Kratak prikaz moje smrti

Na odsluženje vojnog roka krenuo sam oko 5 ujutro. Do aerodroma smo išli Peglicom mog brata od ujaka. U njemu smo: taj moj dakle rođak, Srđan, devojka koja će mi za par meseci napisati pismo u kome će mi objasniti kako su se dogodile neke stvari zbog kojih su se promenile neke stvari, i ja – siguran da je došao kraj mome kratkom i neslavnom životu i da se iz JNA nikada neću vratiti.

Na putu do Zagreba prolazio sam kroz plavetnilo neba koje mi je delovalo poznato i prihvatljivo. Autobusom sam se odvezao do hotela Esplanada, a onda pešice otišao do muzeja u kome je trajala izložba kineske umetnosti. Znao sam kustosicu. Provela me je kroz hodnike u kojima su visile brojne litografije tamnih planina zaobljenih vrhova. Pokušavao sam da budem opušten i duhovit. Nije mi polazilo za rukom. Imao sam tremu pred ambisom koji se za mene otvarao večeras u 00h.

Kustosica je bila ljubazna, isto kao uvek kada bih je sreo, malo rezervisana smeškala se mojim opaskama. Imala je sive eskimske oči. Doći će mi jedan put u posetu vozeći se u Mini Morisu boje trule višnje, otići će sa mnom na ručak u gostionicu Miler i odmah potom vratiće se nazad u Zagreb, nestajući iz mojih misli i života u vidu lastinog repa.

Onda sam krenuo na kolodvor. Koračao sam onim meni poznatim ulicama koje vode do Kavkaza i Zvečke jer tu su se okupljali ljudi koje sam znao. Međutim tog popodneva nije bilo nikog živog pa sam onako s rukama u džepovima, noseći vojnu knjižicu i nekoliko knjiga kao jedini prtljag, krstario još neko vreme kroz prazninu tog grada, te napokon ušao u voz za Črnomelj, Slovenija.

U rancu su mi bili: Bušido, kodeks samuraja, Ime ruže Umberta Eka, Podrumi Vatikana Andre Žida, Rekvijem za jedan san Hjuberta Selbija, Zemlja Ulro Česlava Miloša i Hirurgija Petkovića, Bukurova i saradnika.

Od železničke stanice Črnomelj do kasarne ima desetak minuta ako hodate umerenom brzinom ulicama praznijim od zagrebačkih u večernjim časovima. Uočava se samoposluga, potom poslastičarnica sa princes krofnama. One su važne. Kada je Šole bio u vojsci, skoro deset godina ranije, opisao mi je u jednom svom pismu koliko ima snažnu želju za princes krofnama iz Sremske. Zato sam pojavu poslastičarnice registrovao.

Potom prođete pored bioskopa, pa pored nekih kafana, a onda se ukaže kasarna na čijem ulazu stoji ljubazni vojnik koji vam uzme podatke, pregleda torbu i uputi vas gde treba. Pošto sam stigao pola sata pre 00h, uputio me je u neku prostoriju sa krevetima na sprat. Tu je bilo još civila koji su kao ja čutećki zurili oko sebe. Ošišali su me skoro do glave tek sutradan, tom sam prilikom razdužio svoju «civilku» i obukao tesnu vojničku košulju, preširoke pantalone i iznenađujuće udobne čizme.

Onda mi je drugi ljubazni vojnik stvari koje sam doneo uvezane u šatorsko platno složio u kasetu. On je tačno znao kako se pakuju peškiri, pidžama, majice, kape i podkape, kratke i dugačke gaće, imalin i četka i sve drugo.

- Koji će ti kurac ovolike knjige? - začudio se.

- I ja se pitam. – rekao sam.

Nekako je uspeo da ih nagura.

- Samo, ovo nije po propisu. – rekao je zabrinuto.

- Jebeš knjige, baciću ih ako nije.

- Nemoj, šteta je, neka ih ovako pa vidi posle.

Vrzmao sam se okolo slušajući fon svog novog kolektiva. Tu negde komešao se i Aleksić kome ću jednom kasnije objasniti razliku izmedju prijatelja i devojke. Tvrdiću da je prijatelj prijatelj, a da je devojka neprijatelj jer te na kraju garantovano ostavi i zajebe. No, tog dana, još uvek nesvestan te istine, radoznalo sam iščekivao svoj kraj.