz auta koji je ispred, koče kasno i svirkaju neprestano, skoro kao Indijci. Na mojoj skali najgorih gradova za saobraćaj Kairo je u samom vrhu, uz Teheran i Gou: (skala 1-100)

1. Teheran - 98
2. Kairo - 95
3. Goa - 94
4. Basra - 93
5. Bagdad - 92
6.Gaza City - 92
7. Beirut - 85
8. Aman - 82
9. Čačak - 82
10. Istanbul - 75
.....
55. Beograd - 42

(šalim se za Čačak)

Vozač je spretno vijugao kroz kolonu vozila, trubeći i gestikulirajući, dok smo Marun i ja ćaskali na zadnjem sedištu. Gledam auta, mešavina malih japanskih i starih istočnoevropskih giganata (Škoda, Lada, Zastava). Svedočenje o nekadašnjem dobrom odnosu Egipta i Istočnog bloka.

Istočnoevropske skalamerije često budu nabudzene, ponos i dika nesrećnog vlasnika. Neki od ovih auta imaju neke čudne lokalne nazive, moguće je da smo mi uspeli da izvezemo Zastavine proizvodne trake u Egipat. Moram da se raspitam gde je egipatski Kragujevac.

Kolona i dalje mili dok Marun objašnjava stanje političke scene u Egiptu:

"Do sada je bilo skoro nemoguće registrovati stranku u Egiptu. Postoji nekakav zakon o strankama, ali u praksi vlasti su uvek uspevale da iznadju razlog zbog koga bi odbile registraciju, ili bi jednostavno zaturile slučaj u fioci. Sad kada više nema prepreka za osnivanje stranaka, svako hoće da ima stranku."

Ovo je standardna situacija, u Srbiji je nekada postojalo preko 400 partija. U zemlji sa velikom stopom nezaposlenosti uvek je lakše reći da si predsednik stranke nego nezaposlen. Stranke se kasnije profiltriraju kroz rešeto izbora, i dalje prodju samo najozbiljniji. Što duže taj process traje to će kvalitetnije biti stranke. I u tome je i jedan od najvažnijih problema Egipta u ovom trenutku - izbori su zakazani za jun, a stranke skoro da ni ne postoje. Jedine dve dobro organizovane grupe su ostaci Mubarakovog NDP-a i sve jačeg Muslimanskog Bratstva. Izmedju njih je čitav blok liberalnih, sociajlističih i umerenih religioznih stranaka koji tako usitnjeni nemaju šansu na izborima. Za kampanju je potrebno vreme, da se izgradi tzv. 'name recognition', i mi smo na sastancima sa predstavnicima stranaka i civilnog društva naglašavali ovaj problem, ali ljudi su nestrpljivi da se otarase režima makar doveli i pogrešne ljude na vlast.

Još jedna bitna stvar će biti odnos prema Muslimanskom Bratstvu. Po starom zakonu su partije koje funkcionišu na religioznoj osnovi su zabranjene. Ta klauzula je i napravljena zbog Muslimaskog Bratstva koje ima dugu istoriju borbe protiv režima. U medjuvremenu se ova stranka transformisala iz gerile u političku organizaciju koja se modelira prema vladajućoj AK partiji u Turskoj. Religija je i dalje bitna stavka, ali ljudi hoće da se bave politikom profesionalno.

Ja sam se susreo sa predstavnicima ove partije i kod mene više nema dvojbe da je ovo regularna stranka koja neće predstavljati opasnost po Egipat čak i ako osvoji većinu u parlamentu. Njihovi lideri su ukapirali da ekstremnim stavovima nikad neće privući većinu, i postali su dosta umereni u izjavama. Svesni toga da ih se svi plaše odlučili su da uopste nemaju kandidata za predsedničke izbore, da pokažu ljudima da se nisu bortili protiv Mubaraka da bi odmah zajahali. Ovo je dosta zrelo razmišljanje koje uz izjave da će poštovati medjunarodne ugovore prethodnih vlasti, naročito ugovore sa Izraelom, dovodi do rasta poverenja u ovu stranku. Usput, malo je poznato da je Muslimansko Bratstvo trn u oku Al Kaidi baš zbog toga što učestvuje na izborima i vrednuje demokratiju. Zanimljivo je da su sličan odgovor (odjebite!) poslali i Iranskoj vladi koja im je čestitala svrgnuće Mubaraka i poželela im da uspostave versku vladu po uzoru na Iran. Bratstvo je odgovorilo da sveštenicima nije mesto u vlasti i da im ne pada na pamet ni da probaju tako nešto.

Ipak, zakon je i dalje zakon, i sad se gleda kako da se ta prepreka premosti. U isto vreme, ako se Brastvu dozvoli da registruje stranku, onda to mora da se dozvoli i hrišćanskim Koptima, koji čine oko 10% populacije Egipta. Ljudi se plaše te sektarijanske podele društva gde bi stranke reprezentovale etničke ili verske zajednice. Ovakvi sistemi u praksi nikad ne donesu boljitak društvu, a iskustva Libana, Iraka, Bahreina i Bosne potvrdjuju pravilo. Višepartijski sistem nema smisla ako ne postoje jake partije sa jasnom ideologijom. Bahrein je dobar primer, i o tome ću uskoro jer sledeće nedelje idem u Bahrein.

Ovih dana se dosta govori o etničkim sukobima hrišćana i muslimana. Svako broji žrtve medju "svojima" i naravno proklinje "njihove" za brutalne napade. Ljudi sa kojima sam razgovarao su konflikt opisali drugačije:

'Svi ti ljudi koji se ubijaju su zapravo ruralni nepismeni debili koji pucaju na komšiju iz razloga karakterističnim za ruralno stanovništvo. Često bude oko medje, oko vode, ili još češće oko devojke koja je pobegla da se uda za momka druge vere. Njeni rodjaci odmah misle da joj je neko isprao mozak, braća krenu da je "spašavaju" i eto deset mrtvih.'

"Ovo je velika opasnost za Egipat, možda i najveća opasnost jer je pitanje kako će ti ljudi švatiti demokratiju. Ako društvo zapadne u ciklus etničkog nasilja to će biti propast za Egipat"

Ljudi se jasno boje jugoslovenskog scenarija gde smo svi mi bili žrtve ruralnog shvatanja politike. U brdima se ljudi sećaju ko je kome ubio dedu 1943. i 1914. tako da je svaka prilika da se poravnaju računi dobrodošla. Ono što oni ne znaju, a što smo mi na žalost naučili u praksi, je da računi nikad ne mogu da se poravnaju. Možes samo da biraš da ili večno ziviš u ciklusu nasilja i osvete ili da odbaciš ceo taj mehanizam.

------

Sat vremena kasnije dolazimo do hotela koji je smešten u Zamaleku, ostrvu usred Nila. Lepa soba, gleda na Nil i brodove-restorane. Pažnju mi privlači barža na kojoj je bager. Gledam u čudu kako bagerista "vesla" nizvodno. Bez sve šale, bager je potanjao "viljušku" čas sa jedne čas sa druge strane barže i tako praktično veslao. Nisam se setio da odmah dohvatim kameru, pa sam uhvatio tek kada je barža već skoro nestala sa vidika, ali evo videa:

Zamalek je ostrvo koje su Britanci za vreme okupacije Egipta uredili za sebe. Još uvek postoje fantastične kolonijalne kuće u kojima su sada smešteni elitni country-clubovi. Iako Britanaca i ostalih stranaca odavno nema Zamalek ipak deluje nekako kosmopolitski. Većina ambasada se nalazi na ostrvu, a tu su i fensi restorani na reci i jazzy barovi u mračnim zgradama. U isto vreme tu je i neizbežno smeće, prljavština i sirotinja. Sve je to vrlo isprepletano i živo, i verujem ljudima da je interesantno mesto za život. U jednom kafeu sam pojeo ogromni sendvič za 6 funti (70 dindži) a par ulica dalje u fensi restoranu popio piće za 60 funti (700 dindzi). Egipat je zemlja oštrih razlika izmedju bogatih i siromašnih i to nigde nije jasnije vidljivo nego u Zamaleku.

U isto vreme društvo je jako dinamično i kreativno. Revolucija inspiriše ljude da budu kreativni i lepi. U našoj kancelariji ljudi se svako malo smeju nekoj novoj kreaciji anonimnih majstora koji kojiste svaku priliku da naprave nešto zabavno. Evo jednog primera - prvi video je cuvena Gadafijeva izjava pod kišobranom, a drugi je to isto u izvedbi anonimnog tinejdzera. Na kraju klipa on oponašajući Gadafija kaze: Idemo napred, vreme je da se radi! - i smešna trokolica krene napred :-)