VENDINA DILEMA

Veći deo vremena u toku prvog semestra igrali smo «Šuge», «Ledenog čike», «Ćorave bake», «Trule kobile», «Ide maca oko tebe», «Arjačkinje-barjačkinje» i druge tradicionalne dečije igre, kojih se deca danas tradicionalno ne igraju. Ovu poslednju igrali smo nešto ređe, jer je postojala opasnost da se neko zalepi za zid ili zavesu iza koje pored prozora stoji svašta od naše scenske i glumačke rekvizite. Osim toga, ona je bila povod za prvu klasnu svadju, jer smo se raspravljali kako se igra tačno zove. Neki su tvrdili da je naziv “Jelečkinje-barjačkinje” i to je redovno rezultiralo beskonačnim raspravama sa nikakvim ishodom.

Ponekad smo igrali i «Care, care, gospodare, kol’ko ima sati». "Žmurke" nismo igrali jer u vežbaonici nije bilo puno prostora za sakrivanje. Ali zato smo često igrali našu izmišljenu igru «Stubovi» kojoj je osnovni cilj bio naše fizičko zagrevanje i razvijanje refleksa, a ličila je na "Žmurke". Naziv «Stubovi» dobila je po četiri stuba na dva zida naše vežbaonice, koji su činili okosnicu igre.

Ova priprema za glumačke i druge zadatke služila je razvijanju pažnje, mašte, motoričkih veština, artikulaciji pokreta, fizičkom i mentalnom zagrevanju, kao i klasnoj saradnji i upoznavanju. Ali, pre svega - oslobađanju. To su bili glavni zadaci prvog semestra – savladati oslobađanje i pročitati «Sistem», Stanislavskog (uz najmanje nekoliko desetina drama i obimne teorije kod profesora Dragana Klaića i Mirjane Miočinović, koja je na našu nesreću napustila fakultet u znak protesta protiv rata '91. Potom je otišao i Klaja, da predaje u nekoj normalnoj zemlji.)

Moja klasa volela je da se igra. Na hodnicima po Akademiji mogli smo slušati kako je drugima to bilo dosadno, sa nestrpljenjem su očekivali da počnu da glume, a mi, Bajčini studenti, smo se igrali do iznemoglosti. Mi smo se stvarno igrali kao prava deca. 

Muški deo klase činili su: Nenad Jezdić, Aleksandar Srećković, Ivan Zarić, Rastko Janković i Rastko Lupulović, sada otac Ilarion u manastiru Dečani.

Ženski deo klase činile smo: Isidora Minić, Milica Mihajlović, Katarina Žutić, Ana Sofrenović, Srna Lango, Bojana Zečević, Jasmina Ivanišević i ja. Sa nama je prijemni ispit položila i Lucija Šerbedžija, ali se odmah vratila u Zagreb.

Kada je uvideo da toliko uživamo u dečijim igrama, da to prevazilazi školski plan i program; naš profesor ubrzo je prozvao našu klasu obdaništem, rekao da nama oslobađanje nije naročito potrebno jer smo oslobođeni preko svake mere i prešao je na «Bajke». Igre smo, naravno, nastavili da igramo do kraja, ali samo kratko, do «prvog znojenja».

Tog popodneva, bolno primivši dobijenu lekciju prethodne noći, raskinula sam sa dečkom i došla na Akademiju. Nije mi bilo ni do čega. Ni do igara ni do časa glume. Profesor nas je upravo propitivao koje su nam omiljene bajke. Moja omiljena bajka bio je "Petar Pan". Međutim, kada je došao red na mene da kažem svoju bajku, pomislila sam kako sad ne bih mogla da skakućem, letim i igram Zvončicu (što su sve bile moje pretpostavke za šta nam omiljene bajke trebaju, kao i omiljene igre), umesto toga uzviknula sam: «Devojčica sa šibicama». Cela klasa čudno me je pogledala, Zare je pukao od smeha, ali meni je bilo sasvim okej da sedim na podu vežbaonice i tužna zamišljam da sam sama, a da mi šibice koje palim da se zagrejem, ponestaju. Jedino što nisam znala da ću to raditi do kraja semestra, svaki dan.

Tako da se u Petru Panu nisam istakla sve do drugog semestra, kada je naša profesorka iz psihologije Tijana Mandić otišla u Ameriku. Kao njena zamena došao je čuveni prof. Dr. Predrag Ognjenović, sa Filozofskog fakulteta. On je bio strah i trepet, valjda iz razloga obaranja velikog broja studenata. Kako se pojavio, tako je po hodnicima počelo da se šuška: to je onaj što ima "kompleks Petra Pana". To je trebalo da znači da je to jedan od onih muškaraca koji želi večno da ostane mlad. Na filozofskom je nekolicina studentkinja bila zaljubljena u njega. Odmah sam nabavila njegovu knjigu «Osećaj i mera» iako nismo imali predmet «Psihologija opažanja». Ali od nas koji smo "Osnove psihologije" imali u gimnaziji i koji smo odmah počeli da učimo «Psihologiju ličnosti», očekivalo se nešto više. Kada je došao na red ispit, ušao je u učionicu i seo. Tišina je trajala nekoliko minuta.

- Dobro, ima li ovde neko nameru da polaže ispit? - oglasio se, namrgodjen, sa katedre.

Tišina je trajala. Potom sam skočila. Eto, ja ću biti prva.

- Dobro je, nisam uzalud dolazio – zvocao je i dalje.

Ja sam sela u prvu klupu ispred njega i čekala. Nisam znala kako ide, kojim redosledom, ispit iz psihologije.

- Šta Vi najbolje znate – pitao me je.

Šta bi najbolje znala maloletna studentkinja glume? Razmišljala sam šta da kažem. Ispred mene sedeo je neko za koga su tvrdili da je Petar Pan lično. Moj omiljeni lik iz detinjstva. Nije mi ostavljao takav utisak. A udžbenik dr. Nikole Rota znala sam napamet.

- Pa ne znam...

- Dobro, da li znate ili ne znate?

- Znam.

- Šta najbolje znate?

- Junga i Frojda - rekla sam prvo šta mi je palo na pamet.

- Dobro, to Vas onda neću pitati.

To me je užasno iznerviralo. Nekako mi se učinilo podlim. Potom me je pitao razno. O histeriji i ostalim stanjima. Tražio je da izvlačim paralele i objasnim razliku između simptoma histerije i epilepsije. To sam odlično znala. Ali sam jedva odgovarala i mislim da sam sama bila na ivici histeričnog napada, jer me je toliko iznervirao tim uvodom u ispit. Zaključila sam da ipak ima «petarpanovski pogled», ali da poleteti neću. Kada sam završila poslednji odgovor, rekao je:

- Dobro, da čujemo sad, tog Vašeg Frojda.

Onda sam ja rekla nešto u stilu da me je Frojd zanimao u Osnovnoj Školi, dok mi je seksualno interesovanje bilo u porastu, te da me više ne zanima, dakle lupila sam neku drsku i besmislenu glupost i napustila ispit.

Čekalo se da svi završe sa polaganjem, da bismo dobili indekse sa ocenama. Nakon nekoliko sati čekanja ishod je bio sledeći: svi su pali, osim mene. Dobila sam 8. To je, rekli su mi, kao da sam dobila 18, kod njega.

Uverena sam da je jedini razlog tome, što je na neki način čuo jednu raspravu na hodniku apropo kompleksa Petra Pana i Vendine Dileme. Petar Pan je, dakle, neko ko želi da ostane večito mlad. Jedan pravdoljubiv ali egocentričan dečak, sa visoko izraženim strahom od smrti. A Vendina dilema usmerena je na žene koje imaju majčinski odnos prema svojim partnerima. Dilema je utoliko, što taj odnos traje, dakle razvija se i u međusobnom je uticaju. Ja sam tvrdila da to sa Vendi nije tačno. I da je uzet najmanje važan aspekt i značaj njenog lika, karaktera, njihovog odnosa, pa i sudbine. Najvažnije za Vendi je: Petar Pan je nju naučio da leti. 

Taj, koji te nauči da letiš, može da te vodi u zemlju Nedođiju, da živiš na nekom ostrvu, sa nekom dečurlijom i ajkulama, Kapetan Kuka ti uopšte neće biti bitan i potpuno je nevažno da li se ponašaš kao keva, sestra, ljubavnica ili šta god. Letiš. To je ono što je tu važno. Mada, jedino problematično je to što nas letenju uče obično infantilni dečaci. I jedina moguća dilema je: da li da zatvoriš taj prozor kroz koji ulazi Petar Pan ili ne.

Dakle, mislim da je Braca (tako su ga zvali) to čuo. Jer, iako sam volela psihologiju, na tom ispitu i uz takvu drskost nisam zaslužila ni prelaznu ocenu a kamoli osmicu.

Sindrom Petra Pana nije zvanično medicinski priznat sindrom. Termin je nastao iz knjige popularne psihologije (Dan Kiley: "Peter Pan syndrome: Men Who Have Never Grown Up.") Isti autor napisao je "The Wendy Dilemma : When Women Stop Mothering Their Men."