MARIN GRANADA, moj školski drug

Tog petka, 18. februara, jutarnji ritual pregleda pristigle elektronske pošte ostao se zamrznut na poruci iz daleke Kanade:
 
In Memoriam - Marin Granada
 
Da vas obavijestim da je Marin Granada nakon kratke borbe sa dubokom depresijom, zbog koje je bio u bolnici zadnjih sedam dana, izvrsio samoubistvo (vjeshanjem) u Srijedu Februara 16, 2011.
 
Iza njega su ostala zena Tatiana Granada, kcerka Julija (11 godina) i sin Nicholas (9 godina).
 
Kada saznam vise informacija u vezi sahrane - poslacu vam e-mail.
 
Molim Vas da proslijedite ovu poruku svima koji su ga poznavali.
 
Naka mu ja laka crna zemlja...
 
Vedud Subasic, P. Eng.
Senior Mechanical Engineer
WCMP Syncrude Projects
North Mine Replacement Project
AMEC Americas Ltd.

Calgary

Sedam dana ranije, 11. februara, pokušao sam preko "Skajpa" da se čujem sa Marinom, ali mi se niko nije odazivao. Pokušao sam ponovo dan kasnije, i ovog puta mi se javila njegova supruga Tanja. Bila je obučena u zimsku jaknu, pored nje je stajala mala Julija, takodje dobro obučena. Tanja mi je zadihanim glasom rekla da upravo kreću u bolnicu, u posetu Marinu. Pitam šta se desilo, a ona samo ponavlja: "Duboka depresija, duboka depresija!" Zbunjen, uspeo sam samo da izgovorim par fraza u stilu "Pozdravite ga, neka se drži, proći će ga, sve će biti u redu!"

Zovem potom našu zajedničku školsku drugaricu Mirjanu Mladenović, koja već godinama živi i radi u Parizu. Od nje dobijam prve korisne informacije o dubokoj depresiji. Mirjana me umiruje rečima da će sve biti OK sada kada je Marin pod medicinskom terapijom i nadzorom.

Narednih nekoliko dana pokušavam da kontaktiram Tanju ili Juliju, ali bez uspeha. Kažem sebi, ma ne paniči. I tako sve do tog smrznutog petka, 18. februara 2011.

Prva reakcija - mešavina neverice, tuge i besa. Našem zajedničkom školskom drugu, Slobodanu Nikoliću, koji je Marinu pomogao da se iz Beča preseli u Kalgari, šaljem poruku:

Dragi druže,
 
život svakog od nas je satkan i od problematičnih, što osoba, što situacija.
 
Medjutim, meni nije jasno kako se mogao ubiti u bolnici, gde je smešten sa jasnom dijagnozom i sa predvidivim ishodom, na koji su i lekari i med. osoblje već navikli!?
 
Toliko misterije u vezi sa Marinovim životom i tragičnim krajem prevazilazi moć rasudjivanja!
 
Sutra ćemo se okupiti u "Fontani", da popijemo po jednu za našeg Maksa!
 
Filip

Slobodan mi odgovara: 

Nije se ubio u bolnici. Taj dan je tražio otpust da bi otišao kući i poplaćao račune.  Čudim se da su ga pustili, ali ovde je sve jako liberalno. Otišao je kući i kod kuće se obesio.

Šaljem ovu prepisku i Mirjani, zbunjen, sludjen, razgnevljen. Ona mi odgovara:

 Dragi Filipe,
 
predosećala sam nekako težinu situacije, ali se nadala da
je na sigurnom. Suptilna je duša njegova!
 
U ponedeljak, 21. februara, okupili smo se u našoj "Fontani", nas petnaestak drugarica i drugova iz odeljenja, da popijemo po jednu za dušu našeg Marina. Dogovorili smo se i za umrlicu. Dnevni list "Politika", u četvrtak, 24. februara, na dan Marinove sahrane:

Naš školski drug

MARIN GRANADA

tragično je preminuo 16. februara 2011. u Kalgariju, Kanada.

Pogrebna ceremonija: 24. februara 2011. u South Calgary Funeral Centre, u 13h (21h po srednjeevropskom vremenu).

Poslednji pozdrav!

Generacija 1971-75,odeljenje IV7 IX BEOGRADSKE GIMNAZIJE

Marin je moj školski drug još iz osnovne škole "Žikica Jovanović Španac". Ušuškani izmedju novobeogradskih paviljona, u kraju oko "Fontane" i na Dunavskom keju, imali smo sve za srećno i bezbrižno odrastanje. Tih 25 godina druženja, od 1967. do 1992. godine, najosunčaniji je predeo naših života.

Marin je tokom gimnazijskog školovanja, a i docnije, bio fasciniran grčkim mitovima, helenskom istorijom i zapisima o rimskim imperatorima. Da nije upisao i završio Mašinski fakultet, ispunjavajući tako životnu želju svog oca, bio bi sjajan istoričar ili arheolog.

Ono što nas je najviše povezivalo je naš poriv, naš unutrašnji imperativ da učestvujemo u nečem uzvišenijem, u nečem značajnijem i većem od nas samih. U nečemu što bi prevazilazilo domete tipa kuća sa garažom ili besna limuzina sa toliko i toliko konjskih snaga.

Verovali smo da je drugačiji svet moguć.

Tog 9. marta 1991. zajedno smo otišli na antimiloševićevske demonstracije. Suzavac bačen sa zgrade u masu okupljenih demonstranata zatekao nas je kod bioskopa "Jadran". Taj metež, to štipanje za oči označili su početak kraja našeg druženja.

Naredne, 1992. godine Marin je otišao u Beč, gde je gastarbajterisao skoro tri godine. Pošto u Austriji nikako nije mogao dobiti radnu dozvolu, uz pomoć našeg druga iz gimnazije Slobodana Nikolića, domogao se Kanade. U Kalgariju je izgradio uspešnu karijeru mašinskog inžinjera, upoznao suprugu Tanju, dobio ćerku i sina, kupio kuću na dva sprata, sa garažom i velikim autom u njoj...

U Srbiji je poslednji put sa porodicom bio juna 2005. godine, kada smo obeležili 30. godišnjicu mature. Ponovo smo se okupili u zgradi IX beogradske gimnazije i slikali se u školskim klupama.

U omiljenom romanu "Nepodnošljiva lakoća postojanja" Milan Kundera na više mesta piše o onom čuvenom Betovenovom "Ess muss sein". Taj motiv, ta metafizička teza, evo, sada su se ukazali u  tragičnom ishodu. Tako je moralo biti!

Marinova omiljena pesma, koju je često pevao na ekskurzijama i kućnim zabavama, je "Kad sveci marširaju", u verziji Luja Armstronga.

Naš Marin sada maršira sa svecima, peva i gleda predele našeg detinjstva, na potezu od Studentskog grada, pa preko IX gimnazije do "Fontane". Meni samo ostaje da danas sa bližnjima ispijem čašu crnog vina, u slavu jednog Mediteranca spartanskog duha i suptilne, gimnazijske duše!