The Blog of a Nobody (II)

Zovem se Gordon. Visokog sam roda - Francuzi bi rekli da sam rodjen pod srećnom zvezdom („heureusement né"). Lep sam, čak veoma lep, ali sa - manom; ljudi oko mene olako prelaze preko te moje telesne mane (cinici čak idu tako daleko da kažu da ona uvećava moju sveukupnu seksualnu privlačnost kod žena, jer me mnogi smatraju 'za najvećeg ljubavnika svog vremena'), ali meni ta mana jako smeta. U dokolici, pišem pesme. To mi je nekako došlo kao prirodno uz moju ličnost, premda su neki  moju opasku iz zbirke „Časovi dokolice"  - 'da je pisanje sporedno zanimanje džentlmena', dočekali kao - sračunatu uvredu. Smatraju me romantičarem, mada nisam baš toliki romantik u duši da bih zamišljao da svaka osoba krije u sebi neku unutrašnju lepotu ili neobičnost. Živim raskalašno, reklo bi se u razvratu! Šta ja mogu ako sam čovek burnih strasti i žestokih nagona: moje urodjene sklonosti vuku me ka inteligenciji, a konvencije ka - razvratu, razvratu u kome moja potreba za fatalnošću dolazi do izražaja; takodje, vuku me i prema onome što se smatra - 'nepomenljivim' gresima. A kada sam osetio da sam prekardašio, i namirisao ozbiljne pretnje u vazduhu, rekao sam sebi ono latinsko: 'Homo fuge!' (Beži, čoveče!), te brže-bolje otišao u (samo)izgnanstvo. Tamo, daleko od svoje domovine, umesto spokoja, doživljavam još uzbudljivije pustolovine, koje me inspirišu za nova pisanja, premda mi pisanje nije - najvažnije u životu.

Usput, povremeno se setim da je, kada sam bio još mali, jedna vračara mojoj majci prorekla 'da će za mene, njenog jedinog sina, biti presudna - moja 36. godina', što se moglo shvatiti, naravno, da će me baš u toj godini smrt uzeti - k sebi. Znam da su vračare najčešće u pravu, priznavali mi to ili ne, te da ću umreti, dakle, u 36. godini!

Kao dete bio sam lep, sa finim crtama lica, glatkom kožom boje slonovače, kovrdžavom kestenjastom kosom, pravilno izvajanim obrvama i modrosivim očima, u kojima je sijala gordost, ali i prikriveni bol. Jer, kao što sam već rekao, mada me je Bog podario božanskom lepotom i milozvučnim glasom, ujedno se poigrao sa mnom, darujući mi taj famozni telesni nedostatak - jedno deformisano stopalo. Posećivao sam lekare tražeći leka mojoj sakatosti, nosio posebnu obuću, ali sve bez uspeha. O kako sam samo zavidio deci - sa zdravim nogama! Sećam se da mi je jednom učitelj, za vreme fizičkih vežbi, rekao: 'Teško mi je, milorde, kad vidim koliko trpite', na šta sam ja, stegnuvši srce u bolu svom, odgovorio: 'Nemojte se obazirati na mene, neću odviše pokazivati da me boli'. Stoga, svim svojim predestiniranim bićem osećao sam da moram nadmašivati dečake zdravih nogu sa nekim - višim osobinama. Srećom, Bog je bio milostiv prema meni u tom pogledu, pa su svi vrlo rano počeli primećivati moju duhovnu nadmoćnost, ne samo nad drugom decom, već i prema mnogima drugima, do poslednjeg časa u mom kratkovečnom životu.

U ranom periodu života bio sam nesrećan i zbog - još nekih razloga. Sa roditeljima nisam imao sreće. Rano sam ostao bez oca, a moja majka bila je teška žena; izgledalo je da se svojski trudila da me čini nesrećnim, iako me je volela na svoj način. A što se tiče mog oca (i njenog muža), on je bio neki potpuno neuračunljiv čovek (zvali su ga ‘Mad Jack'). Živeo je kako je hteo i umeo, a onda se jednog dana, u nastupu malodušnosti, dragovoljno utopio u kanalu sa ustajalom vodom, što je moju jadnu majku teralo da se danima guši u suzama, iako je znala da je on bio razvratnik do bezumlja, pohotljiv prema tudjim ženama, pijanica, rasipnik njenog bogatstva, kao i da ju je nečovečno napustio, odnosno da za nju nije mario koliko ni do lanjskog snega (uvek sam voleo onaj poznati Vijonov stih: les neiges d'antan). Naravno, tu je još bilo i (relativno) siromaštvo s kojim sam se povremeno sretao, a uvek je tužno biti siromašan aristokrata. Tako bi se moglo reći da sam veliki nesrećnik: u isto vreme aristokrata i siromah, lep i sakat, genijalac i sitničav - eto time je bio obeležen moj život u mladosti. Ili mi se tako činilo.

Bio sam ponosan na svoje aristokratsko poreklo. Nasledio sam, pored lordovske titule, i zamak koji sam veoma voleo, ali sam ga morao prodati kada sam zapao u veće dugove. Medju mojim precima bilo je neobuzdanih, pa i poluludih ljudi. Kažu da je većinu njih karakterisala manija - obožavanja žena. Zapravo, olako su uništavali tudje živote i razbijali ženska srca, a da toga nisu ni bili svesni. Izgleda da sam neke od tih osobina nasledio od njih.

Bilo kako bilo, kao dete koje je rano ostalo bez oca, naučio sam da prezirem svaki autoritet. Ne mareći mnogo za majku, znao sam da se mogu oslanjati samo na sebe i svoj blistavi um. Mnogi su u meni primećivali satansku gordost, ali i neobuzdanu moć fantaziranja, iz koje će proisteći moja najbolja pesnička dela (za mnoge sam ja bio 'The Wonder Man of English Letters').

Iz perioda odrastanja ostale su mi u živom sećanju moje dve prve ljubavi. U 15. godini zaljubio sam se svim svojim bićem u devojčicu koja se zvala Meri Čevort; bila je izuzetna i dve godine starija od mene. A onda se dogodilo da sam čuo, čekajući je u holu njene kuće (ona mene nije videla) kako, na vrhu stepeništa, svojoj guvernanti objašnjava 'da joj nimalo nije stalo do tog - hromog derišta'. Te reči su me ujele za srce; pobegao sam svojoj kući i plakao cele večeri, mučen besom i željom da umrem, jer to je bilo najbolnije poniženje koje sam dotle doživeo zbog svoje kraće noge. Preživeo sam i oprostio joj, tako da će Meri ostati do kraja mog života simbol moje idealizovane i neostvarene ljubavi.

A moja druga prva ljubav bio je - dečak. Zvao se Džon Edleston, pevao je u crkvenom horu i glas mu je bio  božanstven, što me je posebno uzbudjivalo. Bilo je to na početku mojih studija u Kembridžu; imao sam 17. godina, a Edleston je bio dve godine mladji. Delovao mi je krhko, imao je neku karavadjovsku lepotu, ma koliko mi se činilo da su Karavadjovi mladići izgledali manje sofisticirano. Jako sam ga voleo (bila je to ‘a violent, though pure, love and passion'), želeći da mu pružim bezgraničnu zaštitu i ljubav, što je on, sa ustreptalom zahvalnošću, prihvatao. Izgleda da su se tada kod mene prvi put počeli manifestovati znaci moje - seksualne ambivalentnosti. (Moja naklonost prema ženama, koju ću neskriveno pokazivati tokom celog života, time nije bila dovedena u pitanje). Edlestonu sam posvetio više elegičnih pesama (Thyrza, a Pure Love), mada nisam izričito pominjao njegovo ime. Tada sam prvi put shvatio kako je, da bi čovek postao pesnik, potrebno da bude zaljubljen ili da je - nesrećan, a ja sam, činilo mi se, bio i jedno i drugo. Tog mladića (koji će umreti u svojoj 20. godini, dok sam ja duže boravio van Engleske) nikada neću zaboraviti; u mnogima koje sam kasnije sretao u životu tražio sam - njegov lik.

I pored svog aristokratskog porekla, u nekim stvarima sam se osećao kao - revolucionar. Podržavao sam ideje Francuske revolucije i bio poklonik Napoleona. Istovremeno, zagovarao sam trijumf slobode u svim društvima sveta; buneći se protiv potčinjenosti jednog naroda drugom, za vreme življenja u Italiji uključio sam se u Tajno revolucionarno društvo La Carboneria, koje se borilo za oslobodjenje te zemlje (od austrijske vladavine) i njeno ujedinjenje. Takodje, borio sam se u Grčkoj, pokušavajući da pomognem meni  dragim Grcima da se oslobode turskog jarma. Kada je lord Elgin drsko pokrao Fidijine mramorne fragmente sa Partenona i prevozio ih u Britanski muzej, ja sam zavapio: 'Slobodna Britanija pljačka jednu krvavu zemlju'! A čak sam se usudjivao i da izvrnem reči britanske himne, pa kada su svi pevali „Bože spasi kralja" (God Save the King), ja sam pevušio: „Bože spasi narod, a kralju kako bilo"!

U 21. godini, po dobijanju punoletstva, sa dobrim drugarom Džonom Hobhausom, jednim od retkih koji će mi ostati veran do kraja mog života, i sa dvojicom sluga, krenuo sam na putovanje koje će trajati - dve godine (Portugal, Španija, Gibraltar, Malta, Albanija, Grčka i Turska). Grčka me je, naravno, najviše (i za uvek) očarala. Iskrenost i otvorenost Grka, za razliku od rezervisanosti i hipokritičnosti Engleza, proširiće moje životne vidike i navike. Stvarno sam uživao na grčkom suncu i u moralnoj toleranciji grčkog naroda. Uostalom, Grčka me je učinila pravim pesnikom, pa sam jednom pisao svojoj dragoj polusestri Ogasti, koja je imala značajnu ulogu u mom životu: ‘If I am a poet ... the air of Greece has made me one'.

Na tom putovanju sam shvatio koliko volim plivanje i pisanje pesama. Što se plivanja tiča, prilikom posete Portugalu, preplivao sam reku Težo, pri ušću. A kada sam posetio Istanbul, preplivao sam Dardanele (Hellespont), imitirajući antičkog Leandera koji pliva da bi došao do svoje dragane. Ti moji plivački rekordi činili su me silno ponosnim, pa i oholom. Medjutim, istovremeno sam shvatio i to da čovek ne može provesti život u plivanju i pisanju stihova. Davao sam prednost intenzivnom življenju, praveći pritom prestupe; s tim u vezi, moram priznati da sam često patio od griže savesti! Tada još nisam shvatao koliko je ljudska duša puna protivrečnosti i koliko niskosti može biti u plemenitosti, ali i koliko lepote može biti u onome što neki smatraju ružnim. Ako se može istovremeno biti razvratnik i puritanac - to je bio moj slučaj.

U Grčkoj sam počeo pisati epski spev „Putovanja Čajlda Harolda" (Childe Harold's Pilgrimage), o mladiću koji, pojednostavljeno rečeno, pokušava da shvati svet u kome živi i sebe u njemu. Mada sam poricao svaku vezu izmedju sebe i junaka Čajlda, čeda moje bogate mašte, nesporno je da je on umnogome predstavljao moja duboka uverenja i emocije, moje sklonosti, moju stalnu melanholiju. Stihovi: 'Ladjo moja, nosi me po talasima! /Da more penuša ispred mene. /Nosi me gde hoćeš ti, u daleke zemlje, /No samo ne u rodni kraj! /... Oprosti rodni kraju, i laku noć!', plod su moje mladalačke fantazije, ali je u njima bilo i predvidjanja mog sopstvenog kraja. Naime, poslednji stihovi 'No samo ne u rodni kraj! /... Oprosti rodni kraju, i laku noć!' biće, na neki način, moj životni moto, jer ću, kao što se zna, umreti daleko od rodnog kraja.

Objavljivanje prva dva (od četiri) pevanja „Čajlda Harolda" učiniće da postanem slavan 'preko noći' (I awoke one morning and found myself  famous), a tada sam imao samo 24. godine. Odjednom sam postao pesnik u modi; ceo London je govorio o meni, a značajni ljudi tražili su da ih primim. Moj spev je shvatan kao un poema-monumento grandioso i nalazio se na svim stolovima finih kuća; svi mi se udvaraju, laskaju, veličaju me gde god se pojavim. Naročito postajem ljubimac žena - the fashionable women of London. One trče za mnom, ne ispuštaju me iz vida, drhte pri pomisli da mi se uopšte približe. Naravno, sve one bile su već - udate, ali im to nije smetalo da luduju za mnom. Drugim rečima, volele su me - progoneći me. Fatalista i nehajan u duši, mirio sam se sa bićima koja su tražila da im dopustim da me ljube. Moja muškost je bila kao omaman miris za njih, a moja namera je bila da se jedino malo provedem i bilo mi je nemoguće da bilo kome budem - veran. (Jedna od njih, ekscentrična ali i mentalno nestabilna ledi Karolina Lem /čiji muž će kasnije postati predsednik britanske Vlade/, bila je izuzetno uporna i posesivna u ljubavi prema meni; dolazila mi je u stan preobučena u muškarca, davala je večere u moju čast i stalno smišljala kako da bude uz mene; ja po prirodi ne volim žene koje nimalo ne znaju za stid, a ona se nije mogla nikako zadovoljiti, tražila je da se sastajemo svaki dan. Posle nekog vremena to me je počelo gušiti, te sam je grubo napustio; naravno, ona se nije htela pomiriti s porazom, što nije moglo proći bez njene osvete i ucenjivanja; tako će baš ona, koja je za mene jednom histerično rekla da sam 'mad, bad, and dangerous to know', umnogome doprineti da budem primoran napustiti Englesku).

U to vreme živeo sam kao u groznici, kao da sam anticipirao ono što će me se dogoditi kada sam zapisao stih: 'Duh se razboleo od vlastite lepote i u groznici vidi lažna ostvarenja' (Of its own beauty is the mind diseased, and feavers into false creation). Medjutim, radio sam mnogo, i vratolomnom brzinom napisao više spevova i pesama (Djaur, Abidoska nevesta, Gusar, Lara, Hebrejske melodije), koje su se prodavale u velikim tiražima - tako je „Gusar" samo na dan objavljivanja prodat  u - preko 10.000 primeraka!

Usled mnogih afera sa ženama koje su me volele bio sam primoran da počnem razmišljati o - ženidbi, kao nekoj vrsti spasenja, što će se pokazati kao - greška. Pritom sam se setio da mi je majka govorila: 'Treba da se bogato oženiš; brakovi iz ljubavi su glupost. Bar se posluži darovima što ti ih je Bog dao'. Naravno da se nisam potpuno slagao sa njom, ali sam samo slegnuo ramenima i rekao: 'Pretpostavljam da će se sve svršiti tako da ću se jednog dana venčati s kakvom zlatnom lutkom, ili da ću sebi prosvirati mozak; nije važno za koju ću se od te dve mogućnosti odlučiti, one su veoma slične'. Nisam se pitao da li je moja jadna majka razumela šta sam hteo reći.

Moja ženidba sa Anabelom Milbenk bila je unapred osudjena na - neuspeh. Od početka sam gledao na tu vezu kao da iz daljine gledam neku - neizbežnu nesreću. Ona je bila izuzetno pametna i učena osoba (naročito je dobro poznavala teologiju i matematiku), ali bez mašte i smisla za humor. Išlo mi je na nerve to njeno ubedjenje da je ona žena jake volje i da gospodari svojom sudbinom; uostalom, poznato je da žena koja je suviše sigurna u samu sebe ne može biti - zanimljiva. (‘Ona je suviše dobra za palog andjela, i svakako bi mi se više svidjala da je manja savršena', govorio sam sebi). Ja sam znao da se dešava da se pametne žene udaju za dosadne muškarce, ali nisam znao zašto inteligentni muškarci izbegavaju da se žene pametnim ženama; sada sam bio na putu da to shvatim. A moju ženidbu mediji su različito komentarisali, ali sam video i ovakvo pisanje: Lord Byron had married, and all London repeated the tale that, when he got into the carriage after the ceremony, he said to Lady Byron: ‘You are now my wife, and that is enough for me to hate you. Were you someone else's wife, I might perhaps care about you'.  Ovo nije bilo baš tako, ali je tačno da sam svojoj supruzi, kada mi je prebacila da je očekivala da ću ja biti drukčiji u braku, odbrusio: ‘Misliš li da bi Petrarka čitavog života pisao sonete da mu je Laura bila žena'? Nije me razumela. (Kada sam, u svoju odbranu, rekao da sam ja samo - muškarac, da nisam učitelj veronauke, kakav bi njoj verovatno više odgovarao, ona je odgovorila ljutito "da muškarac nije isto što i bik"). Tako je u toj našoj igri ona izašla kao pobednica, uprkos tome što sam se ja zavaravao da ću ja pobediti. Ali mi nije bilo žao, jer smo se morali razići. Čim nam se rodila kćerka Ada gdja Bajron me je napustila, u jeku glasina koje su počele kružiti Londonom (zahvaljujući ljubomornoj i raspamećenoj Karolini Lem), o mojoj incestuoznoj ljubavi sa polusestrom Ogastom, kao i o mojoj prikrivenoj naklonosti sodomiji, koja je poticala iz mojih studentskih dana. Mada sam znao da u svemu tome ima istine, ipak sam, uz grižu savesti za moje raskalašno i često nepromišljeno ponašanje, želeo da sačuvam glavu na ramenima, jer mi je bilo prerano za umiranje. Morao sam, dakle, pobeći.

Naime, nakon svega što mi se u tom vremenu dogadjalo, usledio je mučan period moje ogorčene borbe sa društvom. I milioni onih koji su me do nedavno uzdizali u nebesa zbog mojih pesama i genijalnog duha, sada su me omrzli zbog porodičnog skandala - mog razvoda od žene i onoga 'nepomenljivog' što je tome prethodilo. Svi počeše o meni govoriti kao o rdjavom i razvratnom čoveku, kome nije mesto - „medju poštenim svetom". Tako sam bio primoran da, u svojoj 26. godini, odem u izgnanstvo i da se više - nikada ne vratim.

Najpre sam otputovao u Ženevu, gde ću se po prvi put sresti sa P. B. Šelijem i njegovom suprugom Meri. Do toga je došlo zato što sam bio u vezi sa Šelijevom svastikom Klerom Klermont (bila je moja poslednja ljubavnica u Londonu, pre mog odlaska), koja je bila voljna da mi se pridruži u izgnanstvu; nažalost, i ta veza se loše svršila.

Sledi Italija, koju sam veoma voleo i pevao joj: „Italijo, oh Italijo! Ti koja imaš  kobni dar lepote". (Italia, oh Italia! Thou who hast /The fatal gift of beauty...). Godine koje sam proveo u toj zemlji, pre nego što sam otišao u Grčku, bile su izuzetno važne za mene. Nikada dotle u svom bujnom životu nisam živeo tako punim plućima i bio toliko obuzet željom za srećom. Naravno, bilo je tu i preterivanja, kao moja seksualna orgijanja u Veneciji, ali i moje uključivanje u redove Karbonarskih zaverenika. A Italijani su me voleli. (Često sam čuo kako govore da sam 'un uomo non solo bello, famoso, seduttivo, ma anche intelligente, sensibile, impegnato - un uomo straordinario').

Da kažem nekoliko reči o mom sabratu Šeliju. Bio je skroman, bojažljiv, sušičav - dvadeset i jedna godina... Medjutim, bio sam zapanjen njegovom inteligencijom, kao i poznavanjem helenizma; ujedno, razgovarajući s njim prvi put sam shvatao koliko može biti tačna izreka da je 'čistima sve čisto'. Divio sam se mnogim njegovim andjeoskim vrlinama, ali me je, s druge strane, ljutilo 'njegovo nepoznavanje stvarnih problema', jer on nije poznavao - ni muškarce ni žene! O kako se samo zgražavao, duša čedna, kada je, kasnije, u Veneciji otkrio da divljakuša Fornarina živi sa mnom u stanu; on se nije umeo niti mogao (kako bi to kasnije rekao moj francuski biograf Andre Moroa, koji je napisao, odvojeno, romansirane biografije Don Juan ou la vie de Byron i Ariel ou la vie de Shelley) poput mene diviti lepoj životinji; odviše je poštovao ljubav, te nije mogao dozvoliti da se ona degradira - u čulnost. Grozio se i načina na koji sam se ja cenjkao sa Italijanima da bih, za sitne pare, uživao čari njihovih kćerki. Stoga je meni bilo teško da se složim s njim da - čednost podiže duhovnu moć. I njegova supruga Meri se zgražavala mog sveukupnog odnosa prema ženama, premda su me oboje voleli. Bilo kako bilo, Šeli mi je bio drag i pored toga što smo bili različiti. Uostalom, medju svojim savremenicima koji su se bavili pisanjem samo su Šeli i Valter Skot bili - meni ravni, dok sam druge, uglavnom, prezirao. A onda se dogodilo da se tih dana nesrećni Šeli, koji nije bio tako dobar plivač kao ja, udavio u Tirenskom moru, za vreme oluje. Mnogo sam bio pogodjen: bila je to još jedna smrt retkih bića koje sam voleo.

Da pomenem još jednom Kler Klermont, Šelijevu svastiku. Ni na pamet mi nije padalo da se oženim njome, pa ni onda kada sam saznao da će mi roditi kćerku Alegru. Tu vezu sam prekinuo (enough is enough!) čim mi se ukazala prilika, s tim što sam kćerku Alegru, o kojoj je trebalo da se ja brinem, poslao u jednu manastirsku ustanovu blizu Ravene; nažalost, u njoj će, nesrećnica malena, umreti u svojoj petoj godini života.

U izgnanstvu sam napisao ostala dva pevanja „Čajlda Harolda", kao i više drugih spevova (Bepo, Kain, Manfred, Foskari, Sardanapal i dr.), a ujedno i „Don Žuana", koji se smatra mojim najvažnijim delom. Zasnovan je na legendi o Don Žuanu, s tim što, prosto rečeno, on ne zavodi žene već biva zavodjen - od žena. Nakon "Čajlda Harolda" mnogi su me smatrali ‘sumornim egoistom', ali sa pojavom "Don Žuana" uvedeli su da umem biti ‘satirični realista', ma šta to moglo značiti.

Moj Don Žuan jeste, kao i Čajld Harold, heroj-lutalica, s tim što izmedju njih postoji velika razlika. Prvi je romantik, drugi je realista. Don Žuan je blag, veseo mladić, koji je ujedno veoma smeo, inteligentan, ljubazan, velikodušan. Ne počinjava nikakav zločin, ne pati od griže savesti, ne buni se protiv društva u kome se nadje - zapravo, lako se prilagodjava svakoj sredini, pa bio to turski harem, ruska vojska ili engleska kućna zabava, a svuda je bio. Usput, doživljava mnoge ljubavne afere. Ciničan je, ponekad sentimentalan, ali i realističan u isticanju neuskladjenosti izmedju čovekovih težnji i postignuća. Pritom, uživa u isticanju ljudske beznačajnosti u svetu i pokazivanja da život ne treba shvatati preozbiljno. Nažalost, nisam stigao da ep privedem kraju. Da kažem i to da su meni bile drage reči koje mi je Šeli uputio, pre smrti: 'Pročitao sam jedno pevanje Don Žuana, koje me je zadivilo svojom lepotom. Ne samo da nadvisuje, nego i mnogo nadvisuje sve današnje pesnike. Svaka reč nosi žig besmrtnosti'. Oduvak sam znao da pesnik najbolje razume drugog pesnika. 

Na ljubavnom planu moj dugi boravak u Italiji obeležen je mojom dugom ljubavnom vezom sa groficom Terezom Gićoli, koja je bila moja "stalna dragana". Imala je 19. godina kada sam je sreo, bila je udata za grofa od - 60. godina, za koga je pošla kada je imala samo 16. godina. Bila mi je draga, mada je u njenom ponašanju bilo nečeg iz bezobzirnog ponašanja ledi Karoline Lem u Londonu: pokazivala je isto onako žestoke osećaje prema meni i malo se obazirala na javno mnjenje, s tim što je ona bila lepša od Engleskinje; u svakom slučaju ta veza mi je ostala u prijatnoj uspomeni. Bila je vernica, a uvek sam se palio na katolkinje/vernice. Kao udata žena ona je mogla živeti sa mnom kao ljubavnikom pošto crkvene vlasti u to vreme nisu dopuštale jedino ženama bez muža da žive - s ljubavnikom. U svakom slučaju, pored moje polusestre Ogaste i bivše supruge Anabele, Tereza  je bila treća najvažnija žena u mom životu.   

A onda je došao poziv od Londonskog komiteta Grka za oslobodjenje Grčke od Turaka, da im se pridružim. Bez mnogo razmišljanja, uplatio sam pozamašnu sumu od 4.000 funti za pripremu grčke flote i iz Djenove otputovao u Mesolongi (Μεσολόγγι). Eto mene po drugi put medju Grcima! Pevao sam: ‘Lepa zemljo Grka, minulog ponosa tužna sliko, /Besmrtna si, iako te nema; velika si, iako si pala. /A ko će sabrati i povesti razbijenu ti decu, /Ko prekinuti robovanje i suviše trajno'? Prvi zadatak mi je bio da pokušam da ujedinim razne frakcije Grka, kao i da se stavim na čelo brigade Suliotskih vojnika, koji su uživali glas najhrabrijih medju Grcima.

U Grčkoj sam proslavio 36. rodjendan, napisavši jednu od svojih poslednjih pesama pod prostim naslovom "Danas navršujem trideset šest godina", koja počinje ovako: ‘Vreme je da  srce ovo stane, /Kad je druga srca prestalo da kreće: /Pa ipak, i ako ne mogu biti voljen, /Hoću da volim'...  Ali, uvidjajući da mi se bliži kraj, sledeći stih glasi: ‘Žute već dani moga života'.

 A onda, za vreme jedne šetnje, jašući konja, iznenadila me je kiša te sam dobro pokisnuo, što me je oborilo u postelju. Odmah sam shvatio da mi nema spasa. Osetio sam da ću bedno umreti u jalovom gestu revolta Grka protiv Turaka. Umirući, osećao sam da su mi godili neki nagoveštaji koji su bili doprli do mene - da ću postati grčki nacionalni heroj, te da bih mogao biti prvi grčki kralj nekon njihovog oslobodjenja od Turaka. Smrt je bila brža. (Nažalost, Grčka će se osloboditi Turaka kasnije; moje telo će brodom biti prebačeno u Englesku).

Eto, tako je bilo. Rezimirajući svoj život, svestan sam da su neki kritičari umanjivali značaj moje poezije samo zato što nisu odobravali moje sveukupno ponašanje tokom života, tako da veličinu moje umetnosti nisu mogli sagledati - od mog života. Za njih sam bio "arhetipski razvratnik visokog roda" (the archetypal nobleman-rake), a za neke čak "poète maudit" 19. veka, dok su me drugi, posle moje smrti i Grčkoj, videli i kao "herojskog oslobodioca". Bilo kako bilo, ja sam svestan da se moja poezija ne može razumeti ni vrednovati bez dovodjenja u vezu s mojim životom. Naime, izmedju moje umetnosti i života postoji vitalna veza, kakva se retko sreće u svetskoj literaturi. S tim u vezi, svestan sam  da živopisan život bez stvaranja nije dovoljan, da tek delo jednog čoveka otkriva njegovu pravu ličnost. Ja sam nastojao da mi  moje intenzivno življenje pomogne u mom umetničkom stvaranju, i mislim da sam u velikoj meri uspeo u tome.  

Naravno, ja sam se samo pretvarao kada sam povremeno govorio da mi nije stalo do pisanja. Radio sam mnogo. Ne sme se zaboraviti da sam u desetak godina mog produktivnog bavljenja pisanjem proizveo 60.000-70.000 stihova, što je više nego što su  'Ilijada', 'Odiseja', 'Eneida', 'Božanstvena komedija' i 'Izgubljeni raj'- zajedno. Znam, kvantitet u poeziji je manje važan od kvaliteta, ali je činjenica da sam ja imao svoje sopstvene metode kako najbolje da stvaram, te da nisam stvarao uzalud. Usput, priznajem da su mojoj popularnosti doprinosili moji aristokratski glamur, vlastita fizička lepota i seksualna privlačnost.

Na kraju, da kažem da je tačno da sam imao mnogo veza sa ženama, ali su mi smetale priče o tome kako sam ja bio - veliki ljubavnik. Moram ponoviti da me je iznenadjivala lakoća s kojom su mi se žene podavale, što je u meni stvaralo naknadnu grižu savesti, (Dogadjalo mi se da spavam sa nekom ženom, pa i da mi postane ljubavnica; kasnije, činjenicu da mi je takva osoba uopšte mogla biti ljubavnica sagledavao sam kao dokaz - svoje vlastite pokvarenosti, odnosno nerazboritosti). U dubini duše ja sam bio sramežljiv čovek, odnosno pasivan u ulozi ljubavnika; ja sam retko tražio ljubavnu pustolovinu, ali sam fatalistički prihvatao one koje su mi se nudile. Optužuju me da sam ponekad grub prema ženama; u stvari, celog svog života sam bio - njihova žrtva. Naime, činilo mi se da sam ja sam bio više zavodjen nego iko drugi počev od Trojanskog rata na ovamo. O tome sam negde pisao. Nažalost, ako malo bolje razmislim, ja nijednu ženu s kojom sam spavao nisam duboko voleo, sa izuzetkom moje polusestre Ogaste. U stvari, ja sam duboko verovao da je prijateljstvo izmedju muškarca i žene moguće samo ukoliko se ne umeša - ljubav! S druge strane, znao sam, naravno, da se bez žena ne može. Uostalom, pisao sam: Who does not write to please the women?

A evo sada nečega što liči na trivijalnost. Jedan moj drugar, sa naklonošću za pedantnost i statistiku, naveo je da sam spavao sa preko - 300 žena. A jedan drugi, sa dozom engleske malicioznosti, pa i cinizma, naveo je 'Byron had sex with anyone who wanted him'. Oni su ovim, zapravo, pokušavali da me prikažu kao hiperseksualnog čoveka, mada ja o sebi nikada nisam razmišljao na taj način. Ja sam živeo svoj život.

Urpavo tako. Da završim sa stihovima mog „Čajlda Harolda": 'Ja sam živeo, i nisam uzalud živeo' (But I have lived, and have not lived in vain).

P. S. 

Sledeći put: Zovem se Agata.